Hibridni identiteti Srbije i Rusije i njihova budućnost

Hibridni identiteti Srbije i Rusije i njihova budućnost

6 januara 2014

branko-radun-fotoPiše: Branko Radun

Rusija i Srbija, a pre svega dva naroda koji čine njenu osnovu, su ne samo duhovno i jezički bliski, već su imali i slične faze istorijskog razvoja. Obe su imale na početku srednjevekovne državnosti male kneževine koje su se ujedinile u države a pod velikom „civilizacijskim ozračjem“ Vizantije. Obe baštine ne samo verske – pravoslavne tradicije nestalog carstva, već i političku, zakonodavnu i kulturnu tradiciju. Posle procvata srednjevekovne državnosti imamo period „azijatskog ropstva“ koji je značajan za formiranje nacionalnog identitea ova dva naroda. Posle imamo uspon države, pre svega ruske, a posle i srpske, ali sada pod ozračjem zapadnoevropske civilizacije. Slično traumatsko iskustvo svetskih ratova, komunističkih revolucija i izgradnje „novog poretka“ na radikalno antitradicijskoj osnovi ekstremnog i nasilnog prosvetiteljstva.

Paralelno sa tim je i iskustvo nadnacionalnog eksperimenta sa kojim se trebalo identifikovati i nacionalno i kulturno – u ruskom slučaju je to „sovjetska nacija“ a u srpskom „jugoslovenstvo“. Iskustvo propasti komunizma i kao ideologije i kao poretka i kao sistema je za oba naroda, a i za druge istočnoevropske narode vrlo bolno i vrlo slično. Poraz sovjetskog i jugoslovenskog modela i identitetskog koda, koji su bili opasni eksperimenti, su doveli do najdublje moguće krize identiteta ovih naroda i njihovih društava. Traganje za novim, za onim iz prošlosti koji bi mogli poslužiti kao uzori i tačke integracije društva je spor i bolan proces, neretko sa mnogo trulih kompromisa i grešaka. Srodno identitetsko određenje i blisko istorijsko iskustvo – slovenstvo, vizantijsko pravoslavlje, azijatsko ropstvo i iskustvo stradanja i komunizma nam daju za pravo da pokušamo skicirati komparativnu analizu krize identiteta ova dva naroda.

Nadnacionalno i nacionalno

Često se kaže da je nacionalni identitet osećaj pripadnosti pojedinca nekoj zajednici koji se deli sa drugim ljudima i u tom osećaju se nalazi i odgovor „ko sam ja“ ili „ko smo mi“. Dakle ne samo da neko sebe oseća deo zajednice koju nazivamo Rusi ili Srbi već i da taj osećaj ima sadržaj u tome koje su to osobine, običaji, ideje i ideali koje deli ta zajednica. Posledica prirodnog sloma socijalističkog identitetskog eksperimenta je identitetska konfuzija pa i šizofrenija. Kad se «Pepeljuga» probudila iz ideološkog matriksa nije ugledala princa koji joj je objasnio ko je ona i šta joj je činiti već se našla nesigurna u sebe u surovom i opustošenom krajoliku oko sebe.

Zbog te i takve duboke krize identiteta (neko bi rekao i «sloma») u postkomunističkom periodu javljaju se velike podele i smutnje. Veći deo elite koja je odrasla i formirana idejno u prethodnom komunističkom periodu ne može da se oslobodi okova ideološke prošlosti. To doduše nije više rigidni ideološki komunizam, ali jesu jasni relikti idejne prošlosti koji su mehanički umekšan i formalno modernizovani u novom izdanju „neosovjetskog“ i „neojugoslovenskog“ identiteta. On sam po sebi nije toliko jasan i direktan kao klasični „uzor“ ali pokazuje sličnu agresiju prema „nacionalnom i tradicionalnom“. I u Srbiji i u Rusiji (što nije specifičnost samo za ova društva, ali opet poseduje određene specifične paralele) je nacionalno i nacionalističko u velikoj meri na margini. Ono se tretira kao „nešto nemoderno“ ili pak „rizično za državu“ koja jeste multinacionalna ali se tako i doživljava. Tako nije redak slučaj da srpske i ruske vođe uporno i sistematski izbegavaju da kažu „srpsko“ ili „rusko“ i više vole da sebe i svoju zemlju promovišu kao zemlje evropske tolerancije i pomodnog multikulturalizma.

Nacionalna akcija i manjinska reakcija

Kada se razgovara sa pripadnicima srpske i ruske elite o ovom pitanju – oni vam najčešće neće reći da je nacionalizam nekakvo zlo, ali će imati negativan stav prema nacionalistima: to su „ekstremisti“, „primitivci“ ili „huligani“. Pored tog bazičnog manje ili više negativnog stava (od onog „to je prošlost“ pa do radikalnijeg „to su fašisti“) oni imaju i set vrlo sličnih argumenata o štetnosti ove „pojave“. Osim prirodne «alergije» na iskreno nacionalno i autentično tradicionalno oni zaista misle da bi jačanjem nacionalnih osećaja ili verskih tradicija kod većinskog naroda došlo do reakcije u vidu bujanja nacionalizma pa i zahteva za autonomijom i secesijom kod manjinskih etničkih grupa. To bi, po njima, ova osetljiva društva dodatno ugrozilo. Ovo je samo na prvi pogled tačno – jer potiskivanje nacionalne tradicije većinskog naroda nije nikad bio lek za frustracije nacionalnih manjina koje žele svoje „autonomije“ ili „države“. Naprotiv ako manjinske grupe vide slabost kod dominantne zajednice njihovi apetiti za privilegijama i autonomijama će značajno porasti.

No doduše – tačno je da bi porast radikalnijeg nacionalizma i šovinizma doveo i nekakvog odgovora u nekim manjinskim zajednicama (getoizacija, nacionalizam, iseljavanje i sl.). No tu opet dolazimo do suštinskog pitanja razlikovanja pozitivnog nacionalnog osećaja i gajenja nacionalnih tradicija od etničke surevnjivosti pa i mržnje. Prvo je pozitivno i kod nacija i kod nacionalnih manjina a drugo negativno i kod jednih i kod drugih. Kad je srpska nacionalna ideja bila u usponu ona je privlačila i druge etničke zajednice da joj se približe i da je prate na velikom oslobodilačkom maršu kroz istoriju. Nasuprot toga najveće bujanje manjinskih aspiracija za autonomijama je bilo u vremenu najvećeg potiskivanja i marginalizacije srpskog identiteta u vremenu titoizma.

Da vidimo na primeru odnosa Srba i Hrvata kako funkcioniše mehanizam suzbijanja nacionalnih osećaja i tradicija. Najviše na udaru komunističke i jugoslovenske elite je bio srpski „nacionalizam“ i „pravoslavlje“. Iako je on bio benigan u odnosu na hrvatski i druge manjinske poput albanskog on je bio prvi a često i gotovo jedini na udaru. Kako se to odrazilo na srpsko-hrvatske odnose, pre svega u Hrvatskoj. Srbi su preživeli genocid od strane hrvatske i ustaške marionetske države NDH i oni koji su preživeli nisu smeli da mnogo pričaju o tome i da to javno obeležavaju jer bi to „uznemirilo Hrvate“ i „probudilo zle duhove prošlosti“. Srbi su bili prisiljeni da gotovo u ilegali čuvaju pamćenje na svoje žrtve i svoje nacionalne korene i tradicije da ne bi „iritirali Hrvate“. Mnogi od Srba su se zbog toga i izjašnjavali kao Jugosloveni (oblik mimikrije ili pokušaj integracije).

No sve to nije dalo očekivane rezultate – prvom prilikom hrvatski šovinizam je buknuo u Maspoku 1971. I jedva bio suzbijen uz velike kompromise od strane Tita. Opet naravno na štetu Srba koji su trebali biti žrtvovani radi „paralelizma“ i „balansa“. Slično se desilo i u SSSR-u – ruski nacionalizam i nacionalna tradicija je bila potisnuta (iako je ruski jezik i još neki elementi ruske kulture doživeli ekspanziju) da bi pred kraj sovjetskog perioda došlo do eksplozije manjinskih, etničkih i verskih a po pravilu antiruskih nacionalizama. Neki se verovatno sa ovom paralelom «potiskivanja većinskog identiteta» ne bi složili jer ti procesi nisu bili identični – Srbi nisu toliko dominantni po broju i po kulturnoj dominaciji u Juugoslaviji koliko su Rusi bili u SSSR-u. No bilo kako bilo jasno je da rusko i srpsko „žtvovanje“ sopstvene tradicije i nacionalne istorije na oltaru ideologije i nadnacionalnog projekta nije urodilo plodom i ta konstrukcija, kao i sve veštačko i bez jakog temelja, se srušila uz veliki istorijski tresak.

Tradicijske babe i postmoderne žabe

„Oslobađanje“ od tradicije je bilo na Istoku agresivno i sektaško, brutalno i nihilistično. Proces sekularizacije je u Rusiji, Srbiji i drugim istočnoevropskim društvima za nekoliko decenija prešao put koji je zapadnoevropskim društvima trajao nekoliko vekova. Na ostacima ruševina starog tradicionalnog poretka se pokušala dići građevina novog modernog društva koje je u osnovi evropsko iako antikapitalističko. Pravoslavna tradicija i istorijsko iskustvo je ili uništavano ili prognano na marginu društva i društvene svesti. No novo društvo i novi čovek nisu građeni na sigurnim temeljima iskustva prethodnih generacija već na ideološkom pesku «prosvetiteljskog eksperimenta». To je stvorilo jedan čudesan i čudovištan istovremeno eksperiment – da se narodi preko noći promene – da promene svoj kulturni kod, da «promene» svoju istoriju i svoju viziju budućnosti, ono u šta veruju i ono čemu se dive. Uspeh tog, u istoriji nečuvenog, eksperimenta je zapravo bio i osuda njega samog. Kada se činilo da je socijalistička moderna trijumfovala nad istočnom narodnom tradicijom, ona je potkopala svoje temelje i u jednom momentu se čitava građevina građena na ideološkom pesku survala u provaliju.

Tradicionalno društvo je bilo pre svega narodno, tradicionalno i pravoslavno, hijerarhijsko i konzervativno. Moderno ili trijumf Moderne (koja nije počela sa komunističkim nasilnim eksperimentom) je stvorilo građansko, sekularno, manje ili više formalno egalitarno a suštinski birokratsko društvo. Stari ruski ili srpski identitetski obrazac u kome su ključnu ulogu imali pravoslavna vera, nacionalna tradicija, patrijarhalna porodica i krunisani vladar je zamenjena sekularnom (pa i nasilno ateističkom) republikom koja je bila zasnovana na građanstvu nadnacionalne države koju predvodi partija koja strasno veruje u ideju progresa koji vodi ka idealnom društvu.

Tradicijski obrazac je bio hegelovska teza – komunistička revolucija (iako je to i građanska ideologija na «mekši način») je dovela do gotovo potpune antiteze tradicijskom poretku i tradicionalnom ruskom i srpskom identitetu koji je bio uronjen u vizantijsku i pravoslavnu tradiciju. Sad je nastupilo vreme u kome je moguća i sinteza ali i napabirčena kombinacija u kojoj se mešaju tradicijske babe i postmoderne žabe. Za sada imamo na delu samo drugu opciju postmodernog «miksa baba i žaba».

Posle gotovo trenutne propasti socijalističkog poretka – eksperimenta «moderne» – nastalo je doba postmoderne Rusije i Srbije. Kao što je i postmoderna nastojala da ih ostataka prošlih i propalih pravaca i projekata iz oblasti kulture stvara nove kombinacije, koji i nemaju ambiciju da dobace do «lepote» i «istine» koju je nudio i tradicionalni i moderni poredak, tako i postmoderna društva kombinuju i rekombinuju obrasce iz prošlosti i sadašnjosti, domaće i strane, da bi napravili nekakvu prihvatljiv kompromisni identitet zajednice.

To u praksi znači da se neki elementi iz prošlosti koja je do sada bila na margini izvlače iz «ormara» i u «modernom tumačenju» koriste da bi se zajedno sa redefinisanim ili transformisanim «sovjetskim» ili «jugoslovenskim» identitetom napravili novi postmoderni identitet. Tradicija i tradicijsko nije više zabaranjeno i potisnuto, ali se ne dešava i povratak tradiciji – ona se koristi i istrumentalizuje i na novi način tumači da bi mogla da se uklopi u nekakav zamišljeni postmoderni identitet. Na taj način jedni pored drugih «funkcionišu» komunistički komesari i njihove žrtve ili ljudi iz prošlih vremena.

Postmoderni fragmentirani identitet omogućuje ne samo kombinovanje svega i svačega u kič varijantama već i promenu i falsifikovanje istorijskih obrazaca da bi se uklopili u kreirani identitetski «pačvork». Tako se «u novom čitanju» istorije Karađorđe može predstaviti samo kao borac za evopeizaciju Srbije, pa čak i kao neko ko je «započeo» srpske evrointegracije. Dakle srpski ustanici nisu požrtvovano ginuli za slobodu svog naroda i obnovu Dušanovog carstva to jest zbog vidovdanske kletve već da bi Srbiju «približili evropskim standardima».

Slično se u Rusiji može videti Petar Veliki – isključivo kao prvi modernizator i evropeizator Rusije. Petar Veliki jeste bio modernizator i evropeizator Rusije, ali i veliki ruski vladar i potpuno «ruski čovek» koji je želeo da zapadne veštine i tehnologije iskoristi za opstanak i jačanje ruske imperije. To ne znači da je ovakvo «evropsko» tumačenje potpuno netačno već pre da je jednostrano i instrumentalno – izdvaja se ono što modernoj eliti «odgovara», sve drugo se ignoriše i marginalizuje.

Odnos prema komunističkoj prošlosti se isto tako redefiniše ne prema tome u šta se veruje ili ne, već više na koji način ona može da se uklopi u postmoderni postkomunistički ali i posttradicionalni i postnacionalni identitet. Komunistička ideologija u užem smislu je ignoriasana, ali su njena «postignuća» pažljivo i oprezno valorizovana i korišćena u novoj epohi. Tako i u srpskoj i u ruskoj eliti i dalje postoji jaka vezanost za nadnacionalne ideologije i identitet koji izbegava da tradicijsko i nacionalno stavi u njegov centar ili pak da ga ozbiljno valorizuje. To znači da čak i ako postoji «obnova nacionalnog» ili «povratak tradiciji» on je najčešće neiskren, površan, demagoški i instrumentalan.

Stoga se može govoriti o neosovjetskom ili neotitoističkom (neojugoslovenskom ili kako Anglosaksonci kažu «jugosfera») identitetu koji se kombinuje sa «pažljivo izabranim i očišćenim komadima arheološke prošlosti» u vidu bučnog i navijačkog nacionalizma koji je zapravo bezopasan ili pak tradicionalizma shvaćenog kao običajnost i folklor koji nikom ne znači previše. To znači da se sovjetski ili jugoslovenski model recikliraju očišćeni od ideološkog komunizma i uklapaju sa elementima tradicije koja postaje «politički korektna» ili se uklapaju u identitetsku strukturu kao «turistička atrakcija» koja budi određene simpatije ali ne može pokrenuti i ujediniti ljude.

Naravno ovo je uprošćen «idelatipski model» paralelizma promena u identitetu Rusije i Srbije i nisu značajnije obrađene specifičnosti i razlike među njima. Tako su na primer – politička elita u Srbiji posle smene Miloševića (a deo toga je «odrađen» i ranije) krenula putem određenog dikontinuiteta u odnosu na prethodni «socijalistički» i «jugoslovenski» identitetski obrazac. To se nije na taj način desilo u Rusiji iako je verovatno početak Jelcinove ere imao u sebi veći element diskontinuiteta sa SSSR-om no početak Miloševićeve sa nasleđem SFRJ-a. No to je više subjektivni utisak koji je prisutan u srpskoj intelektualnoj i političkoj eliti, koji i ne mora biti sasvim tačan.

No ipak čini se da je barem na simboličkoj ravni istina da Rusija nije imala takvu prelomnu smenu vlasti koja bi donela «dekonstrukciju socijalizma» pa u odnosu na Srbiju deluje pomalo retro (Moskva deluje u odnosu na Beograd na toj simboličkoj ravni skoro kao Minsk u odnosu na Moskvu). Prednost antikomunističkog diskursa dela srpske političke elite je malo jasnije raščišćavanje odnosa sa prošlosti – neka vrsta suočavanja sa ideološkim nastranostima socijalizma i sa zločinima počinjenim u to ime. U slučaju Rusije jedina «žrtva» selektivnog diskontinuiteta je Staljin – no početak toga se desio pre više od pola veka.

Slabost srpskog jačeg naglaska na diskontinuitetu je i negiranje pozitivnih strana socijalističkog poretka, a i konfuzan odnos prema antifašističkoj borbi u Drugom svetskom ratu. Savremeni ruski «nacionalni» identitet ima veliko uporište u Velikom otadžbinskom ratu i borbi protiv fašizma, ali «očišćeno» od veličanja vožda Staljina i partije. Kao pobednik iz tog recikliranja istorije je izašao maršal Žukov i običan ruski vojnik koji je pobedio neprijatelja. Sa druge strane Srbiju sprečava da ima jasniji i pozitivan odnose prema sopstvenoj slavnoj borbi protiv fašizma je to što je imala i paralelan građanski rat sa svojim «crvenim» i «belim». Danas naslednici jednih i drugih, biološki i ideološki optužuju drugu stranu za zločine ili kolaboraciju. Stoga je «kompromis» u Srbiji takav – da se o tome ne govori mnogo. Na taj način narod koji je imao ogromne žrtve od fašističke najezde i koji ima razloga da se time ponosi danas «ćuti» o tome, a narodi koji su imali fašističke režime ili marionetske profašističke režime koje je većina građana podržavala pokušavaju da nategnuto proglase i sebe za učesnike u antifašističkoj borbi.

Tako je stvoren savremeni hibridni identitet Srbije i Rusije koji nije ni onaj iz socijalističke prošlosti, ali se isto tako ne vraća u klasični tradicijski obrazac nacionalne i pravoslavne kulture. Očigledno je da je ovo kompromisna, prolazna i često nakaradna kombinacija elemenata iz bliže i dalje prošlosti. Ovo se može nazvati i sinkretistička kombinacija gde se često kombinuju elementi koji nisu kompatibilni ili su «nekvalitetni» ili su toliko izmenjeni u ideološkom foto šopu da su neprepoznatljivi. No to je ono što je ova ovakva postkomunistička srpska i ruska elita mogla, da bez kreativnosti i dubljeg uvida u značaj i problematiku identitetske politike, nekako «iskrpi».

Određenje postkomunistička je najpreciznije – oni su došli posle komunizma ali je dosta toga komunističkog ostalo u njima. Oni nemaju neko jasno ideološko određenje – osim da žele da budu moderni i «evropski» na površan i nekritički način. U tom pogledu oni i nemaju neki poseban identitet, osim ako pseudomodernizam ne uzmemo kao uslovni dentitet, pa je određenje post-komunistički zapravo mnogo istinitije no što su oni koji su ga dali i bili toga svesni. Identitet Srbije i Rusije je hibridni, nedovršen, fluidan, kompromisan a pre svega postkomunistički. Ma kako taj termin shvatili on «istinito» ilustruje ključne atribute novo-starog identiteta, to znači da sadašnji identitet nije ekspilicitno komunistički, ali je daleko od nekomunističkog jer i njemu egzistiraju kao vitalne komponente identitetskog obrasca «starog režima» (sovjetskog i titoističkog).

Scenariji za budućnost Srba i Rusa

U kom pravcu će se dalje kretati identitetska dinamika u Rusiji i Srbiji? Na to pitanje nije lako odgovoriti. Moguće je nekoliko scenarija. Prvi bi bio neosekularizam anacionalnih liberala koji bi dolaskom na vlast (i do dominantne društvene moći) insistirali na jačanju i produbljivanju prozapadnog i evropskog identiteta, kao i na setu vrednosti koji idu uz to. U određenoj meri i sa značajnim posledicama po identitet ovih i istočnoevropskih društava to se i desilo u proteklih par decenija. No mi govorimo ovde o radikalizaciji ovog procesa i potpunom trijumfu koji ne bi ostavljao mogućnost za neki drugi scenario. Ovakav scenario razvoja je nešto realniji u Srbiji, no u Rusiji u u kojoj to za sada nije opcija koja ima najviše šansi za uspeh (u tom pravcu teži ideološka struja u Srbiji koja sebe zove «Druga Srbija»). Ovaj scenario bi bio idealan za zapadnjake i za Zapad koji bi takvu opciju verovatno ozbiljno logistički podržao, kao što ju je i do sada na izborima a i na druge načine podržavao, finasirao i protežirao. Kao posledica radikalne modernizacije i evropeizacije bi se mogao javiti i otpor te neka vrsta realnog i kulturnog građanskog rata. Izlaz iz takve situacije bi moglo da bude uništenje jedne od «zaraćenih strana» ili pak potpuna podela na dva ili više zajednica.

Da bi smo objasnili na jednom primeru kakve su sve opcije moguće možemo se prisetiti najpoznatijeg i za svetsku istoriju presudnog slučaja. Tako se jevrejska zajednica pre dva milenijuma, pod radijacijom grčko-rimske kulture kroz unutrašnja previranja i sukobe podelila na nekoliko «frakcija» koje su se kasnije sasvim odvojile – helenizovani Jevreji su se pretopili u pripadnike grčko-rimske civilizacije, jevrejski tradicionalisti predvođeni farisejima su postali današnji Jevreji, a verski pokret jevrejskih sledbenika Isusa Hrista se utopio u Hrišćanski svet.

Druga opcija je opstanak ovakvog (ili sličnog) provizornog hibridnog identiteta u kome paralelno egzistira i moderno i predmoderno i postmoderno, isto tako i tradicionalno i zapadno jedno pored drugog u kakvom-takvom suživotu. To ne deluje realno na duži rok jer je on «hemijski nestabilan». Očigledno je da će ovakav «balansirajući» hibrid ili kulturološki mutant biti opcija postojeće elite i ona ga ne bi menjala osim u radikalno promenjenim uslovima (rat, teška kriza ili društveni kolaps). Tada se često prelazi na sledeću opciju za koju se veruje da ima više šanse za opstanak u teškim iskušenjeima i izazovima. To je nešto što podseća na ponašanje Staljina u smislu povratku tradicji i njegovog partijskog vrha u momentu ugroženosti od Nemačke invazije.

Treća opcija bi bio «neotradicijski» identitet koji bi bio neki novi hibridni identitet koji bi drugačije kombinovao obrasce iz prošlih epoha, sa naglaskom na ideološki viđenu tradiciju i istoriju ovih naroda. To bi bio neki oblik repravoslavizacije identiteta nalin na nečemu što se dešava u Izraelu ili pak u nekim islamskim društvima koja se manje ili više «reislamizuju». To bi verovatno bio model identiteta koji bi promovisali jastrebovi i politika koja bi izrasla na podršci «nacionalnim vrednostima» i borbi protiv onih koji ih ugrožavaju. Takvu vrstu hibridnog neotradicionalizma su u našem primeru iz jevrejske istorije činili Fariseji (i njihova ekstremna struja Ziloti).

Četvrti scenario nije lako definisati jer bi ona bila kreativna sinteza onog pozitivnog iz predmodernog, modernog i postmodernog «kulturološkog sloja» sadašnjeg nacionalnog identiteta. To podrazumeva jedan element – zaista dobijanja novog kvaliteta u pravoj kombinaciji elemenata i u njihovoj sinergiji. Velike istorijske sinteze se naravno dešavaju retko i statistički je mala šansa da se dese. Šta znači velika istorijska sinteza – čist primer toga je pojava hrišćanstva – ona je napravila kreativan spoj biblijske tradicije sa grčkom kulturom i rimskom državnom tradicijom u čime se došlo do nečeg kvalitativno novog u istoriji.

Stvaralačka sinteza onog kvalitetnog i duhovnog iz sopstvene tradicije i pozitivno iz globalno dominantne kulture podrazumeva da se do toga dođe kroz duhovno sazrevanje elite ili stvaranje nove elite, a nikako racionalnom i pragmatičnom kombinatorikom koja bi trebalo da dovede do «idealne formule» sinteze. Suviše prosto bi bilo izgovoriti neku formulu tipa «zapadna tehnika i tradicionalna etika» ali jeste dobar početak za traganje za spasonosnim rešenjem i istinskom sintezom koja nije ideološki miks ili njuejdžersko mešanje domaćih baba i belosvetskih žaba. Povratak tradiciji – onom autoentičnom u njoj – bez negiranja modernog iskustva i veština, već njihovim oplemenjievanjem i osmišljavanjem kroz duhovu katarzu je jedini iako najteži put koji vodi ka svetlu na kraju tunela.

No ovakve su pojave zaista retke i nepredvidive u istoriji i ravne su čudu, pa se teško mogu opisati a još manje kvantifikovati. No verujemo da jedino ova opcija može da donese zaista nešto novo od značaja za celo čovečanstvo.

(Vidovdan.org)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *