I Božidar Đelić je došao kao mlada nada

I Božidar Đelić je došao kao mlada nada

15 avgusta 2013

djelicUkoliko dvadesetdevetogodišnji Nišlija Lazar Krstić zaista dođe iz Amerike za ministra finansija, kako se uveliko piše, uputno bi bilo da prethodno prouči radnu biografiju Božidara Đelića, koga su, takođe, pre 13 godina kovali u zvezde. Kako su gromoglasno najavljivali dolazak mladog srpsko-francuskog eksperta u postmiloševićevsku Srbiju i sa simpatijama govorili o njemu kao ministru finansija u vladi Zorana Đinđića, mediji su ga možda sa još većim intenzitetom kasnije „provlačili kroz blato”. Nadu da će magistar sa Harvarda, poreklom iz Pirota, napraviti finansijsko i ekonomsko čudo u Srbiji, razorenoj ratovima i sankcijama iz devedesetih, prilično brzo su zamenile sumnje i razočaranost, da bi ga i danas optuživali za ono što je radio u tom periodu. Manje se pamti šta je kao ministar finansija učinio za Srbiju (a to se sistematizovano jedino može naći na njegovom sajtu), a znatno više njegovo ime danas asocira na bogatstvo.

Teško da je to očekivao početkom 2002, kada je citirao Ničea („Još je Niče rekao da ma koliko mi pokušavali da se prikažemo većim nego što jesmo – na kraju krajeva ostaje biografija”) i kada je njegov nadimak Boža Derikoža još korišćen sa simpatijama. Tačno godinu dana ranije, tridesetšestogodišnji Đelić je sa grupom nestranački orijentisanih kadrova (Goran Novaković, Goran Pitić) postao deo Đinđićevog kabineta. U ekspozeu, 24. januara, prestavio ih je kao eksperte, ljude „koji su svoje znanje stekli pre svega u svetu prakse, a samo delimično u svetu teorije”. „Nekoliko njih ima uspešnu karijeru u najvećim svetskim kompanijama. Oni su došli da bi pomogli svojoj zemlji, ali i da bi se upisali u listu utemeljivača demokratske Srbije”, rekao je tada Đinđić.

Đelić, koji je ušao u vladu kao član ekspertske mreže G 17 plus, ispričao je kasnije za list „Vreme” kako se 2000. godine odazvao na poziv Miroljuba Labusa, s kojim se sreo u Parizu četiri godine ranije. „Dođi, potreban si nam”, kazao mu je tada Labus. Vodeća ekonomska „trojka” te nevladine organizacije (Labus, Mlađan Dinkić i Đelić) bila je nekoliko godina među najpopularnijim ličnostima na političkoj sceni.

„Što se tiče ulaska u G 17 plus, na to me je pre svega opredelilo prijateljstvo sa Labusom i, rekao bih, drugarstvo sa Dinkićem”, objašnjavao je Đelić, dodajući da Dinkić ima mane, ali ima ludačku energiju da obavi zadatak i zna da organizuje posao. Da i Đelić ima veliku energiju mogu uostalom da potvrde i svi oni koji su s njim sarađivali, pa i novinari koji su s njim pravili intervjue u ponoćnim satima. O njegovim „fantastičnim radnim kapacitetima” i nepresušnoj energiji pisao je i „Mond”, 2005, pošto je u proleće te godine ušao u bankarske vode (Kredi agrikol).

Njegovu zaostavštinu iz prve postpetooktobarske vlade mnogi različito ocenjuju. Tvrdeći da je od 2001. do 2004. sprovedena jedna od najbržih i najuspešnijih reformi javnih finansija u zemljama u tranziciji, na svom sajtu, između ostalog, Đelić navodi i da je u to vreme inflacija smanjena sa 133 odsto na 7,8 odsto, da je budžetski deficit sa 15 procenata BDP u 2000. smanjen na 3,4 procenta u 2003, da je pokrenuto uvođenje fiskalnih kasa, omogućeno smanjenje duga Pariskog kluba, da su borbom protiv šverca benzina i cigareta uvećani budžetski prihodi za 25 odsto („Pušenje je štetno po zdravlje! Ako već pušite, pušite sa akciznom markicom”)…

Onda je odlučio da uplovi u partijske vode, potpisavši pristupnicu za Demokratsku stranku, ali nekako uporedo s napredovanjem u političkoj hijerarhiji postavši potpredsednik vlade zadužen za evropske integracije i visoki funkcioner DS, popularnost mu je opadala, a afere su počele da se nižu. U jednoj od poslednjih, o Nacionalnoj štedionici, nekadašnji saborac Dinkić ga je optužio da je kao ministar finansija svesno propustio da dokapitalizuje tu banku i time doprineo da se učešće države u banci svede svega na deset odsto. IzDS-a je, međutim, saopšteno da su Đelić i njegov tim uvek branili državni interes u ovom slučaju i da je zbog toga štedionica, 2004, podnela krivičnu prijavu protiv Đelića.

Prethodno je morao da se brani od raznih optužbi, koje se uglavnom mogu svesti na pitanje koje mu je u januaru ove godine postavio SNS – kako je od tetkinog kauča došao do imovine od 11 miliona evra u Meridijan banci, i koje je sve medije tajno kupovao po Srbiji dok je bio potpredsednik vlade. Na mesto vicepremijera podneo je ostavku, decembra 2011, kada Srbija nije dobila status kandidata za EU. Negirao je da je vlasnik bilo kojeg medija u Srbiji, a pominjali su se „Ekonomist” i „Nedeljni telegraf”. U njegovoj imovinskoj karti stoji da je kupio kuću od 425 kvadratnih metara i plac od oko 10 ari i da je nasledio šumu od 32 ara. Vozi „jugo kabrio”, iz 2002, kao i da ima dve firme, čija vrednost akcija ukupno iznosi 31.000 evra. Takođe, poseduje i depozite i štedne uloge.

Mladi Krstić bi još trebalo da ima u vidu i da se Đelić latio ministarskog posla sa nešto više životnog i radnog iskustva. Savetovao je vlade Rusije, Rumunije i Poljske u privatizacionom i bankarskom sektoru i radio sedam godina u konsultantskoj kući „Mekinzi”. Ako je verovati medijima, i Krstić, koji se ovih dana nije oglašavao, radi u istoj firmi.

Ko je Lazar Krstić

Pojedini mediji su mladog Nišliju Lazara Krstića koji je viđen da sedne u vruću fotelju ministra finansija koju krajem avgusta definitivno napušta Mlađan Dinkić nazvali „genije iz Njujorka”, „novi Tesla”.

Lazar Krstić (29) rođen je u Nišu i trenutno je angažovan u američkoj konsultantskoj kući „Mekinzi”. Diplomirao je na prestižnom američkom univerzitetu Jejl matematiku, etiku, ekonomiju i politiku.

Američki novinari su ga uporedili sa Teslom kada je na trećoj godini studija proglašen za najperspektivnijeg studenta matematike. Krstić je bio jedan od osnivača Društva evropskih studenata na Jejlu, a primljen je i u bratstvo „Delta kapa epsilon” čiji su članovi bili i pet bivših potpredsednika SAD, a član je „Mense Srbije”.

Krstić se ovih dana nije oglašavao u javnosti povodom najava da će biti novi ministar finansija u Vladi Srbije. U jednom intervjuu koji je dao pre sedam godine kako prenosi „Blic” Krstić je poručio da promene kod nas i kod pojedinaca i u društvu treba da idu odozdo:

„Pratim sve šta se dešava i razmišljam da se vratim. Nekako mi je bolje da radim i živim u Srbiji za 6.000 evra godišnje, nego da ginem od posla u Americi za 60.000 dolara godišnje”, izjavio je tada Krstić.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *