И АМЕРИКАНЦИ ПРИЗНАЛИ: Украјинска контраофанзива ударила у зид

I AMERIKANCI PRIZNALI: Ukrajinska kontraofanziva udarila u zid

11 juna 2023

Tokom proteklih nekoliko dana, Ukrajina je gurnula svoje dve najbolje obučene i opremljene mehanizovane brigade u ofanzivne operacije protiv ušančenih ruskih branilaca u zaporoškom sektoru linija fronta, piše za Sputnjik bivši američki obaveštajac Skot Riter.

Ove dve brigade su, navodi Riter, pažljivo odabrane za ovaj posao, opremljene modernim zapadnim tenkovima i borbenim vozilima pešadije, uz podršku artiljerije koja je stigla sa Zapada, i koristile su specifične NATO taktike oblikovane obaveštajnim podacima i operativnim planiranjem NATO-a. Ukratko, ove dve brigade su predstavljale vrhunsku sposobnost NATO-a, oličenje veza između Ukrajine i kolektivnog Zapada u njihovom ratu za uništenje Rusije.



Nisu uspeli.

Dok se svet suočava sa slikama uništenih borbenih vozila pešadije M-2 Bredli proizvedenih u SAD i tenkova nemačke proizvodnje Leopard 2A6, napuštenih i zapaljenih u ukrajinskoj stepi, oštra istina u vezi sa beskorisnošću njihovih većih projekata — strateškog poraza Rusije — počinje da tone.

Realnost je, međutim, takva, ističe Riter, da Ukrajina nikada neće postići svoj cilj da probije rusku odbranu i preseče kopneni most koji povezuje Krim sa samom Rusijom. Ovo je, kaže, bilo čudno razmišljanje koje su propagirali zapadni podržavaoci Ukrajine kako bi motivisali Ukrajince da počine ekvivalent masovnom samoubistvu ne bi li izazvali slične žrtve među ruskim braniocima.

Na Zapadu su se nadali da će Rusija postati demoralisana ovim žrtvama i prihvatiti pregovore o okončanju sukoba pod uslovima prihvatljivim i za Ukrajinu i za njene zapadne saveznike.

Do sada su Ukrajina i njeni zapadni saveznici doživeli neuspeh, ukazuje Riter.

Geneza ovog neuspeha može se pratiti u dva pravca. Prvo, Ukrajina i njihovi saveznici iz NATO-a su imali slabo mišljenje o borbenim sposobnostima ruske vojske, a posebno onih snaga koje su raspoređene u regionu Zaporožja, i drugo, nerealna očekivanja od NATO obuke i opreme koja je obezbeđena ukrajinskim snagama koje su dobile zadatak da probiju rusku odbranu.

Područje koje su Ukrajina i njeni NATO partneri odabrali kao fokus napora za kontraofanzivu, držala je 42. gardijska motorizovana streljačka divizija, deo 58. kombinovane armije. Institut za proučavanje rata, istraživački centar sa sedištem u SAD i bliskim vezama sa SAD i NATO-om, tvrdio je da se trupe 42. gardijske motorizovane streljačke divizije „pretežno sastoje od mobilisanih regruta i dobrovoljaca i da će se stoga verovatno suočiti sa nekim problemima poput loše obuke i discipline“.

Štaviše, dodaje Riter, optužio je najmanje jedan od potčinjenih pukova — 70. motorizovani puk — za loše performanse tokom početnih faza Specijalne vojne operacije 2022.

Stoga je razumno verovati, ukazuje bivši američki obaveštajac, da su NATO i ukrajinski vojni planeri, koristeći obaveštajne procene koje su istakle „uočene slabosti komandovanja i kontrole i loš moral među ruskim snagama“, a u kombinaciji sa „lošim dosadašnjim učinkom“, verovali da bi se ruska odbrana u sektoru Zaporožja, vođena 42. gardijskom motorizovanom divizijom, srušila pod težinom napada u stilu NATO-a, omogućavajući ukrajinskim snagama da prodru duboko u rusku odbranu.

Dok borbe u Zaporožju traju, prvi rezultati na ratištu pokazuju da su, suprotno očekivanjima Ukrajine i njenih NATO partnera, pripadnici ruske 42. gardijske streljačke divizije profesionalno izvršili svoje zadatke, odlučno pobedivši ukrajinski juriš. 70. motorizovani puk je istaknut kao puk sa veoma dobrim učinkom u teškim okolnostima. Isto se može reći i za 291. motorizovani i 71. motorizovani puk, zajedno sa specijalcima iz 22. brigade. Analitičari iz Instituta za proučavanje rata, u proceni početnih uspeha ruskih branilaca, primetili su da su „ruske snage izvršile svoju formalnu taktičku odbrambenu doktrinu kao odgovor na ukrajinske napade“.



Ovo, napominje Riter, nikoga nije trebalo da iznenadi, pošto je osoba koja komanduje ruskim snagama u oblasti Zaporožja general-pukovnik Aleksandar Romančuk, čovek koji je odgovoran za osmišljavanje moderne ruske odbrambene doktrine. U aprilu 2023. Romančuk, koji je u to vreme služio kao rektor Kombinovane akademije oružanih snaga Ruske Federacije (ekvivalent Koledžu Vojske Sjedinjenih Država u Fort Levenvortu), bioje koautor članka pod nazivom „Izgledi za unapređenje efikasnosti odbrambenih operacija armije“.

Romančuk je u članku napomenuo da je glavna misija odbrambenih snaga „da neutrališe inicijativu neprijatelja koji napreduje, odnosno da ga dovede u stanje nemogućnosti da nastavi napredovanje sa raspoređenim snagama. To vam omogućava da smanjite njegovu aktivnost i preuzmete inicijativu prelaskom u odlučnu kontraofanzivu da se udarnim grupama porazi neprijatelj“.

Ovo predstavlja ponavljanje doktrine sovjetske ere. Zaista, Romančuk se oslanja na poraz nemačkih ofanzivnih operacija u blizini jezera Balaton u martu 1945. kao idealnu primenu ove doktrine, naglašavajući „hrabar manevar rezervi… posebno artiljerije, vešto korišćenje protivoklopnih rezervi, budno određivanje prepreka i uređenje vatrenih zaseda“ ruskih snaga u savladavanju nemačkog napada.

Romančuk, međutim, nije jednostavno ponovio staru doktrinu u svom radu. Umesto toga, on naglašava koncept „raspršenih snaga“ u izgradnji odbrambene šeme sposobne da prevlada na modernom bojnom polju. „Raspršena odbrambena operacija treba da postane logičan odgovor nadmoćnijem neprijatelju“, piše Romančuk.

Ovakva operacija „zasniva se na zadržavanju važnih područja, objekata i transportnih čvorišta u najvažnijim, različitim pravcima“, a „karakteriše je ravnomerna raspodela snaga i resursa u oblastima i decentralizovana upotreba formacija i vojnih jedinica oružanih snaga i specijalnih snaga“.

Romančuk je, dodaje Riter, zatim opisao idealnu šemu raspoređivanja ovih „rasutih snaga“ — onu koja se fokusira na tri odvojene „zone odbrambene odgovornosti“, razdvojene na udaljenostima od 8 do 12 kilometara. Ove praznine pokriva ruska artiljerija. Prva „zona“ je zona „pokrivanja“, čiji je zadatak da definiše glavne ose neprijateljskog napredovanja. Sledeća „zona“ je „glavna linija odbrane“, koja je dizajnirana da zaustavi neprijateljske napade koristeći pojaseve za prepreke i vatrenu moć (artiljerijski i vazdušni udari). Poslednja „zona“ je „rezerva“, koja je odgovorna za organizovanje kontranapada dizajniranih da potisnu napadačke snage nazad na njihove prvobitne pozicije.

Romančukova doktrina je bila nacrt za rusku odbrambenu šemu korišćenu u Zaporožju. Zaista, Romančuk je povučen sa svoje pozicije univerzitetskog profesora i postavljen za komandanta nad sektorom Zaporožje. Drugim rečima, mesto koje su NATO i ukrajinski obaveštajci izabrali kao „slabu tačku“ u ruskoj odbrambenoj šemi bilo je osmišljeno od strane vrhunskog ruskog specijaliste za odbrambene borbe i stavljeno pod njegovu direktnu komandu.

NATO i Ukrajina su se, primećuje Skot Riter, kladili na to da Rusiji nedostaju vojni kapaciteti da uspešno sprovede sopstvenu vojnu doktrinu, verujući da ruskom komandnom štabu nedostaju komunikacije neophodne za koordinaciju složenih operacija neophodnih za sprovođenje ove doktrine, i da ruskim snagama – posebno onim koje su nedavno mobilisane — nedostaju obuka i moral potrebni za uspeh u stresnim uslovima borbe.

Pogrešili su u obe tačke.

Loša procena ruskih vojnih sposobnosti od strane NATO-a i Ukrajine odražavala je njihove sopstvene preterane procene ukrajinskih jedinica zaduženih za napad na rusku odbranu u Zaporožju, odnosno 33. i 47. mehanizovane brigade. Obe jedinice su dobile modernu NATO opremu, uključujući tenkove Leopard (33. brigada) i borbena vozila pešadije Bredli (47. brigada). Oficiri i ljudstvo obe jedinice je dobilo najbolju obuku koju je NATO mogao da pruži u vezi sa savremenim operacijama, uključujući nedelje specijalizovane obuke u Nemačkoj koja je bila fokusirana na taktiku voda, čete i bataljona i operacije koje integrišu vatrenu moć i manevar tokom ofanzivnih akcija.

Ukrajinske trupe su, kaže Riter, radeći rame uz rame sa svojim instruktorima NATO-a, počele sa korišćenjem kompjuterskih simulacija kako bi se upoznale sa složenošću modernog bojnog polja, pre nego što su prešle na teren za realističnu praktičnu obuku koristeći opremu koju je obezbedio NATO, a koju će koristiti protiv Rusa.

Američki „stručnjaci“ poput Marka Hertlinga, penzionisanog generala američke vojske, verovali su da će kombinacija napredne zapadne vojne opreme i superiorne taktike u stilu NATO-a „omogućiti ukrajinskim kombinovanim timovima u nastajanju da izvode manevar visokog tempa“ koji je u stanju da savlada ruske branioce u Ukrajini.

Pogrešio je.

Hertling i njegova braća iz NATO-a u aktivnoj službi dobro bi uradili da su saslušali reči generala Kristofera Kavolija, vrhovnog komandanta NATO-a za Evropu, kada je govorio na švedskoj odbrambenoj konferenciji u januaru.

„Razmera ovog rata [tj. rusko-ukrajinskog sukoba] nije u srazmeri sa svim našim nedavnim razmišljanjima“, primetio je Kavoli.

Zaključak je da NATO nije obučen niti opremljen za borbu protiv Rusije koju oni zahtevaju od Ukrajine, kategoričan je Riter.

Tužna istina je, objašnjava Riter, da nema NATO snaga koje su sposobne da uspešno izvrše ofanzivne zadatke koji su dodeljeni Ukrajini. Niko ne sumnja u hrabrost i posvećenost ukrajinskih snaga koje su bačene na odbrambenu barijeru general-pukovnika Romančuka. Ali hrabrost i posvećenost ne mogu da prevaziđu realnost da NATO nema sposobnost, kako u pogledu opreme tako i doktrine, da uspešno pobedi Rusiju u konfrontaciji sila na silu, posebno onda kada Rusija igra na svoju doktrinarnu snagu (odbrambene operacije), dok NATO nastoji da uradi nešto (napad na pripremljenu odbranu) u čemu nema iskustva.

Štaviše, NATO i ukrajinska vrhovna komanda bacili su ukrajinske brigade u zube ruske odbrambene pile bez adekvatne vatrene podrške, što znači da su Rusi bili slobodni da maksimiziraju svoju superiornost u artiljeriji i vazdušnim snagama kako bi neutralisali i uništili ukrajinske napadačke snage pre nego što su one mogle da stvori zamah koji se očekuje od „manevra visokog tempa“.

Krajnji rezultat – ruska stvarnost je nadmašila teoriju NATO-a na bojnom polju, a ukrajinska vojska je ponovo platila najvišu cenu. Štaviše, nema razloga da se veruje da će se ova situacija promeniti u skorije vreme, ako ikada, što je činjenica koja loše sluti za budućnost Ukrajine i NATO-a, zaključuje Skot Riter.

(Sputnjik)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Kulak says:

    Banderovac Olenik gorko plače, a mi Srbi se radujemo i veselimo. Tako je to u životu.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *