Hoćemo li sa Hrvatima ili Bošnjacima?

Hoćemo li sa Hrvatima ili Bošnjacima?

26 avgusta 2013

Nenad KecmanovićPiše: Nenad Kecmanović

Izjava hrvatskog premijera Zorana Milanovića da će „evrointegracijom Hrvatske i Hrvati u BiH postati građani EU“ izazvala je burna i kontroverzna reagovanja u Sarajevu.

Po jednima, uglavnom lokalnim Hrvatima, to je trebalo da bude uteha „dijaspori“ da će umesto „trećeg entiteta“, zahvaljujući domovnici, dobiti status „Europljana“, ostavljenih na Balkanu, odakle će, zahvaljujući putovnici, dobiti brzi granični šalter na ulasku u EU. Po drugima, mahom Bošnjacima, izjavu treba shvatiti kao Milanovićevu pretnju bošnjačkoj većini u Federaciji da ubuduće više neće moći da dominira nad hrvatskom manjinom, jer će imati posla sa evropskim građanima pod zaštitom EU. Kao revoltirani glas uvređenog muslimanskog Sarajeva oglasio se Bakir Izetbegović sa „diplomatskom“ izjavom: „Bošnjaci imaju milijardu i po braće i Hrvati mogu samo da sanjaju entitet!“

Dešava se upravo ono što se godinama unazad i predviđalo: ulaskom Hrvatske u EU aktuelizovaće se i pitanje hrvatske neravnopravnosti u Federaciji, koje su Hrvati u matici i dijaspori držali na ledu sve dok „lijepa naša“ nije postala „europska“. Već posle izbora 2010. i Komšićevog drugog mandata u vrhu BiH te Lagumdžijinog, odnosno Inckovog i Munovog izbacivanja dva HDZ-a iz entitetske vlasti, legalizacija „Herceg-Bosne“ je u zapadnom Mostaru viđena kao jedino trajno i stabilno rešenje. A Čović i Ljubić, potpuno ignorisani u Sarajevu, zanemareni u OHR-u i ostavljeni na čekanje u Zagrebu, jedinu podršku dobili su u Banjaluci. Strateško partnerstvo (RS i „HB“) bilo je jedini logičan odgovor na politiku bošnjačkog Sarajeva, koje ne samo Federaciju, nego i čitavu Bosnu tretira kao ekskluzivni nacionalni zabran. Da li će, međutim, ponovo aktivna matica Hrvatska poštovati ovo partnerstvo i interese hercegbosanske dijaspore ili će je po ko zna koji put i po svaku cenu gurati u savez sa Bošnjacima, a protiv Srba?

U tom kontekstu, beogradski geopolitičar Dragomir Anđelković („Pečat“ 279/2013) sugeriše da Srpska promeni stranu u sukobu u FBiH i da, umesto zauzimanja za hrvatski treći entitet, podrži bošnjačku centralizaciju većeg entiteta. Prema ovom autoru, Hrvati igraju dvostruku igru. Dok iz zapadnog Mostara zapinju za izdvajanje u Herceg-Bosnu, u Zagrebu su svesni da malobrojni Hrvati tek u zajednici sa Bošnjacima mogu da se suprotstave Srpskoj, koja se nalazi na svega 80 kilometara od Zagreba i predstavlja bezbednosnu pretnju Hrvatskoj. Anđelković u prilog tome navodi istorijski kontinuitet politike koja nastoji da Srbe potisne preko Drine (Austrougarska, NDH, Tuđmanovo nasleđe) i ukazuje na simptomatičnu obnovu akademskog interesovanja za radove Ive Pilara, hrvatskog antisrpskog geopolitičara. Dakle, zaključuje Anđelković, Hrvati će se, čak i ukoliko uz srpsku podršku izbore HB, zajedno sa Bošnjacima okrenuti protiv RS kako bi uspostavili kontrolu nad celom BiH i postali dominantna sila na Balkanu. Sve to, naravno, treba imati na umu, ali i neke nove realnosti.

Ukupan procenat Hrvata u BiH se prepolovio, a pošto je procenat upravo onih u srednjoj Bosni i Posavini još više opao, glavnu reč su preuzeli danas brojniji Herceg-Bosanci. Hercegovački franjevci su u ofanzivi na probosanske iz „Bosne Srebrene“, a ovi se povlače, razočarani i u svoje, i u komšije, i u neuspeli projekat zajedničkog entiteta. Hrvatska se, opet, više orijentisala da svojim sunarodnicima u dijaspori obezbedi individualna prava građana EU nego kolektivna prava na ravnopravnost u FBiH i konstitutivnost u BiH. S druge strane, dvostruku igru je vodio i Alija, ne manje nego Franjo. Iza kulisa borbe za „građansku Bosnu“ za zapadnu publiku, on je bio duboko posvećen jedino muslimanstvu, čak mnogo više nego bošnjaštvu. A njegovi politički sledbenici, na čelu sa njegovim biološkim naslednikom, više se osećaju kao deo globalno probuđenog islamskog sveta naspram neokolonijalnog Zapada nego kao putnici za EU kojim se cilj primakao na samu granicu sa Hrvatskom. Bivšem „hrvatskom cveću“ danas je u svakom, izuzev geografskom pogledu, mnogo bliži Istanbul nego Zagreb. Briselu odavno mnogo ne veruju, a „muslimansko bratstvo“ ih udaljava i od Vašingtona. Komšije Hrvate u Bosni vide kao buduće „bošnjačko cveće“, a one u Hercegovini kao nacionalnu manjinu bez teritorijalne autonomije.

Da li je Hrvatska zaista spremna da žrtvuje dijasporu da bi pridobila Bošnjake, preko njih zagospodarila Bosnom i potisnula Srbe? Ili čak i samo zato da bi „obezbedila mirno zaleđe za dobru turističku sezonu na Jadranu“, kako veli ozlojeđeni analitičar mostarskog „Statusa“? Odnosno, da li bi zbog toga RS, po sugestiji beogradskog geopolitičara, trebalo da promeni hrvatsku za bošnjačku stranu u federalnom sukobu? Anđelković je sigurno načelno u pravu kada poentira: „Sve u svemu, najmudrije je da Banjaluka, čvrsto stojeći na pozicijama dejtonskih principa, muslimanima ponudi autentičan dijalog, kako bi, bez zapadnog mešanja i zagrebačkih intriga, rešavali međusobne probleme.“ Ali, šta ćemo kada komšije odbacuju Dejton i iščekuju da Zapad ukine drugu stranu u ponuđenom autentičnom dijalogu?

(Pressrs.ba – Banja Luka)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *