Хвала Богу

Hvala Bogu

4 juna 2019

Piše: Nikola Vrzić

Ako je i bilo ikakve sumnje – a strepnje je svakako bilo i zbog značaja i zbog svih propratnih aspekata pitanja o kome se raspravljalo – i sumnja i strepnja nestali su brzinom kojom su se i stvorili, dodajući ovom složenom mozaiku, sačinjenom od jasne srpske prošlosti, zamršene sadašnjosti i neizvesne budućnosti, kockicu težine kakvu inače i mora da ima reč Srpske pravoslavne crkve, naročito kad govori o Kosovu i Metohiji.

SABORSKO SAOPŠTENJE

Stav naše crkve o našem Kosovu i Metohiji, elem, i hvala Bogu na tome, nije se promenio ni nakon Sabora koji je održan prošle nedelje. Štaviše, zato što je smutno vreme u kome živimo, konkretizovan je i dodatno, reklo bi se, baš da ne bi bio ostavljen nepoželjni prostor za naknadnu interpretaciju. U najkraćem, Srpska crkva stala je na stanovište na kome stoji već, evo, 800 godina.

Ali evo i pojedinosti, kako su iznete u saborskom saopštenju: „Sveti arhijerejski sabor još jednom ponavlja svoj jednoglasan i nedvosmislen stav, izrečen na prošlogodišnjim zasedanjima u maju i novembru. Kosovo i Metohija predstavlja sastavni deo suverene teritorije Republike Srbije i kao takvo je definisano u Ustavu Srbije i u Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN… Zato je za Sveti arhijerejski sabor naše crkve neprihvatljiva bilo kakva izmena statusa Kosova i Metohije, koja vodi ili priznanju Kosova kao nezavisne države ili bilo kojoj varijanti teritorijalne podele, bez koje nije moguće razgraničenje. Takva rešenja dovela bi neizbežno do iseljavanja većine preostalog srpskog naroda, koji živi u većinski albanskim sredinama Kosova i Metohije, i do nesagledive štete za našu duhovnu i kulturnu baštinu… Ovaj stav nikako ne znači podržavanje ideje takozvanog zamrznutog konflikta, već predstavlja poziv svim političkim činiocima na nastavak dijaloga… Podržavamo, stoga, svesrdno svaki odgovoran dijalog koji treba da doprinese vladavini prava i zakona i pomirenju između svih naroda koji žive na prostoru Kosova i Metohije kao južne pokrajine Srbije.“

Kraće rečeno, Srpska pravoslavna crkva podržava svako rešenje kosmetskog pitanja koje se nalazi u okvirima Ustava Srbije i Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN; a to izričito isključuje priznanje samoproglašene nezavisnosti Kosova, uključujući i nekakvo razgraničenje budući da se i to ionako svodi na priznanje, samo u nešto izmenjenim okvirima koji suštinu ne mogu da izmene.

RAZGOVOR U PATRIJARŠIJI

Ovako jasno napisano saborsko saopštenje, sve sa pozivanjem na Rezoluciju 1244 i Ustav Srbije, uzgred budi rečeno, upravo je svojom jasnoćom i takvom izričitošću opovrglo neke tvrdnje koje su se u javnosti pojavile posle sastanka koji su, na početku Sabora, arhijereji SPC održali s predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem i predsedavajućim Predsedništva Bosne i Hercegovine Miloradom Dodikom.

U tekstu pod naslovom „Vučić pretio vladikama poverljivim papirima“, tako, u kome se navodi da se „u visokim crkvenim krugovima spekuliše da je Vučićev dolazak u Patrijaršiju više ličio na pokušaj ’disciplinovanja’ episkopa koji su kritični prema njegovoj politici, nego na razgovor najviših predstavnika crkve i države o gorućim državnim i nacionalnim problemima“, dnevnik „Danas“ tvrdi i da se „Vučić izjasnio protiv Rezolucije 1244 SB UN kao prevaziđenog dokumenta“ a da su mu, uprkos tome, pojedini arhijereji „dali ’blanko kartu’ za rešavanje kosovskog problema“. Citirano saborsko saopštenje, kojim su svi arhijereji upravo naglasili značaj Rezolucije 1244 umesto da daju podršku politici koja njen značaj nastoji da umanji, bar deo iznetih tvrdnji očigledno opovrgava, što dalje znači i da su neki, a možda i svi učesnici sastanka neopravdano oklevetani.

Ali to ne znači i da nekakvog ubeđivanja, pa i u vezi s Rezolucijom 1244, na spomenutom sastanku nije bilo, o čemu je direktno svedočio i generalni sekretar predsednika Srbije Nikola Selaković, rekavši da je „predsednik Vučić izvadio Rezoluciju 1244 i pravilno je citirao, jer se pokazalo da oni koji su je citirali nisu u njenu sadržinu upućeni ili je verovatno nisu ni pročitali“.

Sad, koliko je tačno žustra bila ova razmena argumenata, i koliko je uopšte za nju bilo mesta na sastanku koji je morao da demonstrira jedinstvo državnog i crkvenog vrha o najvažnijem nacionalnom problemu, pitanje je za neku drugu priliku, možda ćemo jednom i o tome.

„ANATEMA UNAPRED“

Bez obzira na to, mora se još jednom, nakon što smo to već učinili prošle nedelje, ukazati na značaj činjenice da su o Kosovu i Metohiji seli i porazgovarali najviši crkveni velikodostojnici i politički lideri Srba s obe strane Drine.

A još je značajnije što je posle tog sastanka Crkva uspela da formuliše svoj stav tako da, rekosmo već, ne ostane baš nikakva dilema šta zapravo misli o onome o čemu je razgovarano iza zatvorenih vrata. I to će, dođe li na kraju do toga, imati i te kakvog značaja i na eventualnom referendumu o odricanju od Kosova i Metohije.

Ovo već i stoga što će pred narodom biti izbor koji je sad uprošćen do banalnosti: da posluša svoju crkvu, ali i svoj razum koji mu govori da će popuštanje na Kosovu i Metohiji predstavljati samo uvod u dalja popuštanja, a to je pak put u sigurnu propast, ili da posluša, na primer, lidera Liberalno-demokratske partije Čedomira Jovanovića, koji kritikuje našu crkvu jer ona, zamislite, „svojom isključivošću dodatno otežava poziciju Srbije u pregovorima sa kosovskim Albancima… LDP ne prihvata da vladike vode politiku, da Crkva povlači nekakve ’crvene linije’, niti da se prema njihovim stavovima donose neki obavezujući dokumenti za sve nas“.

U istom će tonu i Teofil Pančić za američku „Slobodnu Evropu“, uz ocenu da „nije preterano reći da Crkva izriče svojevrsnu ’anatemu unapred’ svakome ko bi i rečima i delima dosledno raskinuo s mitskom matricom po kojoj je Kosovo ne samo neodvojivi deo, nego i ’srce i duša Srbije’, bez kojeg srpski identitet više ne može ni da postoji, i tako dalje… Taj ’svako’, naravno, u realnom svetu jeste samo i jedino Aleksandar Vučić: trenutno nema, i nije ni izgledno da uskoro bude bilo koga drugog ko bi to mogao učiniti, ili pak odbiti da učini – a da to proizvede ikakav učinak u stvarnosti. Pa dobro, njima je sanjanje dopušteno: crkva kao institucija tradicionalno se bavi bićima koja nikada nisu postojala i događajima koji se nikada nisu odigrali, pa joj tu fikcionalizaciju političkog horizonta možda i ne treba posebno zameriti, ali stvarna, ovozemaljska politika nešto je sasvim drugo. Dobro je ako je bilo ko na vlasti, pa neka je to i Aleksandar Vučić, to zaista razumeo, i ako je spreman da u skladu s konsekvencama te spoznaje i postupa.“

A istovetan je i predlog Nebojše Krstića, analitičara bliskog aktuelnoj vlasti (pravilnije – svakoj vlasti, no dobro), koji u „Blicu“ piše da se, „pritisnut između ova dva mejnstrim mišljenja“ – za priznanje samoproglašene nezavisnosti Kosova i protiv njega – „nalazi Vučić, koji razume da i jedan i drugi isključivi stav donosi isti nepovoljan ishod“ a to je „gubitak celokupnog Kosova i Metohije u sadašnjim granicama“; uzgred, ova je tvrdnja ili besprizorno nepoštena ili beznadežno nepromišljena, jer ne možemo da izgubimo Kosmet tako što ga nećemo priznati, uostalom, da možemo, ne bi od nas, zaboga, ni tražili da ga priznamo.

I na takvom tragu, teškog nepoštenja ili ozbiljnog nerazumevanja stvarnosti, a uglas sa Čedomirom Jovanovićem i Teofilom Pančićem, i Nebojša Krstić preporučuje: „Kad Vučić ode u Skupštinu na zasedanje o Kosovu, važno bi bilo da poruči Crkvi da ona ima puno pravo da se brine za nebesku Srbiju, ali da su građani njemu dali mandat da brine za zemaljsku.“

Koga će Vučić poslušati – Crkvu koja je svom narodu verna već osam stotina godina ili ove mislioce koji su se dosada pokazali vernima samo nastojanju da Srbija postane onoliko mala kolikom je priželjkuju oni koji su je 1999. bombardovali – možda ćemo saznati već idućeg ponedeljka, kada će se predsednik Srbije i poslanicima i čitavom narodu obratiti u Skupštini Srbije. Sa istog mesta na kome je pre skoro dve godine, 31. maja 2017, stupajući na predsedničku dužnost, s rukom položenom na Ustav Srbije i na Miroslavljevo jevanđelje, izgovorio: „Zaklinjem se da ću sve svoje snage posvetiti očuvanju suverenosti i celine teritorije Republike Srbije, uključujući i Kosovo i Metohiju kao njen sastavni deo.“

(Pečat)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *