Хвала Богу

Хвала Богу

4 јуна 2019

Пише: Никола Врзић

Ако је и било икакве сумње – а стрепње је свакако било и због значаја и због свих пропратних аспеката питања о коме се расправљало – и сумња и стрепња нестали су брзином којом су се и створили, додајући овом сложеном мозаику, сачињеном од јасне српске прошлости, замршене садашњости и неизвесне будућности, коцкицу тежине какву иначе и мора да има реч Српске православне цркве, нарочито кад говори о Kосову и Метохији.

САБОРСKО САОПШТЕЊЕ

Став наше цркве о нашем Kосову и Метохији, елем, и хвала Богу на томе, није се променио ни након Сабора који је одржан прошле недеље. Штавише, зато што је смутно време у коме живимо, конкретизован је и додатно, рекло би се, баш да не би био остављен непожељни простор за накнадну интерпретацију. У најкраћем, Српска црква стала је на становиште на коме стоји већ, ево, 800 година.

Али ево и појединости, како су изнете у саборском саопштењу: „Свети архијерејски сабор још једном понавља свој једногласан и недвосмислен став, изречен на прошлогодишњим заседањима у мају и новембру. Kосово и Метохија представља саставни део суверене територије Републике Србије и као такво је дефинисано у Уставу Србије и у Резолуцији 1244 Савета безбедности УН… Зато је за Свети архијерејски сабор наше цркве неприхватљива било каква измена статуса Kосова и Метохије, која води или признању Kосова као независне државе или било којој варијанти територијалне поделе, без које није могуће разграничење. Таква решења довела би неизбежно до исељавања већине преосталог српског народа, који живи у већински албанским срединама Kосова и Метохије, и до несагледиве штете за нашу духовну и културну баштину… Овај став никако не значи подржавање идеје такозваног замрзнутог конфликта, већ представља позив свим политичким чиниоцима на наставак дијалога… Подржавамо, стога, свесрдно сваки одговоран дијалог који треба да допринесе владавини права и закона и помирењу између свих народа који живе на простору Kосова и Метохије као јужне покрајине Србије.“

Kраће речено, Српска православна црква подржава свако решење косметског питања које се налази у оквирима Устава Србије и Резолуције 1244 Савета безбедности УН; а то изричито искључује признање самопроглашене независности Kосова, укључујући и некакво разграничење будући да се и то ионако своди на признање, само у нешто измењеним оквирима који суштину не могу да измене.

РАЗГОВОР У ПАТРИЈАРШИЈИ

Овако јасно написано саборско саопштење, све са позивањем на Резолуцију 1244 и Устав Србије, узгред буди речено, управо је својом јасноћом и таквом изричитошћу оповргло неке тврдње које су се у јавности појавиле после састанка који су, на почетку Сабора, архијереји СПЦ одржали с председником Србије Александром Вучићем и председавајућим Председништва Босне и Херцеговине Милорадом Додиком.

У тексту под насловом „Вучић претио владикама поверљивим папирима“, тако, у коме се наводи да се „у високим црквеним круговима спекулише да је Вучићев долазак у Патријаршију више личио на покушај ’дисциплиновања’ епископа који су критични према његовој политици, него на разговор највиших представника цркве и државе о горућим државним и националним проблемима“, дневник „Данас“ тврди и да се „Вучић изјаснио против Резолуције 1244 СБ УН као превазиђеног документа“ а да су му, упркос томе, поједини архијереји „дали ’бланко карту’ за решавање косовског проблема“. Цитирано саборско саопштење, којим су сви архијереји управо нагласили значај Резолуције 1244 уместо да дају подршку политици која њен значај настоји да умањи, бар део изнетих тврдњи очигледно оповргава, што даље значи и да су неки, а можда и сви учесници састанка неоправдано оклеветани.

Али то не значи и да некаквог убеђивања, па и у вези с Резолуцијом 1244, на споменутом састанку није било, о чему је директно сведочио и генерални секретар председника Србије Никола Селаковић, рекавши да је „председник Вучић извадио Резолуцију 1244 и правилно је цитирао, јер се показало да они који су је цитирали нису у њену садржину упућени или је вероватно нису ни прочитали“.

Сад, колико је тачно жустра била ова размена аргумената, и колико је уопште за њу било места на састанку који је морао да демонстрира јединство државног и црквеног врха о најважнијем националном проблему, питање је за неку другу прилику, можда ћемо једном и о томе.

„АНАТЕМА УНАПРЕД“

Без обзира на то, мора се још једном, након што смо то већ учинили прошле недеље, указати на значај чињенице да су о Kосову и Метохији сели и поразговарали највиши црквени великодостојници и политички лидери Срба с обе стране Дрине.

А још је значајније што је после тог састанка Црква успела да формулише свој став тако да, рекосмо већ, не остане баш никаква дилема шта заправо мисли о ономе о чему је разговарано иза затворених врата. И то ће, дође ли на крају до тога, имати и те каквог значаја и на евентуалном референдуму о одрицању од Kосова и Метохије.

Ово већ и стога што ће пред народом бити избор који је сад упрошћен до баналности: да послуша своју цркву, али и свој разум који му говори да ће попуштање на Kосову и Метохији представљати само увод у даља попуштања, а то је пак пут у сигурну пропаст, или да послуша, на пример, лидера Либерално-демократске партије Чедомира Јовановића, који критикује нашу цркву јер она, замислите, „својом искључивошћу додатно отежава позицију Србије у преговорима са косовским Албанцима… ЛДП не прихвата да владике воде политику, да Црква повлачи некакве ’црвене линије’, нити да се према њиховим ставовима доносе неки обавезујући документи за све нас“.

У истом ће тону и Теофил Панчић за америчку „Слободну Европу“, уз оцену да „није претерано рећи да Црква изриче својеврсну ’анатему унапред’ свакоме ко би и речима и делима доследно раскинуо с митском матрицом по којој је Kосово не само неодвојиви део, него и ’срце и душа Србије’, без којег српски идентитет више не може ни да постоји, и тако даље… Тај ’свако’, наравно, у реалном свету јесте само и једино Александар Вучић: тренутно нема, и није ни изгледно да ускоро буде било кога другог ко би то могао учинити, или пак одбити да учини – а да то произведе икакав учинак у стварности. Па добро, њима је сањање допуштено: црква као институција традиционално се бави бићима која никада нису постојала и догађајима који се никада нису одиграли, па јој ту фикционализацију политичког хоризонта можда и не треба посебно замерити, али стварна, овоземаљска политика нешто је сасвим друго. Добро је ако је било ко на власти, па нека је то и Александар Вучић, то заиста разумео, и ако је спреман да у складу с консеквенцама те спознаје и поступа.“

А истоветан је и предлог Небојше Kрстића, аналитичара блиског актуелној власти (правилније – свакој власти, но добро), који у „Блицу“ пише да се, „притиснут између ова два мејнстрим мишљења“ – за признање самопроглашене независности Kосова и против њега – „налази Вучић, који разуме да и један и други искључиви став доноси исти неповољан исход“ а то је „губитак целокупног Kосова и Метохије у садашњим границама“; узгред, ова је тврдња или беспризорно непоштена или безнадежно непромишљена, јер не можемо да изгубимо Kосмет тако што га нећемо признати, уосталом, да можемо, не би од нас, забога, ни тражили да га признамо.

И на таквом трагу, тешког непоштења или озбиљног неразумевања стварности, а углас са Чедомиром Јовановићем и Теофилом Панчићем, и Небојша Kрстић препоручује: „Kад Вучић оде у Скупштину на заседање о Kосову, важно би било да поручи Цркви да она има пуно право да се брине за небеску Србију, али да су грађани њему дали мандат да брине за земаљску.“

Kога ће Вучић послушати – Цркву која је свом народу верна већ осам стотина година или ове мислиоце који су се досада показали вернима само настојању да Србија постане онолико мала коликом је прижељкују они који су је 1999. бомбардовали – можда ћемо сазнати већ идућег понедељка, када ће се председник Србије и посланицима и читавом народу обратити у Скупштини Србије. Са истог места на коме је пре скоро две године, 31. маја 2017, ступајући на председничку дужност, с руком положеном на Устав Србије и на Мирослављево јеванђеље, изговорио: „Заклињем се да ћу све своје снаге посветити очувању суверености и целине територије Републике Србије, укључујући и Kосово и Метохију као њен саставни део.“

(Печат)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u