И, би мост и спашен мир

I, bi most i spašen mir

10 februara 2017

Zejnel-Zejneli 678h76

Piše: Zejnel Zejneli

Čim se o zidu u severnom delu Mitrovice poveo razgovor, znao sam da će on nestati, kao što sam znao da ni, sada već čuveni voz neće stići na teritoriju Kosova. Ova dva događaja uzburkala su deo političke javnosti, uglavnom one na vlasti. Šta je sve povodom voza izrečeno o napadačima, na jednoj i spasiocima na drugoj strani je dobro poznato. Bilo je reči o tome da je ugrožen srpski narod, da Srbija to neće tolerisati, izrečene su pretnje sa porukama da se „ne ubijaju Srbi“, pa one mnogo puta izrečene u stilu da se niko ne igra vatrom, da ROSU snage sa dugim cevima, predstavljaju opasnost po Srbe, da nikako nisu smele na sever, da je to dogovoreno, zamislite, usmeno, u Briselu, čiji su inače činovnici „velika“ garancija za svaki dogovor između Kosova i Srbije, ali da se toga Priština nije pridržavala, do toga da će Srbija zaštititi Srbe.

Isto se dogodilo i sa čuvenim zidom u severnom delu Mitrovice, a otišlo se i korak dalje, da je skoro proglašeno vanredno stanje žandarmerije na administrativnoj liniji  sa Kosovom, o tome kako je nepravedno što čini Evropska unija, kako niko ne odgovara, niko ne krivi Prištinu, kako se mnogo toga traži od Srbije, kako se ne može više to trpeti, da će se nešto uraditi u inat onoga što je zahtevala EU, neki ambasadori, su označeni glavnim krivcima za sve, reklo bi se neuspehe od početka Briselskog sporazuma koji je potpisan i u kojem su Srbiji naznačene obaveze, a republici Kosovo samo prihvatanje onoga što EU utanači u pregovorima kako na tehmničkom tako i na najvišem nivou u Briselu. Čak je  premijer hitno helikopterom otišao u kasarnu u Rašku, da obavi razgovore sa predstavnicima Srba, što je sve nagoveštavalo da je sukob neminovan sa ROSU i NATO i Američkim marincima u bazi Bondstil, sa jedne i Srpske vojske sa druge strane. Sve je nagoveštavalo zaoštravanje odnosa, pa je preko noći, posle razgovora, sklopljen dogovor, srušen most, da bi se ispostavilo da je takav sporazum sklopljen mesec dana ranije. Svi zaduženi, govorili su da je mir najpotrebniji, kao u slučaju voza i situacija je „spašena“, brzom intervencijom, sopstvenim snagama, a da se niko od naših prijatelja nije osvrtao na ono što Srbija preduzima, jer je njima bilo važno da se most sruši od onih koji su ga izgradili , ne bilo ko, već Srbi, oni koji su ga i podigli. Kosovo je pokazalo da sa svojim prijateljima može sve. Ovo zbog toga, što Srbija nema prijatelja, što se mi radujemo kada nam britanski ministar Džonson, daje podršku za ulazak u EU iz koje je on izašao; što u politici i interesima onih koji kroje nečiju sudbinu i teritoriju, nema nikakve sentimentalnosti ni ljubavi i što je Srbija, iako vlasti u to ne veruju i ubeđuju javnost o ugledu, velikom broju iskrenih prijatelja, gotovo potpuno sama, za razliku od Albanaca na čijoj je strani EU, Amerika, mnoge muslimanske zemlje i mnoge druge, male i velike, važne i manje važne.

Sada predstoji insistiranje na formiranju ZSO. Do toga će doći, kada se steknu uslovi, a kada srpski predstavnici kako se najavljuje na Sretenje krenu u formiranje ZSO, moguće je da opet imamo tešku i napetu situaciju i na kraju  dogovor, koji je već sklopljen pre neku godinu, na koji će Srbija pristati, radi mira na Balkanu i u Evropi i svetu. I, opet će EU saopštenjem pohvaliti napore dve strane, iako jedna albanska, prstom ne mrda, dok sve ne bude u njenu korist. Ukoliko se to ne dogodi, ona će pokušati da se formira, a onda će već po ustaljenom scenariju (zaista ne znam ko ga piše), stići nalog iz Brisela, da  sve treba rešavati dijalogom, održaće se nova runda razgovora, zatim će i jedna i druga strana imati svoje viđenje dogovora, a onda će se u interesu mira postići dogovor, baš onakav kakav je odavno postignut u Briselu. Tako će se kroz izjave, tvrdnje šta je ko rekao, na šta je ko pristao u opštem „metežu“, realizovati dogovoreno, koje neće biti ono što je tvrđeno, i na kraju ispostaviti da je sve po Ustavu i zakonima Kosova, a da će sve opštine koje će činiti zajednicu, imati ista prava na lokalnom nivou koja pripadaju i svim drugim opštinama u republici Kosovo. A pohvale za sačuvani mir na „takozvanom  Kosovu“ ići će samo  u jednom pravcu.

U Srbiji oko Kosova nema jedinstva. Poslednjih nekoliko godina se međusobno optužuju vlasti i opozicija, ko je kriv za Kosovo. Opozicija danas, nekada vladajuća garnitura je i  započela sve oko Kosova, izmestila ovaj problem iz UN u Brisel, i tako svakoj budućoj vlasti izbile svaki adut da svoj suverenitet brani u UN. Ali da li je potpisala neki obavezujući sporazum sa Kosovom, nije baš najjasnije, jer da je drugačije, kako se pretilo ti papiri bi odavno ugledali svetlost dana, a i obećavano je da će se sve staviti van snage. U Srbiji je podeljena i vlast i opozicija i narod. Na Kosovu, kada je strateški cilj, Kosovo posebna država i van Srbije, nema nikakve razlike između opozicije i vlasti, (a sve što se događa na ulici ili u Skupštini Kosova je borba za vlast) i  samo želja da se brže raskine sa Srbijom, a što se Albanaca tiče, oni su za potpunu samnostalnost od Srbije svi do jednog od sedam do sedamdeset i sedam godina. Oni su ostvarili svoj cilj uz pomoć svojih prijatelja, jačaju svoju državnost i uopšte nemaju razloga za brigu. Njih štite snage NATO, KFORA, međunarodne organizacije, spremne da uvek brane Kosovo. Srbiji je najvažniji mir, razumljivo i opravdano sigurnost srpskog naroda, posebno na severu. Da ratuje ne može, jer bi to značilo ne rat sa albancima i njihovim oružanimn snagama, već sa celim zapadnim svetom.

Bilo kako bilo  sve se integriše u Ustavni sistem Kosova, pa i sporazum o rušenju zida potpisan je sa predstavnicima kosovske vlasti. I o graničnim prelazima je dogovor sa Kosovskim vlastima, o integrisanom upravljanju, o policiji, pravosuđu, civilnoj zaštiti, međunarodnom broju, Kosovu u međunarodne političke i sportske institucije i organizacije, i mnogim drugim važnim pitanjima, čime se jedna po jedna ingerencija Srbije sa Kosova eliminiše u Briselu, i sprovodi na terenu. Otuda smešno deluje, kada se razgovara sa predsednikom Kosova ili vlade Kosova, postižu važni dogovori, uvek govori  o nekom „takozvanom predsedniku“, „takozvanim sudom“, „takozvanom policijom“. Zašto bi stoga, jedan važan, izabran predsednik suverene države, onda razgovarao sa „takozvanim“ sagovornicima, koje je takođe izabrao narod i priznao svet, koji sa njima razgovara kao sa ravnopravnim sagovornicima i zašto se uopšte sa takozvanim, nepostojećim i nepriznatim predstavnicima vlasti u Prištini razgovara.

Takozvane su i policijske snage Kosova, bilo obične ili specijalne ROSU u čijim su redovima i Srbi, sa istim uniformama i istim naoružanjem, dugim ili kratkim cevima, kao i Albanci i koji svi zajedno služe novoj balkanskoj državi. U toj „takozvanoj“ vladi su srpski ministri ili potpresednici vlade republike Kosovo, kao što su i poslanici koji su izabrani na izborima po važećem Ustavu i zakonima Kosova, i koji su se svi, koji služe Kosovu zakleli da će braniti Ustav republike Kosovo, njegov suverenitet i teritorijalni integritet…

Sve je učinjeno da se nekadašnje srpske institucije integrišu u ustavne i zakonske okvire Kosova, da time ojača državnost Kosova, a narodu se i dalje servira priča o teritorijalnom integritetu. Oni koji istinski žive na Kosovu tačno vide u kom pravcu se sve kreće i najveći broj njih ne mogu da zavaraju nikakve izjave, jer oni stvarnost vide na terenu, ali se odlučuje iz Beograda. Urađeno je ono što je urađeno i teško je da se bilo šta vrati na početak. To je više „nemoguća misija“, jer su najveće svetske sile sa zapada, garant, ne samo time što su ga priznale kao državu, već sve čine  da oteraju srpske institucije i prisustvo Srbije na Kosovu i spremne su i da ga brane i vojno i politički. Demokrate na vlasti učinile su prvi korak, radi prevelike želje da se uđe u EU. Nova vlast prihvatila je tu želju, koja je takođe proglasila da Evropa nema alternativu, Evropa i Kosovo i brzo se uklopila u sve evropske zahteve, potpisala nekoliko dokumenata i obavezujući Briselski sporazum i dobila kroz poglavlja i datume ulaznicu za pregovore o ulasku u EU. Uz povremene tenzije, izjave, pretnji miru, ratu, stvari će se odvijati kako je već odlučeno, a završnica će biti poglavlje 35. posvećeno Kosovu i njegovom priznanju, prema formuli, koju će sve strane tumačiti pred soptvenom javnošću. Pre toga Srbija treba da obavi i dva ključna posla oko  zdravstva i obrazovanja. Oko zdravstva se uveliko radi, a u vezi obrazovanja, poznato je samo da će se Prištinski univerzitet integrisati u Kosovski i da je Nemačka, navodno spremna da finasira nešto više od 2000 studenata koji će nastavu pohađati u okviru jedinstvenog univerziteta Republike Kosovo na srpskom jeziku. I kada do toga dođe, to je i kraj „srpske državnosti“. Ko želi ostaće da tamo živi, ko neće, odlaziće kao turista.

Evropi se žuri da zatvori pitanje Kosova sporazumom o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine i formulacijom o međusobnom priznavanju, koja će se „izgubiti“ negde u prevodu, između engleskog, srpskog i albanskog jezika. Do tada otvaranje poglavlja zavisiće od toga čime Srbija „kupuje“ svoje približavanje, a sve u vezi sa Kosovom. Bar za sada, jer na tom putu, moguće je i da se ne stigne do cilja zbog opšte situacije u samoj EU, kojoj mnogi poznavaoci prilika predviđaju raspad ili ustrojstvo na nekim drugim osnovama, ili zahteva koje Srbija nikako ne može ispuniti. Ali Srbija je, bar za sada kao voz sa mnogo usputnih prepreka-rešena bez obzira na sve, da ipak ostvari krajnji cilj-članstvo u Evropskoj uniji. Na tom putu biće mnogo prepreka, zahteva, dogovora i isto toliko manjih i većih tenzija i na kraju pozivanja na mir i ispunjavanja ispostavljenih zahteva. U takvim situacijama, kao i kod zida, prepreke će biti rušene, a vozovi usmeravani u druge pravce, a na mir, na koji se Srbija poziva, sve manje će se obraćati pažnja jer je takvo opredeljenje ona iskazala, bez obzira na eventualne gubitke.

(Vidovdan)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *