„Hrvatska slavi oluju, a meni je granata ubila ženu“

„Hrvatska slavi oluju, a meni je granata ubila ženu“

6 avgusta 2013

gelerSimo Rodić u zoru, 4. avgusta 1995. godine, nije gubio vreme. Kad je čuo u svojoj Crevarskoj strani prve artiljerijske udare daleko prema Glini, na brzinu je u automobil potrpao trogodišnjeg Luku, suprugu i tetku u i među prvima krenuo na put. Verovao je da će biti brži od granata. A samo nekoliko kilometara dalje, u Vrginmostu, pokosila ih je prva koja je pala u centar gradića, gde je 1991. živelo 93,6 odsto Srba.

General Ante Gotovina je “nevin” za te granate kojima se tuče samo po putu kojim Srbi beže! I sada, kad se priseća tog događaja, zadrhti mu glas i s mukom se vraća na to augustovsko jutro kada mu je jedna precizna topovska granata život pretvorila u pakao.

– Zaustavili smo se u centru Vrginmosta, nešto pre šest ujutro, i u trenu sam čuo taj zlokobni zvuk. Nisam ni shvatio da dolazi prva granata, a još manje da će biti naša. Samo što sam stao, zaslepio me njen blesak. Udarila je u prednji deo auta. Mene je bacila nekoliko metara, a ženu je s prvog sedišta izbacilo mrtvu. Mali Luka i tetka na zadnjem sedištu bili su neozleđeni – priseća se Simo prvog dana “Oluje”.

Puna dva sata ležao je ranjen na putu. Niko se nije usudio da mu priđe jer su granate padale tako precizno da su pogađale belu liniju po sredini puta. Njegovo zapomaganje čuo je Dušan Džakula, vozač saniteta, koji mu je i pružio prvu pomoć i odvezao ga u improvizovanu bolnicu u jednom kamenolomu kod Vojnića, a odatle u Topusko, koje je već bilo preplavljeno izbeglicama. Već sledećeg dana u bolnici nikog nije bilo, a njih nekoliko nepokretnih ranjenika su izneli u park i ostavili.

Ostavljeni u opštoj panici, čekali su najgore. Simo se priseća da ga je u tom beznađu pokupio jedan lekar, dobrovoljac iz Novog Sada, i povezao u spas. U nepreglednoj izbegličkoj koloni putovali su do Prijedora, kako mu se činilo, celu večnost. Do tamo je već ozbiljno iskrvario, dobio žuticu, a rane od gelera se upalile. I u Prijedoru je vladao opšti haos, lekar koji ga je primio nije imao ništa osim benzina da mu zalije rane.

Nikada ne može zaboraviti te bolove i muke, a trebalo je putovati dalje, do Banjaluke. Tamošnji lekari hteli su da mu seku levu nogu, čemu se usprotivio njegov spasilac, lekar koji ga je celim putem vozio. Na kraju su uspeli da se domognu Beograda.

Kada su bolovi popustili, pitao je za malog Luku. Niko ništa nije znao, niko ga nije video. Prolazili su dani bez ikakvih vesti, a onda je saznao da je Luka izgubljen u koloni, da su ga uzeli hrvatski vojnici i odveli u Sisak. To je bilo sve što je znao o sinu sledećih 13 meseci, dugih kao 13 godina.

Bolnicu je napustio posle dva meseca, na štakama, uprkos upozorenjima lekara. Uputio se u Baranju, na granicu, samo da je bliže Luki.

– Godinu dana sam se tamo patio, bez ikakvih primanja, gladan i žedan, pokušavao sam da pređem u Hrvatsku da tražim sina. Molio sam hrvatske vojnike da me puste, ali se nisu smilovali. Ni Unprofor, i sam Žak Klajn, koga sam saletao gde sam ga god sreo, nisu mi pomogli. Tek su me posle godinu dana odvezli u Hrvatsku, a na granici mi hrvatski policajac, iako sam bio na štakama, kaže da bi me najrađe ubio – govori o svom tužnom povratku u Hrvatsku.

Već sledećeg dana u policijskoj stanici u Vrginmostu, nakon višesatnog čekanja, dežurni ga pozove rečima:

– Četnik, ulazi!

Na štakama se jedva uspeo do prvog sprata, gde su ga inspektori ispitivali o ratnom putu. A on je samo mislio na Luku. Sutradan je već bio u Sisku. I teško bi ga pronašao da dete nije znalo reći čiji je i da mu je majka poginula. Pronašao ga je kod jedne porodice u Sisku, koju i sada posećuje jer su se, kaže, dobro brinuli o Luki. Prvi susret oca i sina bio je tužan. Posle 13 meseci nisu se poznali. I trebalo je nekoliko sati da privoli Luku da pođe sa njim kući u Crevarsku stranu, u Rodiće.

A kod kuće ih je čekao novi pakao, svakodnevne pretnje i vređanja. Svaki dan je morao iz sela do Vrginmosta, duga četiri kilometra, preći na štakama da se javi u policiju i usput kupi hleb. Za to mu je, samo u jednom smeru, trebalo dva sata, a policiji se morao javljati u tačno zakazano vreme jer su ga upozorili da će svako kašnjenje kazniti s četiri dana zatvora. Na jednom od tih saslušanja dobio je i šamar preko stola jer nije imao kod koga da ostavi Luku, pa ga je poveo u policiju, što je razbesnelo inspektora.

Tada mu se, reći će on, smračilo pred očima.
– Sa kim bih ga ostavio? – pitao je Simo.
– Sa majkom!
– Nju ste ubili!
– Ko je ubio?
– Vi, vi ste je ubili!

Prvi put su njegovi islednici bili zatečeni. Jedan se čak “začudio” da su tako dobro gađali, a Simo mu je uzvratio da su tom granatom ubili jedinu Hrvaticu u Vrginmostu, njegovu ženu Ivanku. Posle toga više ga nisu zvali na ispitivanje, dali su mu pasoš i rekli: “Idi za Srbiju”.

I otišli su. Simo je danas ponosan otac. Luka ima diplomu Ekonomskog fakulteta, a od jeseni će upisati i pravni, hoće da bude advokat. Žive u Srbobranu, u svojoj kući, a Simo će na kraju reći da je zahvalan Srbiji, koja mu je pomogla da ponovo stane na svoje noge.

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *