И ВАТИКАН пере руке од Степинца

И ВАТИКАН пере руке од Степинца

8 септембра 2019

НАЈГРУБЉЕ претње од усташких носталгичара ових је дана добио истакнути хрватски историчар др Хрвоје Класић, који готово да је „последњи Мохиканац“ хрватске левице који указује на кобне последице све агресивнијег национализма и шовинизма који разара Хрватску.

У разговору за „Новости“, Класић каже да Хрватска није правна држава све док улице носе имена усташких министара, а „За дом спремни“ се проглашава старим хрватским поздравом. „Радо ћемо ти доћи на спровод у униформи ХОС“, поручују му они на које овај храбри професор Филозофског факултета већ годинама упозорава да прете не само демократији, већ отварају пут историјског ревизионизма и релативизације усташтва.



– Та релативизација није почела јуче, већ од Фрање Туђмана, који усташлук није одобравао, али ни забранио. У његово су време порушени споменици партизанима и почело је давање имена улицама по усташким злочинцима – каже Класић.

– Лицемерне су осуде и жаљења због напада на Србе, јер многи само чекају да неко од представника српског народа каже нешто што им није по укусу, па да их одмах прогласе главним кривцима за све.

* Због чега су тензије између Хрвата и Срба наглашене готово 30 година од сукоба на тлу бивше Југославије?

– Многе одговоре када су у питању хрватско-српски односи данас би можда боље могли да дају психолози, да не кажем психијатри, него историчари. Као историчар, увек се враћам на Французе и Немце и њихове односе после Другог светског рата. То су била друштва која су се развијала, постајала све боља у демократском смислу, али и у смислу животног стандарда, иако сви проблеми нису нестали ни 1945. ни у годинама после тога. Али, тим проблемима које су Немци и Французи имали у историји нису се бавила цела друштва, већ они који су тиме требало да се баве.

* После Другог светског рата односи Југославије и Немачке много брже су се поправили него што је случај са Хрватском и Србијом?

– Земља је била порушена, погинуло је много више људи, али живот у бившој Југославији је од 1945. из године у годину био све бољи и бољи. У таквој се ситуацији могло на потпуно другачији начин гледати и према Немцима и према Италијанима, а онда су се и односи између Хрвата, Срба, Албанаца и свих других поправљали. Не кажем да су били идеални, али развитак друштава је условљавао да се и односи међу људима поправе.

* Након деведесетих то се није догодило међу државама које су настале распадом Југославије?

– Да, није ишло у том смеру, јер нити се друштва развијају, нити људи живе све боље. Тада имате две могућности, да окривите сами себе, или тражити кривце у неком другом. Очито су на овим просторима политичке елите, које немају шта да понуде, изабрале другу могућност. Тако су Хрватима криви Срби, Србима Хрвати и Албанци, вртимо се укруг и не видимо који је део кривице нас као грађана, али и политичких елита.

* Како је могуће да се у Хрватској екстремни националисти враћају на идеологију НДХ, државе за време које је Павелић распродао добар део Истре и Далмације?

– Студентима говорим да када се чује у Далмацији да неко виче „За дом спремни“ и велича НДХ, да су то проиталијански елементи, јер подржавају режим који их је поклонио другој држави. Како можете да будете патриота, а величате режим који је допустио да Италијани узму Истру и Далмацију. Најгоре ми је, ипак, што заборављамо историју, оне храбре партизане који су са пуно ентузијазма одлазили у рат, док са друге стране неки покушавају да величају режим у којем су усташе дошле на власт захваљујући туђој сили, Немцима и Италијанима.

* Заборављају да је реч о усташким кукавицама који су убијали, али и побегли када је партизански покрет победио?

– Управо тако, треба се присетити само Загреба из 1945. године. Вођство НОБ је размишљало како ће ићи улазак партизана у град, хоће ли бити отпора, а усташе су отишле како су и ушле: кукавички, у окриљу ноћи, да нико не примети. Готово без испаљеног метка су напустили град и државу коју су сањали. Покушава се глорификација злочиначког режима који је почивао на расним законима и геноциду над онима који нису Хрвати. А то је некима данас образац и идеал храброг Хрвата.



* Да ли је тај повратак усташлука у Хрватској стратегија да се заплаши оно мало Срба који су остали?

– Усудио бих се да кажем нешто друго, а то је да то порука свима онима који се не уклапају у образац пожељног Хрвата. Срба готово да више нема, њих застрашују графитима и премлаћивањем, то је постао део неког, да кажем, фолклора. А много већи проблем у Хрватској представљају људи попут мене, Хрвати који указују на катастрофалне последице хрватског национализма и шовинизма, проблематичност конзервативно католичке револуције. У Хрватској је све супер ако си Хрват, католик и члан ХДЗ или неке друге десне странке, али ако то ниси, онда настају проблеми.

* У Ватикану је папа који се грози национализма, а у Хрватској део клера и даље сања повратак „ендехазије“?

– Ситуација у Католичкој цркви у Хрватској је дуго таква. Треба се сетити времена из шездесетих, када је био папа реформатор, Павле Шести, који је пружио руку сарадње и комунистичким државама као што је била Југославија. Понашање хрватских свештеника било је такво, поготово оних у емиграцији, да су величали Павелића и НДХ. Када је кардинал Тисеран, који је припадао том реформаторском покрету из Ватикана, дошао 1967. године у Загреб служио је у катедрали мису сам, јер хрватски свештеници нису желели да му се придруже. Папи Павлу зато је написао: „Они су и даље у неким прошлим временима“.

* Утисак је да су данас хрватско-српски односи на најнижој тачки од деведесетих?

– Мислим да је заправо супротно, јер сматрам да су односи Хрвата и Срба, обичних људи, све бољи, а истовремено односи хрватских и српских политичких елита као да стоје у месту и не мичу се из деведесетих. Расте број Срба који долазе у Хрватску, као и обрнуто, сарађују уметници, глумци, спортисти… Људи имају користи од сарадње, заједничког наслеђа које имамо, чињенице да говоримо истим језиком. Политичари очито не виде те предности и када слушате хрватске или српске министре, имате утисак да су ти односи све лошији. Јесу међу њима, али на срећу, народ их не слуша.

* Када је реч о Алојзију Степинцу, очекујете ли да ће га папа Фрања прогласити светим?

– Нисам позван да у име институције, Католичке цркве, говорим да ли је неко по њиховим критеријима заслужан да постане светац. Као историчар, често сам се изјашњавао о Степинцу и мислим да је његово деловање контроверзно. У највећем броју случајева није такво какво се показује на једној или другој страни. Идемо из крајности у крајност, за Србију је он ратни злочинац, што није тачно, а у Хрватској га доживљавају као највећег антифашисту који се борио против НДХ, што није ни близу истине. Ради се о особи која је доносила низ лоших и неке добре одлуке.

* Оно што се наслућује из става Ватикана је да ће одлука о Степинцу бити препуштена неком другом папи?

– Од смрти Алојзија Степинца папа Фрања је шести који није донео одлуку да се спроведе канонизација. Степинац је умро 1960. године и одлуке нема до данас, и чини ми се да Ватикан и даље калкулише. Имам осећај да би такав потез продубио антагонизам између католичког и православног становништва, Хрвата и Срба, и очито да није све баш тако јасно, како се у Загребу наглашава.

(Новости)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u