ХЕНРИ КИСИНЏЕР: Рат у Украјини нема пандана у историји

ХЕНРИ КИСИНЏЕР: Рат у Украјини нема пандана у историји

21 јула 2022

Бивши амерички државни секретар Хенри Кисинџер (99) имао је искуства са неколицином совјетских лидера током своје политичке каријере. Сада каже да је руски председник Владимир Путин истовремено и прорачунат и резигниран. Као и да ће будући однос Русије са Европом постати кључно геостратешко питање.



Господине Кисинџер, у време када сте се родили Лењин је и даље био жив. Имали сте 29 година када је Стаљин умро, 39 када је Никита Хрушчов поставио нуклеарне ракете на Куби, а 45 када је Леонид Брежњев згромио Прашко пролеће. На којег од ових кремаљских владара вас Владимир Путин највише асоцира?

– На Хрушчова.

Зашто?

– Хрушчов је желео признање. Желео је да потврди значај своје државе и да добије позив да дође у Америку. Концепт једнакости му је био врло важан. У Путиновом случају, ово је још акутније, јер он сматра колапс руских позиција у Европи од 1989. до данас за стратешку катастрофу Русије. Тиме је опседнут. Не делим заправо становиште многих људи који мисле да он хоће да врати сваки комадић изгубљене територије. Али оно што он не може да поднесе јесте чињеница да је читава територија од Берлина до руске границе припала НАТО–у. И то је оно што је Украјину учинило тако важним местом за њега.

Хрушчов је покренуо кубанску ракетну кризу, али се на крају предао. Да ли мислите да је исто могуће и у случају Путина и Украјине?

– Путин није тако импулсиван као што је то био Хрушчов. Прорачунатији је и више озлојеђен. Било би лакше договорити се са неким другим руским лидерима које смо познавали у прошлости. Са друге стране, тешко да ће транзиција власти са Путина на његовог наследника тећи нарочито глатко. Али еволуција Русије је пре свега руско питање. Западне државе ће морати да анализирају шта могу да ураде на основу те еволуције и војног исхода у Украјини.

Прво поглавље Ваше нове књиге „Вођство: Шест студија о светској стратегији“ фокусира се на првог послератног канцелара Немачке, Конрада Аденауера. Написали сте да је Аденауерова политика била заснована на гледишту да је подела његове земље привремена. Да ли је то оно што сте имали на уму у вашој скорашњој изјави на Светском економском форуму у Давосу када сте предложили да Украјина прихвати привремену поделу, развијајући један део у прозападну, демократску и економски јаку државу, док чека да историја обнови уједињену државу?

– Оно што сам рекао је следеће: Како би се завршио овај рат, најбоља линија раздвајања била би status quo ante, што значи 93 одсто државе. То је нешто потпуно друго. Ако неко призна status quo ante као циљ, то би значило да агресија није успела. Онда се ради о прекиду ватре дуж линије фронта од 24. фебруара. Територија која је тада била под контролом Русије у Донбасу – што износи око 2,5 одсто територије Украјине – као и Кримско полуострво, постали би тема генералних преговора.

Додали сте међутим да би се тежња сукобу даље од линије од 24. фебруара „претворило у рат који се не води за слободу Украјине него у нови рат против саме Русије“.

– Никада нисам рекао да би Украјина требало да се одрекне било ког дела своје територије. Рекао сам да је логична линија раздвајања за прекид ватре status quo ante.

Многи Украјинци су то другачије разумели. Посланик Олексиј Гончаренко је рекао да „и даље живите у 20. веку“ и да се Украјина неће одрећи ни милиметра своје територије.

– Председник Володимир Зеленски не каже тако. Напротив, две недеље након моје изјаве рекао је у интервјуу за Фајненшел тајмс да би повратак на status quo ante била велика победа, и да би се наставила дипломатска борба за остатак територије. То је на линији мог става.

У уводу у Вашу нову књигу цитирали сте Винстона Черчила: „Учите историју. У историји леже све тајне државништва“. Који је историјски преседан најкориснији за разумевање и окончавање рата у Украјини?

– То је веома добро питање на које не могу моментално да дам директан одговор. Јер рат у Украјини је на једном нивоу рат за баланс моћи. Али на другом нивоу он има аспекте грађанског рата и комбинује један класично европски тип међународног проблема са једним глобалним. Када се овај рат заврши, питање ће се сводити на то да ли ће Русија остварити кохерентан однос са Европом – чему је одувек тежила – или ће постати испостава Азије на границама Европе. И ту нема доброг историјског примера.

Ви сте, заједно са још шест личности које сте описали у својој новој књизи, обликовали свет у којем данас живимо. А то није стабилан свет. У Европи, рат бесни широм Украјине. У Азији изгледа да прети борба за Тајван. На Блиском Истоку, над нуклеарним програмом Ирана поново се надвија мрачна сенка. Зашто би политичари требало да следе примере из ваше књиге?

– Ја не кажем да би требало да следе примере људи које сам описао, јер они су ионако веома различити – а и њихове ситуације су веома различите међусобно. Али мислим да могу да науче из проблема са којима су се ови лидери суочавали. Да има сукоба у свету – то није ново. Оно што јесте ново је да у нашој епохи по први пут имамо међуутицај различитих културних сфера на трајној основи. За неке од актуелних сукоба би примери из књиге могли да буду од користи. Други су можда уникатно везани за наше време. Нисам написао приручник за међународне односе.

Да ли мислите да је спољна политика под условима које сте описали, а нарочито онаква какву сте Ви и Ричард Никсон водили, и даље најефективнији начин за управљање међународним односима – у смислу да су државници пожељнији од визионара, а очување стабилности пожељније од нормативних императива?

– Државници и визионари су једноставно две различите врсте лидера.

Ваше преференције су очигледне. У Вашој књизи, назвали сте Теодора и Френклина Д. Рузвелта, Кемала Ататурка и Џавахарлала Нехруа „државницима“, док сте Ахнетона, Јованку Орлеанку, Робеспјера и Лењина идентификовали као „визионаре“. Да ли и даље мислите да је очување баланса моћи најбољи пут у међународним односима?

– Мислим да је баланс моћи предуслов за друге ствари, али није сам себи циљ. Баланс моћи сам по себи не гарантује стабилност, али без баланса моћи стабилност не може постојати.

На полици иза Вас је биографија принца Метерниха који је био тема Вашег доктората и који се сматра архитектом европског мировног поретка раног 19. века. Да ли су периоди од пар деценија релативне стабилности попут тог наведеног или оног након Другог светског рата најбоље чему се реалистично можемо надати?

– Не, мислим да је актуелна ситуација јединствена у том смислу. Посматрајући историју, већ бих Први светски рат описао као случај у којем технологија надмашује могућности за управљање њоме. Али у наше доба то је несумњиво. Поседујемо нуклеарно оружје 80 година и милијарде су потрошене на њихово усавршавање. Од 1945. нико се није усудио да их употреби, чак ни против ненуклеарних земаља. Данас, ова нуклеарна оружја удружена су са сајбер могућностима и са вештачком интелигенцијом.

Хоћете да кажете да су постала још опаснија јер су алгоритми и техничке процедуре за њихово контролисање непредвидиви у случају кризе?

– У сваком случају постало је екстремно тешко политичким лидерима да контролишу сопствене технологије, нарочито када наступи рат. Сада је ултимативна обавеза да се спречи рат у којем би такве високе технологије могле да буду коришћене. А нарочито рат између две технолошки најразвијеније државе – Кине и Сједињених Држава. Никада није постојала упоредива ситуација јер је увек могло да се замисли како победник стиче неку корист. У оваквој врсти рата то је немогуће.

Амерички председник Џо Бајден описао је тренутну геополитичку ситуацију као борбу између демократије и аутократије. Нова немачка влада такође води спољну политику која је више „заснована на вредностима“. Који је Ваш одговор на ово?

– Имајући у виду моју личну историју, склоност ка демократији је очигледна. Права демократија је за мене пожељнији систем. Али у релацији са садашњим светом, уколико се демократија претвори у главни циљ, то води ка мисионарском импулсу који би могао да резултује војним сукобом налик на Тридесетогодишњи рат. Сада је председник Бајден истовремено рекао да нема намеру да мења кинеску власт, да не покушава да се меша у унутрашњу ситуацију. Тако да мислим да се суочава са истим проблемом са којим се данас суочава и било који други велики лидер. Наравно, има ситуација у којим постоји обавеза да се браните и то је оно што је Европа увидела у овом сукобу око Украјине. Државништво у овом периоду мора да буде у стању да схвати историјску улогу баланса моћи, нову улогу високих технологија и очување есенцијалних вредности. То је нови изазов за ово доба.

Како оцењујете Бајденову изјаву да председник Путин „не може да остане на власти“?

– То није била мудра реченица.

Једна од основних претпоставки политичког реализма јесте то да је међународни систем на крају крајева анархичан и да нема ауторитета изнад индивидуалних држава. Да ли Ваше искуство потврђује ту претпоставку?

– Не. Са једне стране, принцип суверенитета на којем су међународни односи били засновани у Европи и остатку света дозвољава еволуцију концепта легалности у међународном праву. Али са друге стране, он такође и фрагментира свет, јер се верује у перманентност принципа суверености. Ову дилему је веома тешко превазићи филозофски, јер културне разлике између различитих региона света подразумевају различите хијерархије вредности.



Када погледате како се рат у Украјини до сада одвијао, да ли мислите да он увећава или смањује жељу кинеског руководства да реши питање Тајвана једном за свагда?

– Не мислим ни једно, ни друго. Путин је очигледно потценио отпор на који ће наићи. Кинези ће, међутим, применити тоталну силу против Тајвана тек онда када закључе да мирна еволуција дефинитивно неће бити могућа. А не мислим да су још увек дошли до те тачке.

Али уколико би Кина једном дошла до таквог закључка, како би се тај сукоб разликовао од оног који се одвија у Украјини?

– У случају Украјине, један аспект војног проблема је што се два нуклеарна табора боре у конвенционалном рату на територији треће државе, која наравно добија много оружја од нас. Али са правне тачке гледишта, напад на Тајван би Кину и Америку увео у директан сукоб од самог почетка.

Прошло је 50 година од како сте амерички председник Ричард Никсон и Ви кренули на историјски пут у Кину. Из данашње перспективе, да ли је био успех или грешка што је решење тајванског сукоба тада одложено?

– Био је то једини могући начин да се започне сарадња са Кином, а то је био императив за окончање Хладног рата и нешто есенцијално за крај Вијетнамског рата. И произвело је барем 25 година мирне еволуције након Корејског рата. Успон Кине неизбежно би донео проблеме о којим смо разговарали – таква је природа кинеске историје. А поводом Тајвана, мислим да је било изузетно достигнуће учинити да Мао пристане на нешто што Кина никада није хтела да прихвати у послератном периоду – да се решење одложи.

Не остаје само питање Тајвана нерешено, него и иранског нуклеарног програма. Испрва сте се противили нуклеарном споразуму са Техераном, али сте се противили и америчком повлачењу из споразума.

– Суштина моје забринутости поводом споразума је у томе што он није спречавао војну нуклеаризацију Ирана. Пружао је начин за њено постизање нешто спорије, са иранске тачке гледишта. Стога се опасност од превентивног рата на Блиском Истоку наставила, па чак и увећала, уз једину корист у облику куповине времена. Тако да би сада повратак споразуму који је већ одбачен, без икаквих побољшања, представљао једну врсту моралног пораза. То ће остати мучно питање, јер оно што сам рекао о високим технологијама важи и овде: Како избећи да се опасности превентиве не отму контроли?

Да ли страхујете од трке у нуклеарном наоружању на Блиском Истоку?

– Не, плашим се употребе нуклеарног оружја. Једном када Иран себе етаблира као нуклеарну силу, државе попут Египта и Турске осетиће потребу да крену тим путем. А онда ће њихови односи, плус однос свих њих са Израелом, учинити регион још опаснијим него што је данас.

Политичари траже Ваше савете деценијама, укључујући америчке председнике и немачке канцеларе од Конрада Аденауера до Ангеле Меркел. Али такође су Вас и критиковали због акција у Камбоџи и Чилеу. Када се осврнете на сопствени политички биланс, у чему сте грешили или се прерачунавали?

– Нећу сада да улазим у дебату о Камбоџи и Чилеу, о томе сам писао подужа излагања у својим мемоарима. Али фер новинарство би требало да наведе и чињеницу да је постојао оквир унутар ког се то догодило. Прво бомбардовање Камбоџе десило се месец дана након што је Никсон преузео функцију. Северновијетнамци су покренули офанзиву готово моментално, и то са четири дивизије које су држали у Камбоџи, врло близу Сајгона, где су побили хиљаду Американаца. Прелазили су границу ноћу, ликвидирали дневну квоту Американаца и враћали се. Тако да ова бомбардовања нису била израз лидера загриженог за проширење рата, него лидера жељног његовог окончања. Никсон је од почетка намеравао да оконча рат, а писао је северновијетнамском лидеру Хо Ши Мину још и пре него што је постао председник. А свргавање чилеанског председника Салвадора Аљендеа догодило се као резултат интерне динамике Чилеа. Није нам било драго што је он постао председник, али у моменту његовог свргавања, свака демократска странка у чилеанском парламенту дистанцирала се од Аљендеа, а то је створило услове за његово рушење са власти. Али шире гледано, државници увек имају дилему балансирања националних интереса у двосмисленим ситуацијама. И онда је новинарима веома забавно да издвоје учињене грешке или се фокусирају на њихове резултате. Наравно, нико не може да тврди да никада није направио погрешну процену, али стално се враћати на ствари од пре 50 година без пружања ширег контекста није коректан начин вођења дијалога.

Поштено. Пошто смо малопре разговарали о Блиском Истоку, вратимо се на америчку инвазију на Ирак. Да ли је то била погрешна процена?

– Био сам ван власти неких 20 година када се та инвазија догодила. Имао сам разумевања за тај подухват. Сматрао сам да је председник Џорџ Буш млађи намеравао да покаже како режими који подржавају терористичке нападе стварају перманентну нестабилност. Уклањање Садама Хусеина имало је много рационалних и моралних оправдања. Али покушај управљања Ираком на сличан начин на који је функционисала окупација Немачке након Другог светског рата био је аналитичка грешка, јер ситуације нису биле упоредиве. Окупација Ирака превазилазила је наше капацитете.

Пре рата у Украјини постојала је дебата о томе да ли би Сједињене Државе требало да теже зближавању са Русијом ради притиска на свог ривала – Кину. Сада је питање да ли би Вашингтон требало да смањи тензије са Пекингом због руске претње – као што сте Никсон и Ви учинили пре 50 година. Да ли сматрате да је Америка довољно снажна да се суочи са два највећа противника одједном?

– Ако обрачунавање са два противника значи проширење рата у Украјини на рат против Русије, док се истовремено остаје у екстремно непријатељској позицији према Кини, сматрам да то не би био мудар правац деловања. Подржавам напоре НАТО-а и Америке да се порази агресија против Украјине, а нарочито да се обнови Украјина у димензијама које је имала када је рат почео. И могу да разумем ако Украјина настави да тражи додатне модалитете. Томе би се онда могло приступити унутар оквира ширег погледа на међународне односе. Али чак и ако ово буде остварено, однос Русије и Европе треба решити, а пре свега питање да ли је Русија део европске историје или перманентни спољни противник Европе. То ће постати главно питање. И на њега неће имати утицај крај рата у Украјини – који сам до сад скицирао безброј пута и никада нисам рекао да би требало одрећи се било ког дела украјинске територије.

Превео Владан Мирковић/Нови Стандард

(Spiegel.de)

KOMENTARI



21 коментара

  1. persida says:

    E, deda, deda, jadna je planeta koja te slusa.

  2. Косовац says:

    Џвањ тики џвањ. Овај сорошоид Хенри Кисинџер, Чивутин, са стогодишњим животним искуством, направио је овај интервју у коме је много причао, причао, а ништа није рекао. Није то зато што је Кисинџер глуп, то је зато што Кисинџер нема живу истину. Не може један овакав примерак империје лажи да употреби живу истину и да тако упропасти и себе и свој псећи накот. Псећи Накот, зна се на шта мислим, тај описни израз сам употребио за persidu када сам схватио њену мржњу према нашем свецу који је одступио од њеног псећег накота.

    • persida says:

      Opet si ostao nem na temu pedofilije. Provaljen si, Kostolomce, odavno. Kad si jos branio da je u redu tuci zenu i decu, znala sam ko si. A sada si ti to sam potvrdio. O kom svecu govoris, o Kacavendi, tvome duhovno-analnom ucitelju. Vise ste visa rasa, sve ostalo je "pseci nakot".

      • Косовац says:

        @ persida, …..Јел' ти Кисинџер деда по мајци?

      • bilje says:

        PERSO SEKA PERSO ILI BRATE?KO ZNA KO JE TOG KACAVENDU PLATIO DA BLATI PRAVOSLAVLJE/TREBALO BI GA USKOPITI-i jajca obesiti da se vrne najedu,a mislim ni ptice nece da jedu pogan/, A ISTO KO JE PLATIO ONE LUDACE STO OBLACE KECELJU NA BISTI NASEM POK.PATRIJARHU PAVLU ***?

        • bilje says:

          SAAMO SE SLAŽEM STO SE TICE PEDOFILA SVE IH TREBA NA LOMAČU!

  3. Gagi says:

    Svako ko procita ovaj intervju sastavljen od kolonizatorskih fraza,bespotrebno je izgubio vreme. Kao sto nam je svima poznata i veoma jasna ova filozofsko okupatorska terminologija, NIGDE u ovim "mudrim" odgovorima nije moguce pronaci osudu sto je Ruski narod bespotrebno ginuo tolike godine. Slicno kao sto je izginuo protiv njihovog proizvoda i izvodjaca radova koji je pokusao da realizuje "novu evropu" u II sv. ratu, gde je takodje planiran nestanak i rasparcavanje Rusije. I jos jedna primetna sitnica, ovaj "uvazeni" demagog se izrazava sa pozicije sile i vrhovne svetske moci, ocigledno je negde bio odsutan i nije upoznat sa najnovijim svetskim desavanjima i dogadjajima. Duboko su zadremali u svojoj beskrajnoj narcisoidnosti i hedonizmu.

    • Velika Metla, says:

      Итекако је и присутан и упознат, АЛИ управо због ситуације у несталој Украјини, губе на свим фронтовима, и не може ништа друго ни да изгоВнори, а и добијају му пулени жешће батине тамо. Сабраћемо на крају. Русију још нико НИКАДА победио у рату није. Нити је то могуће.

  4. milorad5 says:

    putin nije opsednut,naprotiv,vrlo trezveno i pažljivo povlaći poteze i bira vreme poteza.To je ono što ozbiljno nervira NATO alijansu,jer imaju skoncentrisanog, odlučnog i vrlo dobro obučenog protivnika sa ekstenzivnim planovima i dugogodišnjim iskustvom i poznavanjem neprijatelja.Takodje bez obzira na vruće želje NATO-a i ovog pacova NEĆE biti smene putina i to ne još dugo vremena,jer ili će da lete bombice ili će ih rusija išamarati kao stoku na istou evrope(što se realno sad dešava) i u oba slučaj putin ostaje na vlasti bez nade za hijene da će novim potplaćenim jeljcinom ili tako nekom sitnom protuvom koja je gladna vlasti ponovo da jašu ruse i rusiju.To vreme je iza nas i NEĆE se ponoviti ma šta da je potrebno da se preduzme u vezi održavanja ruske nezavisnosti uključujući ii nuk.rat i to je njima vrlo jasno saopšteno a osim toga uspostavljena je horizontalna i vertikalan kontrola potencijalnih "pretedenata" i zapadnih kandidata na "presto" i postoji jasna neformalana i formalna organizacija udruženih ljudi koji će to sprečiti po svaku cenu sa putinom ili bez putina.Putin nije kritičan on je sada simbol ali prava transmisija vlasti rusije je utvrdjena i vrlo oprezna povodom novih pokušaja podmetanja "zapadne demokratije" i mešanja u njen politički sistem i proces baš ako što su i USA vrlo oprezne po tom pitanju i redovno eliminišu SVAKOGA ko je procenjen kao potencijalna pretnja sistemu i potencijalni lider promena unutar sistema:)Kisindžer ne zaslužuje ni da se pominje,on je od sitnog emisara zapad.banakrskog kartela uspeo sebi da napravi karijeru državnika i to samo zato što je jako ubedljivo LAGAO.Martora lažovčina ne zaslužuje nikakvo pominjanje danas i da se sam nije javio ne bi se ni setio pacova,ali ovako,vreme mu je da se PERMANENTNO povuče sa scene, baš mu je vreme podhitno, stoka bezobrazna.Sve u svemu ovo je trabunjanje čoveka koji nikada i nije bio političar od formata i deo propagande bacanja prašine rusima u oči i sondiranje ruskog političkohg mišljenja povodom ovih papazjanija koje je ovaj nabrojao redom ,bacajući više mamaca pa da vidi da li će se rusi upecati tamo gde ih žulja da odgovore.Moj savet rusima je da oćute svaku baljezgariju sa zapada jer nema svrhe odgovarati na politčke probne balone i time potencijalno iznositi deliće svojih strateških procena zapadnim obaveštajnim službama na procenu.Najbolje je ćutati i PUCATI iz SVE SNAGE,sami će oni da pohisterišu posle tagvog scenarija:) i da možda otkriju NJIHOVE stavove,kao što je leh valensa izbljuvao otrov od besa ili šolc krenuo u ofanzivu ujedinjenja IV rajha pod jednu komandu,NEMAČKU.Osim toga sa njima ni nema šta da se razgovara ili pregovara više pa je besmisleno reagovati na njih sem oružano.

  5. persida says:

    Pazi sad ovu bljuvotinu, to sto je Izrael nuklearna sila ne cini region nestabilnim, ali ce on postati nestabilan ako Iran i Tusrka postanu nuklearne sile? E, providni cionisto, ko te ne zna skupo bi te platio.

  6. Independent says:

    A koje neko zaista trebao da zavrsi u hitleovim logorima u Nemackoj onda je ovaj monstrum to bice. Ne covek nego samo bice.Ceo zivot je radio sve da svet dodje bas u ovakvu katastrofalnu situaciju kakva je danas. Eto trud mu se isplatio imoze mirno da gleda svoje zivot o delo. Sa o jos jako malo ovaj svet ce da postoji a onda BUUM. Nema vise. Sluga satane je uradio odlicna posao sve figure je poslozio tako da svet nema sanse da se izvuce. Sat otkucava i zvanicno smo 2 sekunde do nuklearne katastrofe. Moze zadovoljno da ode uskoro kod svog gospodara. On je svoj zadatak posteno uradio.

  7. Косовац says:

    Лепо је Хазар (Јеврејин) Кисинџер то смислио: Да изврши уступак од 2% своје Хазарије, па онда да Хазарију уз помоћ Америчке Хазарије (Јеврејије) развија још у војном смислу, да чека да Русија ослаби или постане сорошоидна и да онда уз помоћ славног Хазара (Јеврејина) Зеленског преузме помоћу огња и мача тај уступак од 2% назад. Идеја држи воду, при остваривању ће морати да се оствари нека колатерална штета и да изгину неки Хазарски Јевреји словенског порекла. А ми ћемо њих да жалимо као неке „Словене“ који су изгинули убијајући Русе, као што сам ја ономад глупо и наивно написао и цмиздрио „да је кренуо брат на брата“.

    • Čudoser iz Nazareta says:

      Odličan komentar.

    • bilje says:

      Svaki americki drzavljanin godisnje izdvaja za IZrailje cca 500 dolara☺ Pitamo se gde su nasi rasejani-raseni da nas pomognu da budemo svoji na svome....salju nam azijate,da mi begamo u tunguziju...ko zna moz,biti a moz i ne ovo ce im biti rezervna drzava?!

  8. Kulak says:

    Fanatik veštačkih granica koje su izmislili boljševici.

  9. Žarko says:

    A kakvo je mišljnje gospodina Kisindžera po pitanju terorističkih akcija CIJ-e pod nazivom GLADIO u Evropi, prevashodno Italiji i Istočnoj evropi, u trajanju od 40 godina? Dali misli i smatra da je to opavdano pod sistemom odbrane demokratskih vrednosti i kakva je njegova uloga u tim sistemskim akcijama američke države. Da li smatra da je drčavni terorizam opravdan ukoliko to doprinosi "demokratiji" na Američki način? Ja mislim da je on samo suzdržan da dođu do već proklamovanih ciljeva koji su veoma poznati od strane SAD-a, a da pritom ne pretrpe velike gubitke.

    • Čudoser iz Nazareta says:

      I ja sam primetio kako pumpa po tom narativu iz '90-ih i dalje, naklapanja i dogme o demokratiji, uzvišenoj civilizaciji zapada,alijansi posebnog (ćifutskog) i specijanog (anglosmradskog) naroda, razvijenoj zapadnoj demokratskoj Ukrajini (moš misliti), ali nema govora o ekonomskoj situaciji u USA, EU, Putin "želi priznanje i poštovanje velike Amerike", moš misliti nebuloza...jehovsko-isusovačka bydaletina.

  10. Portopranco says:

    Ova stara krepalina kaže da nije rekao da bi se trebalo odreći bilo kog dijela ukrajinske teritorije. Kakve teritorije, čije teritorije? Ko bi se trebao odreći? Zapad? Misli li on na dio teritoriju Carske Rusije koji su boljševici nakon oktobarskog prevrata proglasili nekakvom ukrajinom i tamo nacrtali do tada nepostojeće granice? Ko je Ruse koji tamo žive pitao slažu li se s tim? Da li je Nikita Hruščov bilo šta pitao većinske Ruse na Krimu kad je samovoljno odlučio da Krim oduzme Sovjetskoj Rusiji i pripoji ga Sovjetskoj Ukrajini. Kissinger lupeta za sebe da je demokrata. Kako to on ne poštuje demokratska pravila kad je riječ o izjašnjavanju naroda u kojim granicama će da živi? U tom slučaju poštuje samovoljne odluke vlastodržaca koji ne pitaju narod. Kako to Zapadu ne odgovara ništa šta su radili komunjare i boljševici, ali im odgovaraju granice koje su oni izmišljali? Odgovore na ta pitanja od ove stare krepaline Kissingera još čekamo.

  11. Rostand says:

    Šta ga napriča hazarska mumija,po njima nema tog ruskog lidera,a da je zapadnim božanstvima prihvatljiv.Njihova lažljiva logika kaže da je ludi Putin(a po njima svi su Rusi ludaci) eto poželio malo ubijati usrajinske anđele od naroda,a šta se dešavalo prije ove eskalacije to mumija nezna,tu ima snažnu amneziju.Yebena hazarska mumijo,tvoji amerikenjski hazari su glavni izvor problema i bilo bi dobro da se konačno prizovete pameti dok nije kasno.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u