Хојтова јаја

Hojtova jaja

13 septembra 2017

Piše: Nikola Vrzić

Kako će samit članica BRIKS-a u Sjamenu uticati na dijalog Beograda i Prištine u Briselu?

Brajan Hojt Ji, Amerikanac, zamenik pomoćnika njihovog državnog sekretara za naš deo sveta koji bi oni da pretvore u svoj, preporučio nam je ono što nam sami Amerikanci ne preporučuju. Ne stavljajte sva jaja u istu korpu, racionalno upozorava američka mudrost. Hojt Ji nam nudi suprotno od ove mudrosti, dakle ludost: „Jednom sam razgovarao sa jednim zvaničnikom iz regiona i pitao ga: Zašto ne stavite sva jaja u EU korpu, odnosno zašto se ne posvetite 100 odsto kriterijumima iz aki kominotera (skup svih propisa Evropske unije), zašto sedite na dve stolice u isto vreme?“

AMERIČKI NALOG 

Zamenik pomoćnika bio je dovoljno taktičan pa nije otkrio na koju je zemlju iz ovog regiona mislio, ali jasno je da nije imao na koju drugu zemlju da misli do na Srbiju, jer nijedna se na Zapadnom Balkanu ne može osumnjičiti, makar i neopravdano, za nedovoljnu posvećenost Hojt Jievim preporukama koliko to može Srbija. Zbog toga je, uostalom, u Vašingtonu i odlučeno da se napokon krene u antirusku ofanzivu na Srbiju – pisali smo o tome prošle nedelje, posle javnog poziva senatora Rona Džonsona da ne dodelimo diplomatski status ruskim humanitarcima u Nišu – i ova se anegdota koju je prepričao Hojt Ji može shvatiti samo kao nastavak tog američkog verbalnog nasilja koje za cilj ima da Srbiju odvoji od Rusije i od same sebe kako bi je podvela američkim planovima za zapadni deo Balkana.

Ali zadržimo se još malo na preporuci Hojta Jia da sva naša jaja stavimo u istu (EU) korpu, jer ne prkosi ona – preporuka – samo nataloženom narodnom iskustvu koje nalaže upravo suprotno, već je i dozlaboga kontradiktorna svemu ostalom što nam je Hojt Ji poručio istom prilikom. A poručio je, kako je preneo „Tanjug“, i da je „spremnost za to (za integraciju Zapadnog Balkana u Evropsku uniju) sa strane evropskih institucija ono što trenutno nedostaje“, pa čak i da je „sasvim moguće da zemlje regiona ostanu izvan EU, iako je od vitalnog interesa da ih EU ima u svom članstvu“.

Prevedeno na srpski, ovo znači da nam Amerikanci nalažu da učinimo sve što nam se kaže kako bismo za nagradu dobili članstvo u Evropskoj uniji iako možda nikada nećemo dobiti članstvo u Evropskoj uniji. Kraće rečeno, uradite ono što vam kažemo i tačka. Ili…

SAMIT BRIKS-a 

Ali nije ovo više 1999, ili bilo koja druga od prethodnih godina nesputane američke dominacije i svemoći. Ne mogu nam sada ono što su nam mogli tada kada su nas bombardovali ili nam, pre toga, uvodili sankcije samo zato što nismo postupili po njihovoj zapovesti. I utoliko je eventualno ispunjavanje Hojt Jiove preporuke o jajima još i gluplje nego što bi bilo inače, a ionako je nadasve glupo.

Treba li, naime, da ukažemo na očigledno? Na stanje poluraspada u kome Evropska unija grca već godinama i izlaz se ne vidi pa zašto bismo uopšte tamo težili; na temeljno ljuljanje američkog poretka i na Bliskom i na Dalekom istoku i na čitavom prostoru između i u okolini; na njihov vojni poraz u Siriji i u Avganistanu koji je mnogo značajniji i od Sirije i od Avganistana; na iscrpljenost njihovog ekonomskog modela koji je u stanju da proizvede samo sve veće razlike između najbogatijih i svih ostalih; na istovremeni rast moći i uticaja Rusije i Kine.

Upravo ćemo se tu sad i zadržati, da bismo skrenuli pažnju na globalno značajne događaje koji u ovdašnjoj javnosti uporno ostaju neprimećeni.

U Sjamenu u Kini održan je ovih dana samit BRIKS-a, lidera Brazila, Rusije, Indije, Kine i Južne Afrike. Nijedna od ovih država nije priznala nezavisnost Kosova samoproglašenu po američkom diktatu, a na svom sjamenskom samitu one su, u završnoj deklaraciji, iskazale nameru da BRIKS iz labave skupine povezane ekonomskim interesom preraste u politički faktor na globalnom planu koji se zalaže za multilateralizam umesto američkog unilateralizma: „Naglašavamo našu snažnu podršku multilateralizmu i centralnoj ulozi Ujedinjenih nacija u međunarodnim pitanjima… Naglašavamo najveću važnost principa međunarodnog prava (…) a naročito državnog suvereniteta, političke nezavisnosti, teritorijalnog integriteta i suverene jednakosti država i nemešanja u unutrašnje probleme drugih država… Posvećujemo se jačanju koordinacije i saradnje među članicama BRIKS-a o pitanjima od zajedničkog i opšteg interesa u UN i drugim multilateralnim institucijama…“

Istovetan je stav, dodajmo, ovog juna izražen i na samitu Šangajske organizacije za saradnju – istaknut je „značaj stvaranja pravednijeg, policentričnog svetskog poretka koji je u skladu s interesima svake pojedine države“ – u kojoj su se Rusiji i Kini pridružile i Indija i Pakistan, uskoro će i Iran a želela bi i Turska, pri čemu treba imati u vidu da je još 2006. godine londonski „Gardijan“, verni zaštitnik američkog svetskog poretka, neveselo upozoravao na „rastući značaj i koherentnost ŠOS-a koji zabrinjava Vašington“ jer „ŠOS postaje rivalski blok američkoj alijansi“.

I upravo je u tome suština: američka alijansa jeste dobila rivala, a ako već ima rivala, znači i da više nije svemoćna. I da, makar i samo zbog toga, više nije preporučljivo slušati je bespogovorno, samodestruktivno stavljajući sva jaja u korpu koju nam ta američka alijansa pokaže.

Ovo tim pre što su članice BRIKS-a među svoje zaključke uvrstile i nameru da saradnju prošire i na države koje nisu članice ove organizacije.

PUTINOV IZAZOV DOLARU 

Ali nije američka (sve)moć ugrožena samo politički i vojno. Napokon je upućen i izazov samoj osnovi američke globalne imperije, dolaru kao rezervnoj svetskoj valuti.

Članice BRIKS-a, naime, stvorile su mehanizme kojima će međusobna trgovina, kao i državne obveznice, biti obračunavani u lokalnim valutama umesto u američkom dolaru. Rečima predsednika Rusije Vladimira Putina: „Rusija deli zabrinutost zemalja BRIKS-a zbog nepravednosti globalne finansijske i ekonomske arhitekture… Spremni smo da sa našim partnerima zajednički radimo na promociji reforme međunarodne finansijske regulative i da“ – evo suštine, evo izazova američkom dolaru – „prevaziđemo preteranu dominaciju limitiranog broja rezervnih valuta.“

Ovo su reči istorijskog značaja, ekvivalentne čuvenom Putinovom govoru u Minhenu 2007. godine u kome je javno osporio američku političku svemoć. Kao što se Americi tada usprotivio na političkoj ravni, a osam godina kasnije u Siriji i na vojnom planu, tako im se sada usprotivio na polju finansija; a već i činjenica da je Putin najpre bio spreman da se Vašingtonu usprotivi politički i vojno, pa tek onda finansijski, dovoljno govori o težini i dalekosežnom značaju reči koje su sada prvi put izgovorene ovako javno. Zato što temelj američkog poretka mnogo više leži u dolaru nego u njihovom oružju. Američka imperija ne može da bude srušena njihovim vojničkim porazom – ne zato što su nepobedivi nego zato što bi on značio uništenje čitavog čovečanstva – ali može da bude srušena ako bude srušen dolar kao rezervna svetska valuta. Ove Putinove reči predstavljaju najavu tog, konačnog obračuna.

ZLATNI JUAN 

Podjednako važno: Putinova Rusija u ovom obračunu nije sama, nego nastupa zajedno sa Kinom. Sasvim konkretnim potezima.

Nije slučajnost nego je proizvod brižljive koordinacije, naime, to što je, uporedo s ovom Putinovom najavom, svet obišla vest da će Kina – najveći svetski uvoznik nafte – naftu početi da plaća, umesto dosad neizbežnim američkim dolarima, svojim juanima koji imaju zlatnu podlogu, odnosno mogu da budu pretočeni u zlato. A takozvani petrodolar, dolar kao jedino sredstvo za plaćanje nafte, predstavlja temelj njegove globalne dominacije.

„Kina vidi novi svetski poredak“ jer će „ugovori denominovani u juanima omogućiti izvoznicima da zaobiđu američki dolar“, komentariše „Nikei azijska revija“, japanski finansijski magazin u vlasništvu kompanije koja je istovremeno i vlasnik glavnog indeksa berze u Tokiju, što ovim ocenama, očigledno, dodatno daje na težini.

Pažljivo pročitajte kako se na ovaj događaj gleda iz srca japanskih finansija: „Kina odavno želi da umanji dominaciju američkog dolara na tržištu sirovina. Analitičari kažu da bi ovo moglo da predstavlja preokret za (naftnu) industriju… Pravila globalne naftne igre mogla bi da počnu da se menjaju u enormnoj meri… Ugovori denominovani u juanu sa zlatnom podlogom imaju značajne implikacije, naročito za države kao što su Rusija i Iran, Katar i Venecuela. Ove zemlje biće manje ranjive vašingtonskom upotrebom dolara kao ’mekog oružja’ ako bi se našle na meti spoljne politike SAD… Očekuje se da će većina proizvođača nafte rado menjati svoje naftne rezerve za zlato. To je strateški potez zamene nafte za zlato, umesto za američke državne obveznice koje mogu da se štampaju ni iz čega.“

Štaviše, navode dalje Japanci, „Kina je proizvođačima koji naftu žele da prodaju u juanima sugerisala da će profitirati od povećanog obima posla. Proizvođači koji to ne žele, izgubiće svoj udeo u tržištu“. Pa se ističe primer američkog saveznika Saudijske Arabije, čiji je udeo na ogromnom kineskom tržištu s 25 odsto 2008. pao na 15 odsto prošle godine i tek na treće mesto, iza Rusije i Angole koja je 2015. juan proglasila za svoju drugu zvaničnu valutu. Kina je, stoji dalje, „krajem jula Saudijskoj Arabiji predložila da joj naftu plaća u juanima… Ako Saudijska Arabija na to pristane, u Vašingtonu će to biti doživljeno kao propast jer bi Ministarstvo finansija to videlo kao pretnju hegemoniji dolara…“ A da pretnja postaje sve ozbiljnija, piše dalje list tokijske berze, govori i to što su Saudijci 24. avgusta zvanično objavili da razmatraju mogućnost izdavanja državnih obveznica denominovanih u juanima, najavljeno je i osnivanje zajedničkog investicionog fonda od 20 milijardi dolara, a očekuje se i da će Kina kupiti udeo u saudijskoj državnoj naftnoj kompaniji „Aramko“.

Uz sve to, da ne širimo priču previše, Kina se na sličan način – pokušavajući dakle da istisne dolar – ponaša i na tržištima drugih sirovina, kao što su gas i bakar, a važnom nam se čini i napomena Sajmona Hanta, „strateškog savetnika međunarodnih investitora za kinesku ekonomiju i geopolitiku“, da je kinesko državno vođstvo sve ove poteze prvobitno planiralo za narednu godinu, ali ih je pomerilo već na ovu“.

Iz čega se dalje nameće zaključak da se ovi revolucionarni procesi ubrzavaju, i to ne u američku korist već naprotiv.

BRISELSKI DIJALOG 

A to nas pak po prirodi stvari vraća na ona Hojtova jaja i, s njima u direktnoj vezi, na briselski dijalog Beograda i Prištine u okviru koga su se prošlog četvrtka s EU šeficom diplomatije Federikom Mogerini sastali predsednici Srbije i takozvanog Kosova Aleksandar Vučić i Hašim Tači.

Tim je sastankom, kako reče Mogerinijeva, praktično otpočela dogovorena (3. jula) nova faza dijaloga o normalizaciji odnosa i pomirenju, što je inače termin koji dosad nije upotrebljavan pa se pitamo zašto je sada upotrebljen.
Šta će podrazumevati ta nova faza? Ako je verovati Hašimu Tačiju, a verujemo da su njegove želje pažljivo iskoordinirane sa stvarnim autorima krnje nezavisnosti Kosova, ova faza, „završna faza dijaloga o normalizaciji odnosa i pomirenju dve države i dva naša naroda“ – eto, i Tači reče pomirenje, i sad smo sigurni da se iza toga krije neka namera – podrazumeva tri ključna elementa: direktno uključivanje umesto dosadašnjeg bočnog uključivanja Amerikanaca u proces pregovora, postizanje „konačnog sporazuma između Kosova i Srbije“, i, na osnovu tog sporazuma, „sigurna perspektiva Kosova u okviru UN, EU i NATO-a“.

Ništa neočekivano; ovaj je plan, da zahvaljujući srpskom pristanku Kosovo postane članica Ujedinjenih nacija, a to znači zbogom srpsko Kosovo, postao poznat još kada su američke diplomatske depeše zahvaljujući „Vikiliksu“ ugledale svetlo dana, o čemu je „Pečat“ pisao u mnogo navrata.

Nepoznanica je pak – a nepoznanica je jer Vučić, iz njemu znanih razloga, ovdašnjoj javnosti ne saopštava jasno o čemu se pregovara u Briselu i kakvi su zahtevi Zapada – kako će Srbija odgovoriti na ove zahteve. Da li će na zahtev da se u proces dijaloga uključe Amerikanci odgovoriti zahtevom da se u dijalog uključe i Rusija i Kina, ili će bez reči i primedaba pristati samo na Amerikance? Kako će reagovati na zahtev da se saglasimo s ulaskom Kosova u Ujedinjene nacije? Svojevremeno je, u intervjuu „Pečatu“, Aleksandar Vučić na to pitanje odgovorio rezolutnim „Kosovo neće biti član Ujedinjenih nacija. Tačka“, dok ovih dana „Dnevnom avazu“ kaže da „kada neko govori da je Srbija izgubila Kosovo, greši. Sa Srbijom se razgovara o Kosovu. Oni koji na dnevnom nivou pričaju tu priču, nemaju uporišta u realnosti. Da imaju, ne bi dolazili na razgovore u Beograd“, što je sve potpuno tačno, ali reče istom prilikom Vučić „Avazu“ i da „oni (Kosovo) nisu u Ujedinjenim nacijama, Unesku, brojnim međunarodnim organizacijama… Tako da… o tom potom!“, što ne zvuči naročito utešno u svetlu one Tačijeve najave.

Poenta je da ne znamo šta Vučić namerava s Kosovom i Metohijom i da li je namerno nejasan – a očigledno je da jeste namerno nejasan – zato što namerava da ispuni američki plan, ili zato što namerava da ga ne ispuni. Međutim, sa sigurnošću znamo da će sutra Amerika biti još manje moćna nego što je danas. I da treba da sačekamo da nafta počne da se prodaje za juane sa zlatnom podlogom pre nego što odgovorimo na bilo koji američki zahtev. Svi bi drugo bilo još i gluplje od Hojtove preporuke da sva svoja jaja stavimo u samo jednu korpu, onu njegovu.

(Pečat)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. banebanane says:

    Kako ne znamo šta vučić namerava sa Kosmetom (ne Kosovom!)? Svi znaju. On je Kosmet već unovčio, samo će isporuka biti malo neprijatna i otežana, pa će je obaviti u više tranši. Da se vlasi ne sete!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *