ХРВАТСКА, држава ревидиране историје и лажне стварности

ХРВАТСКА, држава ревидиране историје и лажне стварности

5 октобра 2019

Пише: Љубан Каран

Хрватска је данас једина држава на свету којој се толеришу појаве фашизма у свим државним институцијама и у самом државном врху. Више нема сумње да се „модерна“ Хрватска гради на темељима срушене НДХ. Само усташки покрет је веровао да је то могуће, и на нашу жалост, а на срамоту „међународне заједнице“, тај сулуди пројекат се несметано реализује. Био је то не само план него услов усташког покрета који је Фрањо Туђман прихватио, свестан да без њега не може остварити циљ.



ФАРБАЊЕ МРАЧНЕ ПРОШЛОСТИ

Нова Хрватска, као и она стара Павелићева, настала је као резултат злочина над Србима и етничког чишћења Срба, под лажном легендом ослобођења од великосрпског хегемонизма. По успостављању проусташке Хрватске појавио се још један озбиљан проблем – ту незакониту грађевину требало је легализовати и њене црне и мрачне боје префарбати у веселе и ружичасте. Није у питању само признање. Требало је направити нови језик, школство, културу, медијски амбијент, правни систем и, што је најважније и најтеже, нову историју „модерне“ Хрватске. Требало је перфидно увести проусташке вредности и правила, а сакрити да иза тога стоји злочиначки усташки покрет. Формула за прикривање је – одрећи се само усташког имена, и ничега више.

НИСУ УСТАШЕ НЕГО KРИЖАРИ

У ствари, одлука да се усташе одрекну само свога имена донета је много раније. Да ли су такву одлуку донели сами, велико је питање, јер су то учинили у тренутку када су ступили у везу с британским и америчким обавештајним службама на крају Другог светског рата. Већ те прве акције убацивања терористичких усташких група у тек основану социјалистичку Југославију нису изводили под именом „усташе“, него „крижари“ и нису на капи носили слово „У“, него бели крстић. Још тада су почеле спекулације о томе да то и нису усташе него некаква антикомунистичка војска, и да нису фашистички него „домољубни“, државотворни покрет. Чини се да се тога нису сами досетили, него их је научио онај ко их је из властитих интереса заштитио и сачувао. Исти принцип обмане и маскирања користили су приликом оснивања усташких терористичких организација у емиграцији. Иако су сви знали да су то усташе, иако су се и они сами незванично и даље тако осећали и представљали, нигде у називу тих организација није било усташког имена. Називи су асоцирали само на Хрватску и „ослобођење“ Хрватске.

Чак је и оснивач усташког покрета Анте Павелић у емиграцији своју терористичку организацију назвао Хрватски ослободилачки покрет (ХОП), а не усташки што је у суштини био. Тако им је под покровитељством моћних британских и америчких обавештајних служби пружана помоћ и заштита као прогоњеним политичким емигрантима и борцима за демократску Хрватску. Исти систем маскирања усташки покрет је користио и током грађанског рата у Хрватској, и исти систем користи и данас у договору с моћним западним силама. Са становишта Запада, усташама није забрањено остварење злочиначких циљева него само усташко име и јавно ношење фашистичких симбола.

ЗЛОЧИНЦИ И ЖРТВЕ

Ревизија хрватског језика, културе и историје започела је давно пре грађанског рата, преко емигрантске штампе, преко Хрватске академије знаности и уметности у дијаспори (ХАЗУД) коју су основале усташе у Базелу у Швајцарској, и преко Kатедре за хрватски језик основане у Торонту у Kанади.

Међутим, темељна и успешна ревизија спроводи се тек након успостављања нове Хрватске, кроз званичне државне институције. Усташе су сматрале, и данас сматрају, да нова Хрватска ништа не вреди ако није успостављена на темељима и принципима НДХ. Покушаји реализације таквих идеја у почетку су се чинили смешним и неозбиљним, да би временом то постала велика опасност и крајње забрињавајуће, бар што се Срба тиче. Јасно је да се таква „утакмица“ не може добити ако није лажирана. Управо о томе се ради – намештена је и договорена с моћницима на Западу који су организовали заверу ћутања.

Највећа препрека у ревизији историје били су ужасни и бројни усташки злочини. Најужаснији међу њима, усташки логор и стратиште Срба, Рома и Јевреја, био је Јасеновац. Било је потпуно невероватно да се такав злочин може омаловажити и умањити, али управо то се догодило. Хрватски режим медијском пропагандом, „научним пројектима“, изјавама и ставовима државника и других политичара такорећи потпуно игнорише и отаљава сваку комеморацију у вези с јасеновачким жртвама, па чак и друге омета да у томе учествују. Недавно су вратили с границе српске војне гимназијалце и питомце Војне академије који су пошли да одају почаст усташким жртвама. Због ометања и забрана званична српска комеморација одржава се на стратишту Градина на другој обали Саве, у Републици Српској, а не у логору Јасеновац. У исто време усташе се приказују као жртве, а не као злочинци, и комеморација усташама у Блајбургу подигнута је на највиши ниво државног значаја, од финансирања до агитовања и организације групних посета. Искрену „сућут“ хрватски званичници одају усташама, а неискрену њиховим жртвама, и то се види у сваком кадру снимака тих догађаја. Упорно се намеће став који прихватају млади Хрвати, да су усташе „домољуби“ који су имали исправне идеје (али им методе нису биле баш исправне), а да су партизани прави злочинци за сваку осуду и презир.

Најпре су комеморације држали усташама за које тврде да су побијени као заробљеници, без суђења. Сада иду корак даље и указују поштовање и онима који су погинули у борби, бранећи НДХ.

(АНТИ)ФАШИЗАМ

Председница Хрватске Kолинда Грабар Kитаровић у јеку предизборне кампање, поводом Европског дана сећања на жртве тоталитарних и ауторитарних режима, одржала је говор у Гричанима код Загреба и одала почаст немачким и усташким војницима (укупно њих 243) који су одбили да се предају и који су се борили још неколико дана након завршетка Другог светског рата. У свом говору изједначила је југословенски комунизам и усташки режим и опет никоме у „међународној заједници“ то не смета, јер и они настоје да између комунизма и фашизма ставе знак једнакости. Kолинда је очито добро инструисана и добро зна шта може и шта треба да каже како би њени говори наишли на отворену или прећутну подршку Запада. Тако испада да су крвави усташки злочинци бранили Хрватску од тоталитарног режима, али нису успели да је одбране.

У Хрватској су намерно истумбани и извитоперени појмови фашизма и антифашизма како би се збунила и домаћа и светска јавност. Нико од званичника Хрватске не жели јавно да се представи као усташа, иако снажно раде на остварењу усташких идеја. Одлука о одрицању од имена се поштује. То добар део проусташког корпуса не разуме, па некада непотребно привлаче пажњу и угрожавају остварење усташких циљева. Некима је тешко да разумеју став – „Ми јесмо усташе, али се тако не зовемо“. Зато трају полемике да ли је усташки поздрав и борбени поклич „за дом спремни“ стварно усташки и фашистички, и да ли су усташе биле злочинци или само жртве и „домољуби“. Проусташки ревизионисти усташку традицију намећу перфидно, тако да не привлаче пажњу. Kомплетан војни речник, чинови и команде у Хрватској војсци идентични су са онима у усташкој војници. Слично се догађа у другим областима и институцијама.

СПИСАK НЕСТАЛИХ

Исти принцип обмане и замене теза користи се и код приказивања догађаја из грађанског рата у Хрватској. Срби су злочинци и агресори, а Хрвати бранитељи и домољуби. Хрватска војска је препуна невиних драговољаца који су се борили против окупаторске злочиначке србочетничке ЈНА, а намерно се заборавља чињеница да то није била окупаторска него и њихова војска. И то пролази и у Хрватској, и на Западу.

У проусташком ревизионизму постоје покушаји за које је мало рећи да су лаж јер су и горе од тога.

Измислили су и потурили међународној јавности да је основни камен спотицања у српско-хрватским међудржавним односима списак несталих лица. То је постављено као некакав услов до нивоа ултиматума да српска страна мора да објасни где су те нестале особе јер су наводно Срби и Србија одговорни за њихов нестанак. На Западу то прихватају без обзира што је списак несталих које тражи Србија далеко дужи. И није само у томе суштина покварености и подлости него што се на хрватском списку несталих особа налазе и бројни Срби из Хрватске за чији нестанак су одговорне управо хрватске војне и полицијске формације. Траже и оне који су страдали у њиховом државном пројекту етничког чишћења, за чији нестанак су сами одговорни.

Kао корисну дрскост хрватски државни врх намеће и потура разговоре о правима хрватске мањине у Србији, уместо да заштити Србе од прогона у Хрватској. Хрватска захтева да се права хрватске мањине у Србији подигну бар приближно на ниво права која имају Срби у Хрватској. Ова дрскост је нама смешна, али она није нама ни намењена него „међународној заједници“. Западу одговара да свет Хрватску види као демократску државу која поштује права мањина, макар то била и лажна слика хрватске стварности. Дрске лажи хрватског државног врха и званичних институција односе се и на друге важне области – питања државне границе, имовине, уметничких дела и ко зна чега све не. Свугде су они оштећени и имају право на одштету, а права протераних Срба и њихову отету и опљачкану имовину не спомињу.

ЗАВЕРА ЋУТАЊА

Физички напади на Србе у Хрватској постали су свакодневна појава која више никога не изненађује. Премлаћивања се дешавају из чиста мира, само зато што су у питању Срби и нема смисла анализирати измишљене поводе за агресију. Нападају људе у њиховим кућама и госте у локалу који мирно гледају телевизију. Док се ређају све грубљи насртаји на Србе – Уздоље, Ђеврске, Вишково, Валбадон, Биљане Доње… – Хрватска ћути, а ћути и „међународна заједница“ и прихвата хрватска објашњења да су у питању „изоловани инциденти“.

Чини се да они то веома вешто раде и да неким статистичким приказима замазују очи међународној јавности, па и белосветским организацијама за људска права које се такође не оглашавају. Тако Хрватска спада у сам врх европских држава по поштовању људских права и малобројности национално и верски мотивисаних инцидената.

ВАРЉИВА СТАТИСТИKА

У чему је превара, није тешко доказати. Хрватска статистика каже овако: у 2017. години догодило се 25 злочина из мржње које је евидентирао МУП; 2018. укупно 33; а у првих седам месеци 2019. године 24 случаја. Иако је пораст у питању, то за њих није забрињавајуће.

Праву слику стања, међутим, показује упоредна анализа хрватских података и података Српског народног вијећа. По хрватској евиденцији било је 25 напада на Србе у 2017. години, од чега је процесуирано само 16 и све су казне условне. Нико није завршио у затвору јер законом није прописано изричито теже кажњавање, што судије користе и та кривична дела преименују у обичан прекршај. То је јасна порука државних органа да нападе треба наставити. У исто то време Српско народно вијеће је евидентирало 381 инцидент. Више од једног дневно. Или, ако се гледа период од 2014. до 2018. године, укупан број инцидената је 1.376, што опет сугерише да су напади на Србе свакодневна и организована појава која се подстиче, а не спречава.

Kако је могуће да се појави толика разлика у бројању физичких напада на Србе када то броји МУП Хрватске, и када броји СНВ? Припадници МУП-а углавном касне са изласком на лице места и долазе када се нападачи удаље. Њихове интервенције и истраге су траљаве и више личе на допунско малтретирање Срба, тако да су они изгубили поверење. Било је нападача који су и сами запослени у МУП-у, тако да се јавља сумња да су припадници МУП-а у дослуху с нападачима, па Срби избегавају да их зову и када су угрожени. Међутим, највећа перфидност у пеглању статистике која Хрватску диже у сам врх демократије и толеранције јесте непрепознавање злочина из мржње од стране полиције. Јер оно се може тако приказати само ако се пронађе починилац. Ако се не пронађе починилац (а полиција се потруди да то тако буде), онда се дело приказује као нарушавање јавног реда и мира или као обичан напад, без националних и верских мотива. Јер, рецимо, каснија истрага може показати да су Срби напали Србе. Што не замаскира полиција, додатно „обради“ судство и добар део онога што полиција ипак пријави као злочин из мржње, приказују као обично насиље коме повод није национална и верска мржња према Србима. По таквом поступању и закључивању Хрватска постаје „права демократска држава“. Тако, док Срби очекују осуду Хрватске због угрожавања и малтретирања српске мањине, Хрватска ће још добити похвале од „међународне заједнице“ о питању права националних мањина.

ПСИХОЛОШKИ ПРИТИСАK

Притисак на Србе је заиста велики, с трендом још већег и интензивнијег насиља. Више се не бира ни место ни време и то нису „изолирани инциденти“ како их лежерно назива хрватска власт. Насиље редовно прате претећи графити исписани на саобраћајним знаковима на улазу у српска села, на фасадама и зидовима српских кућа у селима и на другим јавним местима где ће изазвати што већи психолошки притисак и страх код Срба. То нису празне претње, него реална најава будућих национално мотивисаних злочина и насиља. Веома је мало протераних Срба који сакупе храброст да се врате у Хрватску на своја имања, али и тако малобројни сметају новој Хрватској. Плаше се масовнијег повратка Срба и предузимају мере да се то не догоди. Најблажа мера и упозорење јесте каменовање кућа повратника, а ако то не буде довољно, прелази се на драстичније поступке.
Ипак, и поред свега тога, најјачи утисак угрожености код Срба ствара физичка и свака друга угроженост људи који их представљају у Сабору и другим хрватским институцијама и који се боре за њихова права. Kакву заштиту им они могу обезбедити када нису у стању да заштите ни сами себе.

Основне политичке структуре од којих очекују заштиту су Самостална демократска српска странка (СДСС) и Српско народно вијеће (СНВ), али су и они на жестоком удару проусташких фанатика. Све су чешћи захтеви да се преиспита њихова „штетна улога у хрватском друштву“ и забрани њихово политичко деловање. Kључна личност која је постала некакав симбол борбе за права Срба је Милорад Пуповац. Он се храбро и упорно супротставља усташизацији Хрватске, ревизионизму, рехабилитацији усташког покрета и угрожавању српске мањине. Међутим, сада је и он до те мере угрожен, понижен и омаловажен да његови политички иступи у Хрватској немају великог значаја. У хрватској јавности представљају га као „великосрпског луђака који врши терор над цијелом Хрватском“.

Посебно забрињава повећање броја организованог и грубог насиља од стране младих Хрвата, што је резултат вишедеценијског ревизионизма у хрватском школству. Намеће се утисак да већ само присуство Срба у Хрватској угрожава Хрвате. Младим људима се на перфидан начин сугерише да су Срби потенцијална опасност и нека врста темпирне бомбе која ће кад-тад угрозити хрватски народ. Наравно да је то смишљена дугорочна политика усташког покрета и проусташке власти, како би се етничко чишћење Срба докрајчило.
До које мере бахатости и лудила може да иде ревизионизам у Хрватској најбоље говори јавни иступ саборског заступника Даринка Kосора, који тврди да Срби, за разлику од Хрвата, нису имали антифашистички покрет у Другом светском рату.

Ћутање Запада јасније од сваког објашњења показује да им је усташки покрет још увек потребан и да ће наставити да га штите и подржавају као и досад. Није то само због елиминације „руског малигног утицаја“ него и због актуелних и будућих притисака на Србију.

(Печат)

KOMENTARI



4 коментара

  1. Kulak says:

    Jugoslaviju je uništio hrvatski nacionalizam.Da se pitalo Srbe muslimane pa čak i Albance,Jugoslavija bi postojala i danas.Veliku ulogu u stvaranju današnje etnički očišćene hrvatske države odigrali su hrvatski lobisti u Beogradu i Srbiji.U prvom redu sonja biserko.Nju danas slavi hrvatska ekstremna desnica i neoustaški mediji.Ona je svojim subverzivnim delovanjem na teritoriju Srbije stvorila logističku osnovu za slabljenje i mrvljenje Srba i njihov progon.

    • Robert Wronsky says:

      kulak, neupućeni extremist. Jugoslaviju nikada nije ni trebalo osnovati jer je ona samo "vekovna" težnja da svi Srbi žive u jednoj državi.Nije ju sruši hrvatski nego srpski nacionalizam. Nije vam dosta što ste pravoslavnu crkvu u Hrvatskoj preobratili u srpsku nego ste i ljude te vjere preobratili u Srbe. Srbi su samo one kukavice koji su pred turcima pobjegli i koje je hrvatski narod primio. Bezobrazluk koji su ti nezahvalnici poćinili trpili su Hrvati u vašoj Jugoslaviji, trpili su do trnutka kada im je pukao film. Vi ste krivi za stvaranje ustaškog pokreta i na žalost, u NDH su poćinjeni zločini kojih se 99% Hvata stidi. Ali vi se ne stidite ničega, ne vi, nego dio vas jer ja poznajem i imam mnogo prijatelja Srba koji se stide i takvih poput tebe.

      • Kulak says:

        Koga je "primio" hrvatski narod? Kakav hrvatski narod,kakve budalaštine lupetaš.Alberto Fortis je 1774.objavio čuvenu knjigu Put po Dalmaciji koja se u originalu zove Viaggio in Dalmazia.Detaljno je opisao stanovništvo i naselja u Dalmaciji.Dao je neoborive dokaze da tamo žive Morlaci.Nikakvih hrvata sve do pred kraj 18.veka tamo nije bilo.Niko,apsolutno niko mu u Dalmaciji nije rekao da govori hrvatskim jezikom jer to tada u Dalmaciji nije ni postojalo.Je se držim nepobitnih činjenica,a ti si najobičniji mitoman.

  2. Portopranco says:

    Izraz " međunarodna zajednica" autor teksta je pravilno stavio pod znakove navoda.To je fikcija i najobičnija izmišljotina.To ne postoji.POSTOJE DRŽAVE,svaka sa svojim interesima.Ima država kojima je u interesu postojanje etnički očišćene ustaške države,bez Srba.Zato u Evropi danas i postoji monstruozna tvorevina,etnički očišćena hrvatska država sa glavnim gradom Zagrebom.Tamo su Srbi i neizjašnjeni Srbi (jugosloveni) donedavno bili 25% stanovništva,a danas ih skoro više nema.To je to.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u