Хоће ли Украјина растурити Европу?

Hoće li Ukrajina rasturiti Evropu?

21 januara 2015

ukrajina201501 67Piše: Srećko Đukić

Evropska unija ulazi u 2015. godinu sa teškim preteškim bremenom ukrajinskog problema, onim koji je, provocirajući ga, ona natovarila Evropi. Problem Ukrajine narasta i iznutra i spolja i predstavlja neskrivenu pretnju. Tu ocenu ne umanjuje činjenica da su – zahvaljujući „minskom procesu“ i gostoprimstvu „poslednjeg evropskog diktatora“ Aleksandra Lukašenka – utihle borbe, bar one žestoke, na linijama donjeckog i luganskog fronta. Do te mere pod američkim mentorstvom ukrajinski problem sazreva da on naš kontinent može razneti.

Teško je reći šta danas u Ukrajini nije problem i šta je u njoj svetla tačka. Negativna stopa rasta u tek završenoj godini je minus 7,5 odsto, inflacija je preko 20 odsto, nezaposlenost dvocifrena (uz armiju Ukrajinaca koji „na crno“ ili „na belo“ radi u toj „neprijateljskoj“ Rusiji), guvernerka centralne banke objavila je opštu finansijsku krizu u zemlji, usvojen je budžet države u sitne noćne sate, najantisocijalniji u istoriji pod pretnjom premijera Arsenija „Sene“ Jacenjuka poslanicima Vrhovne rade – ili usvajate budžet ili ja odlazim. I to nije bilo dovoljno, pa je u pomoć priskočio predsednik Petro Porošenko da na sastanku sa svojom poslaničkom većinom u vladinom bloku pripreti isterivanjem iz Rade svakog onog ko ne podrži „Senin budžet“. I to se sve dešava dok narod ispred Rade najvaljuje „treći Majdan“.

A tek ukrajinska energetska kriza – to je kao televizijska sapunica bez kraja. Nema struje, nema uglja, nema gasa, nema grejanja. Mrak i smrzavanje. Predsednička rezidencija je prešla na zagrevanje drvima. Pomoći niotkuda? Tragična situacija. I ko opet Ukrajini priskače u pomoć? Ti prokleti „Moskalji“, Rusi: oni šalju ugalj u „zemlju uglja“ i struju, i to opet po onim nižim tzv. unutrašnjim ruskim cenama, ne po izvoznim tržišnim cenama.

ANTISOCIJALLNI RATNI BUDŽET

Trenuti košmar, koji u Ukrajini,traje više od godinu dana, ne sme da nam zamagli ono što se dubinski dešava u toj zemlji i sa njom. Ako je usvojeni budžet antisocijalni, on nije antivojni. Naprotiv. Upravo je vojni, ratni. Spolja osokoljene, kijevske vlasti poručuju da stvaraju „najjaču armiju u Evropi“. Uskoro predstoji od letos četvrta po redu mobilizacija u cilju popunjavanja jedinica i stvaranja novih. (Moj prijatelj iz LJvova, vidim, ohladio se za novu mobilizaciju, kao i za rat, iako je bio dobrovoljac „u ratu protiv Putina“, gde je jedva izvukao glavu.) Porošenko traži da vojno-industrijski kompleks radi u tri smene i da armiju snabdeva najnovijim oružjem. Bez jake armije nema mira, veli on. Zapadna vojna pomoć i podrška se ne skrivaju i ne ograničavaju. Daju se pare, ne velike, ali skupi se. Ne pravi se razlika između letalnog i neletalnog oružja. U veštinu Zapada i njegovih službi oko toga ne treba sumnjati, toliko su se dokazale. Zato ništa ne treba potcenjivati. Kijev se otvoreno sprema za rat. Bliži mu je, nego Lugansku ili Donjecku. Kad grane proleće?

Ustvari, ništa pa ni razvoj situacije na istoku zemlje ne zavise od Kijeva. Kada bi se samo on pitao, pre bi se odlučio za mirnu varijantu nego da izgubi još neku oblast. Međutim, mirovni napori su pod stalnim iskušenjima i podmetanjem američkih klipova. Sve je to daleko od njihove američke kuće i od njihovog kućnog praga, pa se sve može. Ali, kako na drugi način staviti pod kontrolu Evropu i Rusiju? Ukrajina je, pronašli su u Vašingtonu, ta idealna poluga – i za Evropu, i za Rusiju. Uspešna Evropa, samostalna EU sa Rusijom, nisu pod kontrolom SAD, što Vašington ne želi i ne dopušta.

Otuda je još jedna mina na isteku prošle godine ugrađena u evropske temelje. U Vrhovnoj radi je poništen zakon o vanblokovskom statusu Ukrajine, donet pod vlašću svrgnutog „dikatatorskog predsednika“ Viktora Janukoviča. Time je zemlji otvoren put za članstvo u NATO (a još ranije za EU) i izlasku NATO na granicu Rusije sa Ukrajinom, dugu oko dve hiljade kilometara. Nije slučajno Rusija preradila svoju vonu doktrinu i NATO postavila kao prvu vojnu opasnost. Međutim, tu nastaju prava iskušenja za Evropu, a ne samo za Rusiju. Rat i mir koji se vodi za Ukrajinu temeljno je pitanje bezbednosti ne samo Rusije nego i cele Evrope. Odluke Kijeva vezane za NATO za Rusiju su kontraproduktivne, a Moskva podseća da neki novi režim u Kijevu jednog dana Ukrajinu može učlaniti u ODKB. Još ranije Rusija je zvanično poručila da neće sedeti skrštenih ruku i gledati kako NATO zaposeda njene granice, pa je prinuđena na mere koje će dovesti do ozbiljnih promena u svetu.

Ukrajinska žurba u NATO, kao i ona u EU, kojekuda je dočekana raširenih ruku. Zelenog svetla nema, ali je otvoren put. Prvi ukrajinski predsednik Leonid Kravčuk osnovao je inicijativnu grupu „Ukrajina – u NATO“, nadajući se još ove godine referendumu o stupanju u Severnoatlansku alijansu. Tu će tek da se biju teške evropske bitke, dok Vašington jedino zadovoljno trlja ruke razarajući „Evropu od Atlantika do Urala“.

OPASNOST NOVOG ČERNOBILJA

U globalnoj politici ukrajinski „evromajdan“ i put u NATO nisu neočekivani događaji. U Vašingtonu sede stratezi i planeri koji se staraju da za potez brže i za korak ranije vuku poteze. Potrebno je Rusiju staviti pod kontrolu. Upravo Rusiju jer se ona samostalno ispravila i ispružila i traži mesto pod suncem svetske politike. Kinu je Amerika otvarala a njen kapital ju je razvijao. Kina je zapadnom kapitalu otvorila neslućeno tržište koje je SAD dovelo na vrhunac nezabeležene istorijske moći. Danas, kada zenit slave prolazi, američka imperija traži nove impulse potčinjavanjem najveće resursne sirovinsko-energetske države i njene teritorije. Proširenje NATO na Ukrajinu za Rusiju je ponavljanje istorije sa Poljskom 1612, Napoleonom 1812, ili Hitlerom 1941. godine. Rusija bije bitku za opstanak i novi poredak u ime svih, pa i onih u BRIKS, ŠOS, ili G 20. Od tog ishoda se opredeljuje sudbina sveta i njen dalji tok.

Međutim, time spisak ukrajinskih opasnosti koje mogu razneti Evropu nisu iscrpene. Nikada ne možemo zaboraviti šta je bio i za Evropu ostao Černobilj. A danas kao da se nalazimo pred novim Černobiljom? Ukrajinska vlast iz njoj znanih razloga duže vremena jako gori od želje da u svojim nuklearnim elektranama – ima ih četiri sa 15 blokova reaktora tipa VVER 1000 MV – zalažu američko nuklearno gorivo. Za nuklearke sa sovjetskim blokovima zaključili su ovih dana ugovor o kupovini goriva sa američkim Vestinghausom. U isto vreme su stigle i vesti da iz NE Zaporožje curi 16 puta više radioaktivne materije od dozvoljene doze. NE u Zaporožju ima šest blokova ukupnog kapaciteta 6.000 MV i najkrupnija je nuklerka u Evropi. Ruski stručnjaci upozoravaju da bi američko nuklearno gorivo moglo biti nebezbedno u reaktorima iz sovjetskog doba, da bi moglo doći do topljenja njegovog jezgra – drugim rečima do novog Černobilja u Zaporožju. Amerika i Kijev nemaju straha da Evropu drže u strahu. A o čemu se radi, govori slučaj sa Bugarskom. Američki političari su prisilili bugarsku vladu da raskine zaključeni ugovor sa Rusima za izgradnju NE Belane („preskupa“) da bi na njihovo mesto uskočio Vestighaus, a Bugarima ostalo da za raskinuti ugovor plaćaju penale.

OTREŽNJENI JUŠČENKO

U svojoj ne dugoj istoriji „nezaležnosti“ Ukrajina ne staje prvi put na grablje i nije ona prvi put „jabuka razdora“. Na tu njenu neslavnu istoriju podseća nas niko drugi nego Viktor Juščenko, predsednik Ukrajine 2005-2010. (On je svoga rivala Viktora Janukovića pobedio tek u iznuđenom trećem krugu predsedničkih izbora, posle onog prvog „narandžastog Majdana“ kada se umešao spoljni faktor.) Poznato je koliko je Juščenko bio „proruski predsednik“, koliko je Ukrajinu želeo prečicom da odvede u NATO i EU, pa su utoliko njegove reči važnije za sve u Ukrajini i van nje. Iako sam kao autor ove i slične argumente koristio, i ponovo mogu da ih navodim, neka govori Juščenko. On je u velikom prednovogodišnjem intervjuu Porošenku poručio da je on prošao kroz sve kroz šta ovaj sada prolazi. Međutim, on je svoju istorijsku deonicu uspeo da savlada bez rata i krvoprolića. Juščenko kaže da je Evromajdan doneo zemlji „velike neprijatnosti“ i da nije uživao njegovu podršku. On aktuelnoj vlasti napominje da više od polovine Ukrajinaca ne podržava kurs za članstvo zemlje u NATO (navodi 60 odsto) i ukrajinski jezik kao jedini državni jezik. On podvlači da iza tzv. „politike Janukoviča“ svaki put stoji 12-14 miliona Ukrajinaca. „Zato, ako hoćemo da pobedimo po pitanju nacionalne saglasnosti i zbližavanja, ne treba govoriti o Janukoviču, nego o tih 14 miliona ljudi koji primerno misle kao Janukovič“. Juščenko u intervjuu izražava simpatije prema Putinu, snagu karaktera i zrelost rešenja. Važne su njegove reči o statusu Kima i Donbasa: to su teritorije gde praktično nema našeg jezika, gde nema naših spomenika, naše kulture. „Ja smatram te regione delom Ukrajine, ali postoje ljudi koji smatraju drugačije. I njihovo mišljenje treba priznati.“

„Tekući“ američko-ruski sukob u i oko Ukrajine, u ruskom životno važnom prostoru, u strateškom predvorju njenog doma, nije slučajan, to je test izdržljivosti Rusije, one Rusije koja je ustala sa kolena, bačena za vreme Borisa Jeljcina. Danas se postojanost Putinove Rusije meri i ispituje po svim parametrima – ekonomskim, finansijskim, političkim, vojnim, drugim. Do toga sudara je moralo doći. Davno se znalo da će neminovno osvanuti taj dan. Toga je bila svesna i ruska elita. Rekao bih da je to osećao i sam Jeljcin. Bio je dovoljno mudar i iskusan da je znao na kojim je krilima i na čijoj je podržci došao na vlast. I tražio izlaz i za Rusiju i za sebe. Bio je svestan da Rusija mora pronaći put spasa, da se ne raspadne, a on da ne završi na đubrištu istorije.

Evropska bezbednost je moguća sa Amerikom i Rusijom, ali ne bez Rusije i protiv Rusije. U toku je pomoću Ukrajine američko testiranje evropske bezbednosti. Ali ono nije tu počelo, a videćemo da li će se na tome završiti. Počelo je američkim otkazivanjem sporazuma o aniraketnoj odbrani, nastavljeno ignorisanjem u oblasti evropskih konvencionalnih snaga, zatim američkim evropskim pa globalnim aniraketnim štitom, a kulminira najavljenim povratkom američkih raketa u Evropu. Ruske odgovore pokušavaju da uzmu kao uzork a ne kao posledicu. Tako se ponovo ubeđujemo da hladni rat i njegovi instrumenti nikada nisu bili pokopani. Pobednici u tom ratu se ne odriču ni njegovih metoda ni njegovih sredstava.

(Fondsk.ru)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *