Хепи Рамуш!

Hepi Ramuš!

21 aprila 2018

Piše: Mihailo Medenica

Svojevremeno, negde s kraja zime 2004. godine, malo pre martovskog pogroma, zajutrili smo u Mališevu, nas trojica, na putu ka Orahovcu.

Merak nam je bio da kafu popijemo baš tu, u birtiji, mislim da se zvala Tirana (izvinite ako grešim), na zaprepašćenje konobara i dvojice gostiju.

Verujem da dugo pre toga nisu čuli srpski jezik, barem ne kako im naručuje kafu i seda za sto kao svoji na svome, jer jesmo bili svoji na svojem, vazda je Srbin na Kosovu i Metohiji svoj na svome!

Nije to bila naročita hrabrost, inat- da, a i odlično sam poznavao Albance- gde je više od dvojice Srba netragom nestane njihova poslovična “hrabrost”.

Usred kafe, onako još bezvoljni za neku ranu jutarnju priču, prijatelj koji je vozio ponudio mi je “ekskluzivu” kad smo već tu- intervju s Ljuanom Mazrekuom, krvolokom, monstrumom OVK, kojeg je odnekud (ne znam iz koje priče, nikada mi nije rekao) poznavao i kojeg je, kako kaza: “mogao za 10 minuta da stvori u birtiji”…

– Ne pada mi na pamet- trgo sam se i odgovorio, pamtim besno što mi tako šta uopšte predlaže!

– Zašto, bre, budalo, pa znaš kakvu bi priču mogao da uradiš- kao da seljutnuo, udario je šakom o ivicu stola i trgao one učmale kafopije iz ćoška nevelike birtije!

– Iz samo jednog razloga: kako bih ikada Jovani na oči…- gledao me je zbunjeno, ništa mu nije značilo ime…

– Kojoj Jovani, izvini?!

– Devojčici, anđelu od 10 godina koju je silovao u Klečki, ko zna koji po redu, a zatim sekao deo po deo dok joj na kraju nije seo na grudi i prerezao vrat (sve po sopstvenom priznanju), toj Jovani, skote, ako je ikada sretnem u raju mada teško da raj meni pripada- od tog trenutka naše je prijateljstvo bilo zaršeno, za vjek- vjekova, ostali smo na “zdravo- zdravo” kad smo se sretali po Kosovu i Metohiji!

Ne verujem da je do dana današnjeg shvatio zašto nisam želeo “ekskulizivu” i zbog čega odbio “slavu” da usred Mališeva popijem kafu s đavolom i uradim nekakvu priču, jer valjda bi za novinara priča trebalo da je svetinja, bez obzira ko sedeo s druge strane stola!
To pseto su “demokratske” vlasti, sa još 1000 njemu nalik, oslobodile 2001. godine nikada im ne sudivši ni za šta, a taj nakot od Ljuana, tako krvav i proklet doveka, bio je u zlu ništa naspram Ramuša Haradinaj! Ni prineti mu.

Činili me to boljim od Milomira Marića- ni malo! Više čovekom od njega- ni to! Manje novinarom- to svakako da.

Ne mogu da osudim Marića zbog intervjua s Ramušem Haradinajem, nemam prava nikome da sudim, ponajmanje čoveku koji je samo postavljao pitanja krvoloku dok je intervju radio neko drugi!

Zbog čega baš sada, zbog čega s njim, zbog čega je zlu trebalo dati lice čoveka..?
Zbog izdaje Kosova i Metohije na kojoj se valja insistirati kao na jedinom dobru za Srbiju!
Zbog one ljudske bede sa Srpske liste koje će se uskoro vratiti na ministarske hoklice uz Ramuševe skute!

Zbog toga što Aleksandaru Vučiću i kamarili tog “prihvatljivog” glavoseka, silovatelja i koljača valja predstaviti kao simpatičnog momka iz kraja koji se, eto, obreo s nožem u ruci iako su mu draže bile muškatle, no, morao je…

Intervju s Ramušem Haradinajem je državni projekat, ne čak ni nužno zlo već zlo iz kojeg nužno valja proizaći nešto dobro!

Valjda je trebalo da nam se dopadne dok onako prelanuo i nasmejan odgovara na nezgodna pitanja bez potpitanja, bez teranja do kraja, bez pobrajanja svih krvništva koja je lično počiio i naredio (a sva su dokumentovana) kako bi izdaja sutra imala ukus šećerne vune i obris plišanog medvedića osvojenog na vašarskom upucavanju meta!

Valjda je trebalo da shvatimo kako ispod toliko krvi koja još lije s njegačuča dečkić iz fine kuće dečanskog sela koji se prepodobio, koji čestita Božić i Vaskrs, koji pruža ruku kroz čiju liniju života teku potci krvi narodu koji je vapio za smrću kad mu dopadne šaka, ali je život tih dana bio u uniformi OVK i nije mu se žurilo da isčili iz osakaćenih tela!

Valjda je sve trebalo prihvatiti kao limunadu “Upoznajte parove” gde Mara kroz smešak propituje Zmaja od Šipova o glupostima koje mu “spočitavaju” dajući mu prostora, previše prostora, da reke krvi natera na svoju vodenicu!

Ponavljam, ne krivim Marića, njegov je bio mikrofon a režija…

Zna se čija, odlično se zna!

Da li sam bolji čovek od njega- nikako! Da li me Mališevo 2004. čini boljim Srbinom- svakako da ne! Da li bih uradio intervju sa Ramušem Haradinajem- da, ali nikad sa smeškom i nikad na TI sa zveri i jedino pod uslovom da se preznojava dok sluša svako srpsko i albansko ime (pobio ih je tušta, ne žaleći ih), detalje svakog zločina i netremice gleda u fotogrfije svakog uviđaja, sahrane, groba, rasutih kosti, zatravljenih groblja i satrtih bogomolja!

Da, uradio bih ga želeći da ga pitam šta su njegovi koljači pod komadom Agima Ramadanija činila srpskoj deci na Košarama, Paštriku i Đeravici, i kako su na posletku prošli kad su ta ista deca rekla: “Ne odstupamo ni za pedalj, po cenu života!”

Da, uradio bih insistirajući da ispriča šta se dešavalo na trećem spratu hotela “Paštrik” u Đakovici i koga je lično bacio kroz prozor potom…

Da, uradio bih nikad ga ne oslovljavajući nikako drugačije osim- teroristo, zveri, krvniče…

Ne što sam hrabar i odvažan, naprotiv, već što drugačije ne bih mogao sutra u raju da pogledam u one silne povađene oči i preklane vratove, mada ne verujem da mi raj pripada!

No, ovo je, rekoh, bio, državni projekat- valjalo je đavola predstaviti kao novog kpmšiju iz kraja, a kraj kao izdaju koja to nije već preplanuli Ramuš kao prihvatljivo lice laži i novog učesnika rijalitija u kojem smo svi kojem je Kosovo i Metohija kolevka i grob- nominovani za izbacivanje, a on, “baštovan” kojem se slučajno u rukama zametnuo nož- favorit za pobedu i glavnu premiju: srce Srbije na dar, kad je već toliko srpskih srca držao na dlanu…

(Analitički forum)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Sigurdur says:

    Svaka čast,ništa nebi dodao,potvrđujem svaku tvoju reč

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *