Иде ли НАТО у блато?

Ide li NATO u blato?

31 jula 2018

Piše: Filip Rodić

Pre skoro 70 godina, po osnivanju NATO-a, prvi generalni sekretar ove organizacije lord Hejstings Ismej vrlo je koncizno sažeo njegovu svrhu. NATO, kako je 1949. rekao, treba da „zadrži Ruse napolju, Amerikance unutra, a Nemce dole“. Ovakvo gledanje na misiju Alijanse odlično je odgovaralo ondašnjoj situaciji u Evropi – posleratna Evropa bila je pod senkom moguće sovjetske invazije, američke izolovanosti i nemačkog militarizma. Sada, sedam decenija kasnije, nijedna od ovih pretnji više ne postoji. Suparnik NATO-a, Varšavski pakt je nestao 1989, a Sovjetski Savez se raspao dve godine kasnije. Uprkos neumornoj potrazi za novom misijom, kako bi se opravdalo postojanje Alijanse, ovo se do danas nije desilo, uprkos „humanitarnom“ bombardovanju Jugoslavije i čitavog niza drugih zemalja i aktiviranja člana 5 (obaveza međusobne odbrane u slučaju spoljne agresije na jednu od članica) Povelje NATO posle terorističkih napada na Njujork i Vašington 11. septembra 2001.



„Duboka država“, vojnoindustrijski kompleks i armija birokrata na njihovom platnom spisku (jedini entiteti kojima je opstanak ovog saveza i dalje neophodan) neprijatelja danas ponovo vide u pretnji sa istoka, Putinovoj Rusiji. Ovo najbolje ilustruje zajednička deklaracija sa Samita gde se navode optužbe na račun Rusije koje su već postale opšte mesto poput „ruskih agresivnih akcija koje predstavljaju izazov za Alijansu, podrivaju evroatlantsku bezbednost i međunarodni poredak“, ili „hibridnim akcijama, uključujući i pokušaje mešanja u izborne procese, Rusija izaziva evroatlantsku bezbednost i stabilnost“, dok „NATO ne traži sukob i ne predstavlja nikakvu pretnju po Rusiju“, iako je na njenim granicama rasporedio najveće snage od Barbarose.

FANTOMSKA OPASNOST

Nasuprot britansko-poljsko-baltičkoj histeriji, Rusija ne namerava da izvrši invaziju na bilo koju evropsku državu, a Kremlj dugoročno brine dobrobit Rusa koji žive u bivšim sovjetskim republikama. Opasnost od ruske invazije je mit koji iznova i iznova ponavljaju političari i industrijalci što imaju koristi od održavanja NATO-a u životu, a činjenica je i da teško da NATO raspolaže sredstvima neophodnim za odbijanje ruske invazije, ako bi Putin i njegovi generali poludeli i odlučili da započnu Treći svetski rat. Kako je bivši američki diplomata Džejms Džatras ocenio u komentaru za RT, pretnja od ruske vojne agresije je „najveća prevara“ današnjice koja ima za cilj da se opravdaju ogromni troškovi za vojsku SAD i njihovih saveznika.

Ovoga su svesni svi učesnici NATO samita u Briselu i zbog toga se strah od ratoborne Rusije ne vidi u vojnim budžetima država članica NATO-a. Od 29 članica jedino Sjedinjene Države zaista ozbiljno ispunjavaju svoje obaveze o samoodbrani iz člana 3 Povelje NATO trošeći nešto manje od 700 milijardi dolara godišnje, ili 3,5 odsto BDP-a na odbranu. Ostali nisu ni blizu ovome, a retke članice ispunjavaju zahtev o izdvajanju najmanje dva odsto BDP-a za odbranu. Nemačka, koju je Tramp posebno kritikovao tokom samita, na odbranu troši oko 43 milijarde dolara, odnosno 1,2 odsto BDP-a.

I pored toga što NATO članice „ne troše dovoljno“ na odbranu, sredstva koja izdvajaju ove zemlje višestruko nadilaze ona koja izdvaja glavni neprijatelj i potencijalni agresor Rusija. Kombinovani BDP svih NATO članica je skoro 18 puta veći od ruskog, a ukupni vojni budžet je kao 13 ruskih. Prema podacima NATO-a, ukupni troškovi za odbranu 2017. godine iznosili su oko 957 milijardi dolara (od čega samo SAD 686 milijardi dolara), dok je ruski vojni budžet bio nešto manji od 70 milijardi.

Novca, dakle, ima dovoljno i nije to Trampu problem. Njemu smeta što lavovski deo tog budžeta (više od 70 posto svih troškova) popunjavaju poreski obveznici koji su ga izabrali za predsednika. Gledano iz ovog ugla, nije Tramp u Briselu nastupio kao „gangster koji ide od vrata do vrata sakupljajući novac za zaštitu uz pretnje nasiljem“, za šta ga je optužio „Dojče vele“, nego kao čovek koji gleda interese svoje zemlje i svog naroda. Stoga su sasvim razumljive njegove zamerke upućene pre svega nemačkoj kancelarki Angeli Merkel. Najveću evropsku ekonomsku silu optužio je da je „pod kontrolom Rusije“ zbog njene zavisnosti od ruskog gasa, i ukazao da Nemačka Rusiji daje milijarde dolara za energente dok ne ispunjava svoje obaveze prema NATO-u iako se oslanja na zaštitu SAD. Sa američkog gledišta, ovaj stav je sasvim legitiman i razuman jer je usmeren na očuvanje interesa američkih građana i Tramp tu nije ništa pogrešio. Američka predimenzionirana potrošnja za vojsku nije stvar altruističke posvećenosti „odbrani saveznika“ nego je u funkciji interesa američke privrede i gargantuanskog vojnoindustrijskog kompleksa čija je uloga na američkom unutrašnjem planu možda pogubna, ali čije interese u inostranstvu američki predsednik mora da štiti. Na Nemačkoj i drugim NATO članicama je da odgovore na pitanje da li je njima američka zaštita zaista potrebna i na koji način najbolje mogu da zadovolje sopstvene interese.

OTVARANJE VRATA ZA IZLAZAK IZ NATO-a?

Sasvim je prirodno da se SAD, ako nova administracija predvođena Donaldom Trampom u odbrani „saveznika“ od bilo kakvih pretnji više ne vidi nijedan drugi interes osim finansijskog, povuče i „saveznike“ prepusti samima sebi. Trampov briselski nastup ukazuje upravo na ovu nameru koja je u skladu sa principima proklamovanim u njegovoj izbornoj kampanji, i moglo bi se reći da je on preteranim i gotovo neostvarivim zahtevima od svojih evropskih partnera odškrinuo vrata za izlazak svoje zemlje iz saveza koji odavno smatra nepotrebnim i prevaziđenim.

Već je i Trampov zahtev da ostale NATO članice odmah svoje izdatke za odbranu povećaju na dva posto BDP-a teško ostvariv, a kamoli povećanje na četiri procenta do 2024. godine (što je dvostruko više od planiranog u završnoj deklaraciji sa samita). Evropljani, osim možda Nemačke, Francuske i Britanije, nisu ni voljni, niti su u mogućnosti da svoja izdvajanja za odbranu i NATO udvostruče, a ministri i ministarke odbrane više zemalja su unapred izrazili „zabrinutost“ zbog ovog „povećanja cena“ i time u manjoj ili većoj meri unapred odbili Trampovu ponudu.

Pored „ponude koja se ne može prihvatiti“, da Tramp pravi izlaznu strategiju ukazuje i činjenica da je, kao što smo videli, Nemačku oštro kritikovao zbog gasovoda „Severni tok 2“ i njene zavisnosti od ruskih energenata, a da isto nije učinio u vezi sa „Turskim tokom“ koji će imati kapacitet za 30 posto veći od „Severnog toka 2“. Već sada se zna da će samo jedna od četiri linije gasovoda biti namenjena za domaću tursku potrošnju, dok će ostatak gasa biti raspodeljen dalje po Evropi. Mađarska i Italija žele da po jedna linija gasovoda budu obezbeđene isključivo za njihove potrebe, a tu je i Austrija (potreban gas bi trebalo da joj se isporuči preko, pod pritiskom Obamine administracije, otkazanog gasovoda „Južni tok“). Može se pretpostaviti da „Turski tok“ nije u fokusu Trampove kritike i zbog vrlo delikatnog odnosa Turske prema Alijansi, ali i činjenica da njega ne interesuje toliko da stopira ove projekte (što je praktično nemoguće jer za sada ne postoji adekvatna alternativa ruskom gasu i jer, pored trostruko veće cene, ne postoje tehničke mogućnosti za isporuku američkog tečnog gasa Evropi u neophodnim količinama) koliko da sebi i Americi obezbedi argumente za izlazak iz prevaziđenog institucionalnog poretka starog sedamdeset godina.

Da se Sjedinjene Države udaljavaju od NATO-a i da ovaj savez nema svetlu budućnost, ukazuje i zahtev Bele kuće Pentagonu za izradu studije o povlačenju oko 35.000 američkih vojnika razmeštenih u tridesetak baza u Nemačkoj (pred završetak Hladnog rata baza je bilo deset puta više). Kakv bi ishod sadašnje dileme (povećanje izdvajanje za vojsku ili američko povlačenje iz NATO-a) mogao biti najbolje ukazuje odnos Nemaca prema američkom prisustvu na svojoj teritoriji. Za razliku od zvaničnog stava nemačkih vlasti, oni se izgleda nimalo ne plaše ruske invazije jer, prema istraživanju objavljenom tokom prvog dana NATO samita, 42 posto njih želi da vidi leđa američkim vojnicima. Za očuvanje američkog vojnog prisustva u Nemačkoj je, prema istom istraživanju 37 posto, dok je 21 procenat neodlučnih. Da će se Angela Merkel naći u ozbiljnom problemu ako odluči da prihvati Trampovu „ponudu“ i poveća troškove za odbranu na dva posto BDP-a ukazuje i podatak da bi je u tome, po istom istraživanju, podržalo svega 15 posto građana Nemačke, dok njih 36 odsto veruje da se već troši previše.

Kada se sve ovo sabere, lako se dolazi do zaključka da je raspad sedamdesetogodišnje alijanse daleko verovatniji od njenog opstanka. Istorija nas uči da nikakvi savezi nisu večni i da se mogu raspasti podjednako brzo koliko se i sklapaju. Okolnosti i pretnje se menjaju i smrtni neprijatelj jedne zemlje može vrlo brzo postati njen prijatelj i obratno. Ovo najbolje dokazuje situacije tokom i posle Drugog svetskog rata kada su Nemačka, Japan i Italija od američkih neprijatelja postali američki saveznici, dok je saveznik SSSR postao neprijatelj. Samo je jedna konstanta u mudroj spoljnoj politici – potraga za saveznicima i partnerima koji imaju zajedničke interese. Zbog toga Trampovi naizgled sumanuti potezi mogu imati vrlo logičnu osnovu. Ako on zaista želi da, kao što je tvrdio u predizbornoj kampanji, Ameriku vrati samoj sebi i odustane od intervencionizma i imperijalizma, izlazak iz NATO-a i partnerstvo s Rusijom su razuman izbor. Ako posedovanje vojnih baza kao centara za širenje uticaja i podjarmljivanje drugih naroda više nije ono što Amerika želi, ostanak SAD u NATO-u i zadržavanje baza u Evropi prestaje da bude od bilo kakvog značaja, osim, možda, finansijskog. Zbog toga u Trampovim očima, za razliku od njegovih prethodnika iz tabora neokonzervativaca i neoliberala, NATO postaje irelevantan i ništa više od izuzetno skupe igračke. Kao što vidimo, Tramp u svojim naporima nailazi na žestok otpor „duboke države“ i establišmenta i kritikuje se i njegova želja da izjednači troškove odbrane sa saveznicima, i ona da uspostavi partnerski, a možda i prijateljski odnos s Rusijom i time obezbedi mir.

(Pečat)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *