ХОЋЕ ЛИ БИТИ РАТА ИЗНАД ПОЖЕГЕ: Америка и Русија у борби за Србију

HOĆE LI BITI RATA IZNAD POŽEGE: Amerika i Rusija u borbi za Srbiju

23 jula 2017

Geopolitičke okolnosti su promenjene, nema više jednog dominantnog igrača, već najmanje još jednog. A i ostali, ako još i imaju savijenu kičmu, barem podižu glavu. U takvoj situaciji, u kojoj je previše pravaca uticaja na zvanični Beograd, Srbija za koju bi želeli da je svačija može postati — svoja.

Konačno neka korist od stranih ambasadora. Kameron Manter, nekadašnji predstavnik Sjedinjenih Država u Beogradu — koji je, kažu, na mnogo načina „zadužio“ Srbiju — vraća se na Balkan (što samo po sebi dosta toga govori) kao predsednik „Ist vest“ instituta. Važno je i što se iz njegovog intervjua televiziji B92 može se dosta saznati — kako o razvoju regionalnih, tako i o perspektivi geopolitičkih prilika.

Tramp ili Tarabići

Kao čovek neopterećen formalizmom Manter reče — očiglednu stvar, ali bitnu jer je iz njegovih usta — da američki establišment kritikuje Rusiju, dok njen predsednik Tramp razgovara sa predsednikom Putinom u nameri da popravi odnose. Budući odnos Amerike i Rusije, parafraziramo Manterovu prognozu, najbolje će se videti na osnovu slike odnosa te dve supersile na Balkanu.

Hoće li u tuči ili „tuči“ velikih stradati trava, u ovom slučaju Srbija, zanima i javnost u ovoj državi.

Srbi su i jednog predsednika (delom) izabrali zbog lažne priče o njegovom prezimenu povezanom sa imenom mesta iz kog potiče, jer je to navodno zapisano u Kremanskom proročanstvu. Zato čuveno Tarabića predviđanje o trećem svetskom ratu iznad Požege dobrom delu građana ne izbija iz glave. Ako ih nisu mimoišla dva, realno je da se pitaju kako će proći u eventualnom trećem sudaru velikih.

Pobedi li, u unutrašnjeameričkom obračunu, Tramp — onda najverovatnije svi mogu da odahnu, pobedi li pak duboka država — onda se možda ispostaviti da su proroci iz Kremana u nečemu i bili u pravu. U najmanju ruku tenzije neće splasnuti.

Vašingtonska ručna kočnica

Međutim, izgleda da prisustvujemo duvanju nekih drugih vetrova, uprkos bliskoistočnim vrućinama na području balkanskih zemalja. Ma koliko, pa i poslednjih dana, i neki ozbiljni ljudi bliski vladama na Balkanu tvrdili da je stvar rešena, da se čuda neće desiti i da je svojevrsni projekat „Srbija bez Kosova ali u EU i sve bliža NATO-u“ u završnoj, bespovratnoj fazi — čini se da ipak nije sve propalo i gotovo.

Pa ne bi Manter dovodio svoj „Ist vest“ na Balkan, pominjao ustavno pitanje u BiH, odnos Srbije i Kosova, ili mlade ljude koji napuštaju region, da je sve već spakovano. Odrasli ljudi ne veruju da se jede sve što leti, pa tako neće poverovati ni u Manterov altruizam, a pogotovu u njegovu brigu o mladim Srbima, Bošnjacima, Albancima i njihovim mama koje plaču dok ih ispraćaju u beli svet. Interes, ovoga puta ponajviše lični, jeste ono što ga tera da se bavi ovim regionom.

U nerešenim i zamrznutim konfliktima ima mesta i za okrugle stolove, projekte, ove ili one forme stabilizacije… A to sve neko mora da vodi, neko da finansira, a neko na kraju naplati.

Pritom, ne bismo rekli da je slučajnost što je aktuelni američki ambasador Kajl Skot pored standardne zapadne mantre o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine pomenuo i da bi bio iznenađen ako priznanje Kosova bude uslov za prijem Srbije u Evropsku uniju. Mogao je da odgovori i bez naglašavanja priznanja koje je, sasvim logično, bilo i glavna vest intervjua dnevniku „Politika“. A vest je jer je u pitanju poruka. Povlačenje ručne, makar i verbalno.

Svačija, hvala bogu svoja

Pritom, Kinezi kupuju preduzeća, grade infrastrukturu, najavljuju industrijski park, prave dugoročne projekte u Srbiji i preko Srbije… Dakako, prisutni su i biće prisutni. Ni Angela Merkel ne diže ruke od balkanskih zemalja, pa ako ne može da ih uvuče u sopstveno dvorište, ne želi da ih pusti ni u Putinovo. Zato su u poslednje vreme aktuelni alternativni planovi koji na neki način treba da održe barem status kvo u regionu, dok ne dođe vreme za proširenje EU. Naravno, i turski predsednik Erdogan ne bi bio sultan ako ne bi gledao preko tarabe.

Dakle, sve što govori i namerava da radi Kameron Manter, sve što izjavljuje i radi ambasador Skot, ekonomsko delovanje Kine i ekonomsko i političko delovanje Nemačke, i kao šlag na torti dve (važne) izjave ruskog ambasadora Aleksandra Čepurina da bi bilo bolje da se (spolja) ne vrše pritisci na Srbiju i najava stvaranja rusko-srpskog industrijskog parka — govori nam da borba tek predstoji.

Borba, a ne rat. Geopolitičke okolnosti su promenjene, nema više jednog dominantnog igrača, već najmanje još jednog. A i ostali, ako još i imaju savijenu kičmu, barem podižu glavu.

U takvoj situaciji, u kojoj je previše pravaca uticaja na zvanični Beograd, Srbija za koju bi želeli da je svačija, može da opstane i realno postane svoja.

Bude li tako, kolateralnu korist imaće i Tramp jer će to značiti poraz establišmenta koji mu više od pola godine ne da da uzme vazduh.

(Nenad Zorić / Sputnik)

KOMENTARI



2 komentara

  1. Miroslav says:

    Srbija je Nato kolonija od 2000te. Nema oko čega da se bore jer Nato je dobio diplomatski imunitet u Srbiji što je isto kao i lanci na robovima. Srbija je pokorena ne zbog jačine protivnika već zbog Srpskog popuštanja.

  2. goran says:

    Kako da ne, Pozega je centar sveta. Uskoro rat svetskih sila zbog Virovitice.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *