Хапшење Насера Орића

Hapšenje Nasera Orića

26 juna 2015

ana-filimonova-37Piše: Anja Filimonova

10.juna 2015. je u Bernu, na osnovu zahteva koji je izdalo odeljenje Interpola Srbije u februaru 2014. uhapšen Naser  Orić,  komandant 28.brigade muslimanske Armije BiH, koji je u periodu 1992 – 1995.g. na prostoru istočne Bosne učestvovao u etničkim čistkama srpskih sela i  masovnom ubijanju Srba. Srpsko Tužilaštvo  za ratne zločine je u zahtevu navelo da se Orić i njegova četiri saučesnika sumnjiče za ubistvo 9 civila srpske nacionalnosti na teritoriji Podrinja (selo Zalazje, opština Srebrenica) 1992.godine. Orić je bio na proputovanju ka  BiH radi učestvovanja  obeležavanja „20-godišnjice genocida u Srebrenici“, ali je pri ulasku u Švajcarsku zadržan. Sada je u švajcarskom zatvoru, uz izjavu da se „Srbima  neće živ predati“.

Međutim, upravo za zločine u Podrinju iz 1992. Orića  je MTBJ već oslobodio tužbe, tako da je nemoguće da mu se za isti zločin sudi ponovo, bez obzira na postojanje novih dokaza. Skreće na sebe pažnju i navođenje tako malog broja žrtava  i samo jedne lokacije, dok se Orićeva „delatnost“  odvijala  na mnogo  širem prostoru. U njegovu zaštitu je odmah stupila Marina Bakić, sekretar za štampu ministarstva pravde BiH, koja je izjavila da je zahtev za Orićevo hapšenje nevažeći jer je odlukom Generalnog sekretara Interpola on izbrisan iz spiskova svih zemalja-članica Interpola. To isto tvrdi i Direkcija za koordinaciju rada policijskih organa BiH. Interpol se, reklo bi se, blagovremeno  pobrinuo za Orićevu nedodirljivost, baš kao i Tužilaštvo BiH, kod koga predmet Orića  još od 2009. leži  zaključan u fioci. Bakir Izetbegović, član Predsedništva BiH, predsednik Stranke demokratske akcije (koju je osnovao njegov otac, Alija Izetbegović), je odmah pošto je Srbija predala zahtev za Orićevo  hapšenje,  ne samo priredio svečani prijem u njegovu čast, već  i izjavio da Naser neće biti predat Srbiji i da se neće se pojaviti ni pred sudom Bih[1].

U vezi sa hapšenjem Nasera Orića i  Ramuša Haradinaja (koga su u Sloveniji uhapsili i vrlo brzo pustili na slobodu) pojavljuje se više pitanja nego odgovora: da li je slučajnost sinhronost pritvaranja, zašto je do toga došlo baš sada, zašto su pritvoreni baš Orić i Haradinaj? Haradinaj je već na slobodi. Podrška Oriću je sve veća: za njega je „javnost  BiH“ koja optužuje Beograd  da raspiruje mržnju  i  bavi se proganjanjem narodnih heroja, kao i zapadni faktor. 23.juna je počela nova runda pregovora Srbije o Kosovu i Metohiji, na kojima će Vučić, uoči posete Beogradu Angele Merkel, bez sumnje da  pravi ustupke. To je davanje na upravljanje „kosovskoj elektroenergetskoj kompaniji“ hidropotencijala jezera Gazivode, formiranje Asocijacije srpskih opština na osnovu zakona Prištine, što a-priori buduću Asocijaciju pretvara u neformalni interesni klub, demontaža Parka mira   na mostu koji spaja severni i južni deo Kosovske Mitrovice (u suštini – to su maskirane barikade, koje je specijalno postavila srpska strana). Ukoliko se Beograd pripremao da iskoristi Orića  kao faktor kojim bi se dokazivalo postojanje samostalnosti u politici, pravni argumenti moraju po svim tačkama da budu čvršći od armiranog betona. A ukoliko se bude koristio tako očigledan argument kakav je nemogućnost da se za isti zločin sudi dva puta, to će izazvati pitanja o stvarnim namerama zvaničnog Beograda.

Osim toga, u ovom trenutku  ne postoji ni jedna tačka iz paketa zapadnih uslova prema  Srbiji koja nije dogovorena ili koja se ne nalazi u procesu ispunjenja od strane Beograda. Ako se prisetimo katastrofalne predaje pozicija  po pitanju Kosova i Metohije teško da će srpska vlast u suđenju Oriću bez pogovora da progovori objektivno i pošteno. Posebno ukoliko se prisetimo činjenice da je beogradski Sud pustio na slobodu veći deo tzv. Gnjilanske grupe koja je delovala po KiM i samo malo bila  blaža u zverstvima od Nasera  Orića…

Srpske žrtve istočne Bosne iz perioda 1992 – 1995.  predstavljaju treći genocid  koji se vrši nad Srbima u 20.veku. Još su turske vlasti formirale na teritoriji BiH „Latinski legion“ koji su sačinjavali bosanski katolici. Posle aneksione krize 1908.g. te jedinice su obnovljene i legalizovane od strane austrougarske vlasti. U Habsburškoj monarhiji  je svaka oblast  imala pomoćne vojne jedinice, formirane  od lokalnog stanovništva (“Landwerh”), ali zbog straha od širenja uticaja srpskih oficira formiran je i dopunski sistem – zaštitni  korpusi  «Schutzkorps», u čijem su sastavu bili  dobrovoljci – katolici i muslimani. Tada se pojavio i naziv „hrvatske ustaše“, a jedna od dobrovoljačkih jedinica je nazvana „Crni legion“.  Među ciljevima i zadacima tih jedinica je bilo i patroliranje po srpskim selima i gušenje ustanaka srpskog stanovništva.

Ideologija i praksa bosansko-hercegovačkih «Schutzkorps» iz perioda Prvog svetskog rata  su postali osnova delovanja nacista u periodu Drugog svetskog rata. Okupacija Jugoslavije i formiranje 1941.godine na jednom delu njene teritorije fašističke NDH dovelo je do toga da su strukture vlasti NDH i oružane formacije („domobrani“, „ustaše“) aktivno prihvatali i  muslimane. U čitavoj istočnoj Bosni vršen je planirani, izuzetno žestok, genocid srpskog stanovništva. U njemu su učestvovali „Crni legion“, „Handžar-divizija SS“, muslimanska milicija (svojevrsna seoska straža, ali fašističkog tipa). Tada je ubijeno 6.469 Srba[2]. Deda Nasera Orića je bio na službi u „Crnom legionu“, suđeno mu je i posle rata je bio i osuđen.

Naser Orić je rođen 1967. u  Potočarima, u blizini Srebrenice,  Još dok je bio učenik aktivno se bavio sportom –rvanjem, čak je postigao i određene uspehe. Nekoliko puta je podnosio zahtev za prijem u miliciju BiH, ali je odbijan. Razlog je bio dedina neprijateljska prošlost. Zatim je pokušao da stupi u službu u milicije Srbije, odbijen je, ali je posle prijema kod republičkog sekretara za unutrašnje poslove, kome je otvoreno ispričao zašto ga ne zapošljavaju, situacija ispravljena. Sudbinu Nasera Orića, bez obzira na provere i zaključke u vezi sa njima, rešio je tada već bivši sekretar komiteta Saveza komunista u Šapcu, čije je prezime Tešić. Pobedio je partijski kurs „sprečavanje restauracije velikosrpske ideologije“. Posle završetka Škole unutrašnjih poslova u Zemunu Orić je dobio posao u policiji Beograda, gde je nastavio da se intenzivno bavi sportom. To mu je omogućilo da dospe u Specijalne antiterorstičke jedinice (SAJ). Orić se istakao pri gušenju pobune Albanaca u rudniku Trepča koji su se zabarikadirali tamo u znak protesta protiv suđenja Azemu Vlasiju, a u cilju slabljenja vlasti Slobodana Miloševića. On se prvi dobrovoljno javio da jurišom prodre u prostoriju u kojoj su sedeli štrajkači. Za tu akciju  je nagrađen, uz napredovanje u službi:  postao je telohranitelj S.  Miloševića.

Kada je 1992. u BiH počeo rat rukovodstvo SFRJ je donelo odluku da četiri oficira Bezbednosne uprave u Saveznom sekretarijatu za narodnu odbranu pošalje u republički Sekretarijat unutrašnjih poslova BiH radi borbe sa ispoljavanjem nacionalizma. Sva četvorica su bili muslimani i u stvari su aktivno pomagali formiranje Armije BiH, a jedan od njih – Fikret Muslimović je postao i Načelnik Službe bezbednosti Armije BiH. Upravo je ta četvorka postala inicijator pozivanja saradnika-muslimana iz drugih republika, kao lica od poverenja, u Sekretarijat unutrašnjih poslova BiH. Tako je Naser Orić, između ostalog, postao rukovodilac Sekretarijata unutrašnjih poslova Srebrenice. Zaposleni u rezervnom sastavu policije Srebrenice su bili potomci muslimanskog stanovništva koji su  u  „šjuckorima“ i „Crnom legionu“ u dva svetska rata ubijali Srbe.

Početkom rata Naser Orić je 20.maja 1992. postavljen za načelnika štaba Teritorijalne odbrane Srebrenice, a od 1.07. 1992.  i  član Vojnog predsedništva Srebrenice. Početkom novembra 1992. je već komandant Ujedinjenih oružanih snaga podregiona Srebrenica i tako su se pod njegovom kompetencijom našle, osim teritorije opštine Srebrenica, i teritorije opština Bratunac, Vlasenica i Zvornik. Te oružane snage su 1.01 1994. dobile naziv Štab osme operativne grupe Srebrenica.

To je strateški region – reka Drina, i tu su vođene vrlo oštre borbe. Naser  Orić je posedovao veliku vlastoljubivost, gubio se u surovosti pri pravljenju zločina (da podvučemo: ne samo protiv Srba, već i protiv svojih – muslimana), bio je ciničan, neverovatno  neprobirljiv  u načinu bogaćenja.  Mada su ekstremizam i sveobuhvatna netrpeljivost bili odlika čitave vladajuće Stranke demokratske akcije Alije Izetbegovića,  osnivački kongres SDA  je još 1990, kako o tome govore očevidci, jasno pokazao ne samo sve navedene osobine, već i otvoreno fašistički karakter. Počev od maja 1992. iz Srebrenice su počele sistematske kažnjeničke operacije protiv srpskog civilnog stanovništva. Broj sela koja su napadnuta je došao do cifre 192.  Komandant bataljona UN u Srebrenici pre nego što su je zauzeli Srbi, potpukovnik Tomas Karemans, na konferenciji za štampu u Zagrebu je 23.07 1995. izjavio: „Znamo da je samo u regionu oko enklave Srebrenica do zemlje sravnjeno 192 sela, a kompletno stanovništvo poubijano“[3].

Po rezoluciji SB UN od aprila 1993. Srebrenica je proglašena za „zaštićenu zonu“. Međutim bez obzira na to Orićeva družina je nastavila sa terorom civilnog stanovništva istočne Bosne, i njima na savesti leži smrt preko 3.200 Srba.

6.maja su opljačkana i spaljena sela Gnjiona i Bličevo, sledećeg dana je iz zasede ubijeno 7 Srba koji su pokušavali da pobegnu iz Srebrenice. 8.maja je ubijen sudija Goran Zekić – predsednik srpske SDS, poslanik u bosanskom parlamentu. To je izazvalo bekstvo 1.500 Srba iz Srebrenice. Napadi na okolna mesta su pojačani, između ostalog i na mesto Fakovići (kod Bratunca, koje je  sravnjeno sa zemljom u 2.svetskom ratu, a srpsko stanovništvo su tada poubijale hrvatske ustaše). Korišćeno je najsurovije mučenje (sve do onog srednjovekovnog – nabijanja na kolac) i različito oružje: noževi, kovački čekići,  vile, sekire, obični čekići, eksploziv…

General Filip Morion, komandant snaga Ujedinjenih Nacija u Sarajevu je, svedočeći u Haškom tribunalu o Oriću, konstatovao da „on nije mogao sebi da dozvoli držanje zarobljenika, čak nije hteo ni da se potrudi da nađe razlog za to“. Posebnu pažnju zaslužuju reči generala da se „sticao utisak kao da je on izvršavao politička naređenja Predsedništva iz  Sarajeva“. Avdo Huseinović, autor knjige „Od Gazimestana do Haga i nazad“, govoreći o životu  Nasera Orića,  rekao je da je Orić lično priznao da mu je „žao  što nije ubio tadašnjeg komandanta UNPROFOR-a u BiH, Filipa Moriona“[4].

Da potsetimo i da je Orića i njegovog zamenika Zulfa Tursunovića postavila vlada Alije Izetbegovića, koga su podržavale Sjedinjene Države. Tursunović je krajem 1991, po Izetbegovićevoj naredbi, oslobođen zatvora, u kome je izdržavao kaznu od 15 godina zbog ubistva trojice muslimana 1986.godine. čim se našao na slobodi, Tursunović je odmah postao jedan od komandanata Srebrenice. Orić je priznavao da se većina muslimanskog stanovništva nije slagala sa mišljenjem terorista koji su došli na vlast. Bez obzira na to, od 1991. je  Muslimanski nacionalni savet počeo snabdevanje oružanih ustanika streljačkim oružjem i uniformama, postavljao je najozloglašenije zločince  na mesta komandanata paravojnih formacija. Znači, tu je isproban model pravljenja zone haosa, užasa i  vlasti kriminala na određenoj teritoriji  –  u  istočnoj Bosni. Model je bio uspešan, tako da ga je na širem regionu Vašington primenio na  teritoriji Kosova i Metohije (osim na srpskom severu).

„Međunarodna zajednica“  je trpela i odobravala sve što su činili srpski protivnici:  jednostrano izdvajanje i priznanje Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, „Republike Kosova“; formiranje diverziono-terorističkih i otvoreno nacističkih  paravojnih jedinica – hrvatskih ZNG, radikalnih islamista Alije Izetbegovića, Armije za oslobođenje Kosova i sl. Objavljujući najteže sankcije samo   jednoj strani – SRJ, i  time je  osuđujući na izumiranje, Zapad je istovremeno Hrvate, bosanske muslimane i kosovske Albance snabdevao oružjem i vojnim materijalom,  bez obzira na postojanje embarga, „zaštićene zone“ i prisustvo „NATO-mirotvoraca“  (IFOR, SFOR, KFOR). U BiH Zapad je čak ignorisao i dolazak radikalnih islamista – mudžahedina u BiH, kojima je put probio Alija Izetbegović lično. A on je, takođe, u Drugom svetskom ratu, bio član nacističkog pokreta  «El-Hidaje»,  koji je vršio regrutovanje za „Handžar-diviziju“. «El-Hidaje» je predstavljalo ogranak tadašnje „Muslimanske braće“ te zato, kako pretpostavlja stručnjak za terorizam  Dževad Galijašević, „nimalo ne čudi što su Izetbegovići  uspostavili tesnu vezu sa „Muslimanskom braćom“  Egipta [5]“.  Dok je trajao bosanski rat, odred „El-mudžahedin“ je bio zvanično u sastavu Armije BiH. Odavno ne predstavlja tajnu  da je UNPROFOR, vođen američkom rukom, pružao transportne usluge za prebacivanje mudžahedina iz arapskih zemalja, a kanali za transport humanitarne pomoći i helikopteri UN su takođe korišćeni za potrebe mudžahedinskih jedinica.

SAD su u svemu podržavale Aliju Izetbegovića – diplomatski, politički, vojno. Madlen Olbrajt koja je u to vreme bila stalni predstavnik SAD u UN, od 1993. do 1995. je u potpunosti podržavala sve rezolucije i izveštaje koji su osuđivali „srpske zločine“, ali je koristila „veto“ čim bi počinjalo da se govori o zločinima pristalica Alije Izetbegovića. NATO je bombardovao pozicije Republike Srpske (operacije Deliberate Force i Deadeye  u avgustu – septembru 1995) – srpske civilne i vojne objekte (kasarne, pozicije PVO, aerodrome, televizijske objekte, elektrane, petrohemijske objekte, mostove, sisteme vodosnabdevanja, bolnice, porodilišta, stambene zgrade). NATO je koristio i tada, kao i docnije na KiM, bombe sa osiromašenim uranijumom. Ukupna težina izbačenih projektila je bila 10.000 tona. U toku te vojne agresije Alijanse, ubijena su 152 srpska civila. A Naser Orić je 30.januara 2014.  odlukom vlasti SAD obrisan sa američkog „crnog spiska“!

Isto tako, Zapad „nije obratio pažnju“ ni na volju značajnog, ako ne i većeg dela, muslimanske javnosti. Vojna obaveštajna služba Armije BiH, AID, poseduje spiskove vođa bosanskih muslimana koji su bili predviđeni za ubijanje – zato što su se usudili da se usprotive politici Izetbegovića i njegovih pristalica. O tome svedoči 500 stranica dokumentacije koju  je sredinom januara 2015. Mirsad Kebo, podpredsednik federacije BiH predao Tužilaštvu BiH, koje spada u paradržavnu obaveštajnu instituciju. Između ostalog, Kebo zahteva odgovornost Bakira Izetbegovića, vojnog rukovodioca kabineta Predsednika Predsedništva BiH, što obećava da postane „otvaranje najveće afere postdejtonovske Bosne“[6]. Bakir je, između ostalog, odigrao jednu od glavnih uloga u izgradnji džamije Kralja Fahda, koja je sada poznata kao centar vehabističkog pokreta BiH. Tako se  pravac prema radikalizaciji i „džihadizaciji“ BiH, pokrenut početkom ’90.godina 20.veka, uspešno nastavlja.

Najkrvaviji Orićevi zločini su pokolj Srba na Petrovdan (praznik svetih apostola Petra i Pavla, 12.juli) 1992. u selu Zalazje i na Božić 1993. u selu Kravica, u blizini Bratunca.

Na Petrovdan Orić je sa svojom jedinicom izvršio masovni pokolj civila u Zalazju, ubijanjem 69 ljudi izuzetno surovo, od kojih je njih 9 živo spaljeno. Sudiju Slobodana Ilića Orić je lično ubio. Šta se tu dešavalo svedoči jedan od osnivača SDA Ibran Mustafić, prenoseći reči koje je izgovorio lično Naser Orić: „Uterao sam mu kamu pravo u oko i zavrteo sam. A on je ćutao. Zatim sam mu nož zabio u drugo. Nisam mogao da poverujem da on ne reaguje. Da pošteno kažem – prvi put sam se uplašio i odmah sam ga ubio!“[7] Mustafić svedoči i da je rukovodstvo Armije BiH znalo i o surovim likvidacijama muslimanskog stanovništva koje su čnili Orić  i njegovi ljudi, uznemireno dodajući da „da sam mu ja sudija u Hagu, ja bih mu za zločine protiv Srba dao 20 godina, a za one protiv muslimana – 200.000!“[8]

Na Božić 1993. Orić je sa svojom družinom upao u selo Kravica. Ubijeno je 50 ljudi, među njima i nekoliko dece ispod12 godina. Telo Janka Savića, sveštenika iz Kravica, nađeno je bez ruku i nogu, sa iskopanim očima. Kemal Memedović – Kemo,  Orićev borac, posle klanice u Kravicama je danima po Srebrenici nosio odsečene srpske glave. Hladnokrvno su ubijeni i šestogodišnji Aleksandar Dimitrijević i njegov rođeni brat Radislav.

Bil Šiler iz „Toronto Star“-a  ovako opisuje susret s Orićem u januaru 1994:  „Te hladne snežne noći sam sedeo u njegovoj sobi i posmatrao video-verziju onoga, što bi moglo da se nazove  „Najveći hitovi Nasera Orića“. Tamo je bilo zapaljenih kuća, leševa, odsečenih glava, ljudi koji beže… On se sve vreme smejao diveći se svojim delima. „Ovde smo ih uhvatili iz zasede“, – objasnio je. Sledeći snimak  je prikazivao tela   ubijenih od eksplozije – „A ove smo poslali na mesec“ – hvalio se. Kada se pojavio grad-fatamorgana, potpuno prazan, sa tragovima od projektila  po kućama, ali bez leševa u vidnom polju, on je požurio da objasni: „Ovde smo ubili 114 Srba“.[9]

Reklo bi se da  Naseru Oriću, koji je predstavljao samo lokalnog komandanta, nije poklanjana posebna pažnja, da mu je u lancu SAD – Izetbegović bila određena funkcija kažnjeničkog izvršioca u određenoj geografskoj zoni – kako bi se usavršile metode za „zastrašivačko zborište terorizma“ koje su posle toga korišćene na Kosovu, u Libiji, Siriji, Ukrajini. Taj isti način koristi i Islamska  država. Da bi nastali i takvi borci  kakav je on, i on lično, uslove su stvorile SAD i njihov instrument – Alija Izetbegović. Odnosno, Naser Orić predstavlja samo jedan element u projektu etničkog čišćenja i prekrajanja Bosne i Hercegovine.

Početkom jula 1995. pre nego što je Srebrenicu oslobodila Armija Republike Srpske, Orić je zajedno sa ostalim članovima Štaba 8.operativne grupe evakuisan helikopterom. 2006. MTBJ je posle procesa koji je trajao 1,5 god. oslobodio Oriča po svim tačkama optužnice, osim po jednoj (nesprečavanje surovog odnosa i ubistvo nekoliko srpskih zarobljenika u Policijskoj stanici   Srebrenica) za šta je osuđen na 2 godine zatvora, a 2008. je oslobođen svih optužbi. 3.jula je u Sarajevu dočekan kao heroj.

Bezuslovno, u regiji Srebrenice je vršeno sistematsko, planirano uništavanje predstavnika srpskog naroda po etničkim osobinama, bez obaziranja na pol i godine. Taj bol srpski narod nikada neće moći da zaboravi. Za sada niko, osim Republike Srpske, ne govori o srpskim žrtvama, ali je u interesu sveopšte istinitosti i mira neophodno da se otkriju svi zločinački postupci protiv Srba i muslimana u istočnoj Bosni,da se pronađu svi krivci, baš kao i da se izvrše pošteni i nepristrasni sudski procesi, uključujući tu i sudski proces Naseru Oriću u Srbiji.

[1] http://www.vesti-online.com/Vesti/Tema-dana/463826/Izetbegovic-pravio-liste-za-likvidaciju

[2] http://www.youtube.com/watch?v=Wemw7TqWazs

[3] http://www.balkanmagazin.net/istorija/cid170-30644/uvod-u-osvajanje-srebrenice-4

[4] http://www.glassrpske.com/novosti/vijesti_dana/Naser-Oric-Zao-mi-je-sto-nisam-ubio-generala-Morijona/lat/126127.html

[5] http://pressrs.ba/info/vesti/alija-izetbegovic-korumpirani-fundamentalista-27-11-2014

[6] http://www.vesti-online.com/Vesti/Tema-dana/463826/Izetbegovic-pravio-liste-za-likvidaciju

[7] http://www.glassrpske.com/novosti/vijesti_dana/Naser-Oric-ubio-sudiju-Slobodana-Ilica/lat/6595.html

[8] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/drugi-pisu/srebrenica-je-ogovorni-genocid-izmedju-izetbegovica-i-bila-klintona

[9] http://www.balkanmagazin.net/istorija/cid170-30644/uvod-u-osvajanje-srebrenice-4

(Fond strateške kulture)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. KIRIL says:

    Al'im je "heroj" u PM!!!Psihopata-sizofrenik!!! Muslimani iz Bosne ce ga na kraju razapeti sami,kad budu saznali ko je ustvari N.Oric i koliko je njihovih "sredio".

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *