Идентитетски геноцид

Identitetski genocid

31 marta 2015

Dragomir Andjelkovic 3843 Piše: Dragomir Anđelković

Genocid se definiše kao „zločin namernog, delimičnog ili potpunog, uništavanja nacionalnih, etničkih, rasnih ili religijskih grupa“. Obično se ima u vidu fizičko istrebljivanje pripadnika neke zajednice. Međutim, uništenje može da se sprovede ništa manje efikasno i na drugi način: identitetskim zatiranjem. Ako ljudi prestanu da se, za početak, deklarišu, a potom i osećaju kao pripadnici neke grupe – ona je uništena. Ono što je prvo mimikrija postepeno preraste u trajno stanje! Sa takvim, bez preterivanja, identitetskim genocidom, suočava se srpski narod u Crnoj Gori.

DUKLJANIZACIJA CRNE GORE

Tzv. „crnogorska nacija“ je administrativno proglašena i potom sistemski stvarana od strane titoističkih vlasti. Kako ni sila nije dovoljna da ljudi preko noći prestanu da budu ono što su vekovima bili njihovi preci (a i oni do „juče“), osmišljen je i konstruisan transformacioni most. Njega je predstavljala ideja da su Crnogorci – iako su se tokom istorijsko-državnog razvoja, navodno, formirali u poseban narod – u širem smislu deo srpskog nacionalnog korpusa. Otuda, reći za sebe „ja sam Crnogorac“ nije isključivalo i srpsku pripadnost. Doduše, sve je činjeno da poslednje postepeno izbledi te se crnogorski identitet neprimetno do kraja iskristališe kao samostalan. A ono što danas oličava antisrpsku politiku agresivne izgradnje novog identiteta kao antidentiteta, već je počelo da se odvija – mada ne sa takvim nabojem kakav ima sada – krajem 70-ih i početkom 80-ih godina.

Dolazak Miloševića na vlast sa tim skopčane promene u Crnoj Gori i generalno oživljavanje srpske svesti širom Jugoslavije, ograničilo je taj proces. Većina Crnogoraca vratila se koju deceniju unazad na lestvici identitetskog dvojstva dok je manjina njega odbacila u duhu izvornog srpskog identiteta ili, s druge strane, već iz boce puštenog dukljanskog demona. Što se tiče državne politike ona je išla linijom manjeg otpora a to znači da se koprcala u vodama identitetskog dvojstva, a to je činjeno bez ozbiljne ideološke podloge već na osnovu inercije. U takvim okolnostima je Milo Đutanović – i u nacionalnim pitanjima vođen pukom mafijaškom logikom i beskrupuloznim pragmatizmom – procenio da je došao trenutak da postane „dukljanski patrijarh“.

U funkciju borbe za ličnu vlast, odnosno sticanja međunarodno priznatog komada zemlje koji kontroliše njegov kartel, stavio je crnogorski nacionalni separatizam. Ukrao je nakaradnu dukljansku ideju od ekstremista koji su je, spontano ili po zadataku DB-a prigrabili, i od nje napravio državni projekat. Pri tome je polazio od prerađene koncepcije francuskog kralja Luka XIV u smislu da je Crna Gora isto što i Milo Đukanović. No, u okolnostima kada je još postojala zajednička država Srbije i Crne Gore, gde su kakvu takvu potporu mogli da nađu zagovornici nacionalnog i državnog jedinstva srpskog naroda „s mora i Dunava“, odnosno u Crnoj Gori postojala jaka i nacionalno samosvesna Srpska pravoslavna crkva – Đukanovićeva politika nije mogla da ne dovede do ozbiljnih posledica.

FAZNO ZATIRANJE SRPSTVA

Uprkos agresivnoj politici „socijalnog crnogorstva“ – koja je podrazumeva da se više nego glasno i napadno jasno deklarisanje u tzv. nacionalno zaokruženom crnogorsko-dukljanskom smislu na razne načine nagrađuje od strane vlasti u Podgorici – došlo je do raskola crnogorskog korpusa. Nacionalno dvojstvo ako i nije bilo potpuno odbačeno, svelo se na pribežište onih koji nisu imali hrabrost da se opredele ili su pak bili granično (ali ne još i totalno) indoktrinirani pa su ostali u domenu farse.

Prema popisu iz 2003. godine deklarisalo se oko 268,5 hiljada tj. oko 43 posto žitelja Crne Gore kao Crnogorci, a kao Srbi njih 198,5 hiljada tj. 32 procenta. Približno 394 hiljada stanovnika Crne Gore (63,5%) izjavilo je da je njihov maternji jezik srpski, dok se njih 136 hiljada (22%) opredelilo za nekakav crnogorski jezik. Ukratko, od oko 75 odsto pravoslavnog stanovništva Crne Gore, u autentičnom srpskom smislu (Srbi koji govore srpskim jezikom) izjasnilo se njih 32 posto, kao Crnogorci  (umišljeni Duljani) koji nemaju ništa zajedničko sa Srbima (tzv. Crnogorci koji govore tzv. crnogorskim jezikom) oko 15 odsto, a zatočenici koncepta identitetskog dvojstva (tzv. Crnogorci koji govore srpski) ostalo je njih približno 28 procenata.

Usled pritisaka oficijelne Podgorice koja kao državni projekat sprovodi sistematski rad na stvaranju tzv. crnogorske nacije i potiskivanju svega srpskog (jezik, istorija, itd), već na popisu stanovništva 2011. broj opredeljenih Srba smanjen je na 178 hiljada (29%) a Crnogoraca povećan na 279 hiljada (45%). Što se tiče jezika, srpski je ostao maternji za 266 hiljade stanovnika Crne Gore (43%), dok je tzv. crnogorski to postao već za njih 229 hiljada (37%). Iskazani Crnogorci (umišljeni Dukljani) koji govore tzv. crnogorskim jezikom tako su od strane vlasti nametnuti kao relativna većina u Crnoj Gori (nešto preko 30 posto populacije).

I to nije dovoljno Đukanovićevom režimu. Uostalom, logično je da je tako. Njemu je cilj da potpunu zatre Srpstvo u Crnoj Gori. Jer, dok god makar tinja njegov plamen, moguće je da se u nekom momentu stvari otrgnu kontroli zelenaške vlasti te sagori sve ono što na antidentitetskom planu ona čini. Potrebno je mnogo vremena da prođe dok se konstrukcija satkana od laži potpuno ne učvrsti. Vekovi su bili potrebni da proteknu dok se od islamiziranih Srba nije, uz pomoć raznih antisrpskih država i režima, nije izrodila nekakva nakaradna bošnjačka nacija. A i danas je ona na kristalnim nogama. Opet, Đukanović dobro zna da ako kao svoje zaveštanje ostavi koliko toliko konsolidovanu tzv. „crnogorsku naciju“, bar za neke će u istoriju ući kao „otac nacije“. U protivnom ostaće generalno upamćen kao obični kriminogeni diktator, kakvih je puna povest Latinske Amerike.

TOTALNI ANTISRPSKI RAT

Kako tvrde ljudi iz Đukanovićevog okruženja, njegov plan je da putem potiskivanja srpskog jezika a nametanja crnogorskog, indoktrinacije falsifikovanom istorijom, ekspanzije „socijalnog crnogorstva“ (a već sada svega 7% zaposlenih u javnom sektoru i znatno manje tj. oko 2 odsto u policiji, deklarišu se kao Srbi, što znači da je cilj da se stvori svest da onaj ko je Srbin ne može da računa na bilo šta što je pod kontrolom Podgorice, od izgradnje karijere do kurentnih poslova koji se oslanjaju na budžet) – na sledećem popisu broj Srba bude sveden na maksimum 5 posto. Za to je potrebno još nešto, a to je ozbiljno slabljenje jedine institucije koja se u Crnoj Gori i dalje bori za srpsku stvar. Drugim rečima, za očekivati su još žešći udari od sadašnjih na SPC, mitropolita Amfilohija i njegove saradnike.

I dok se sve to događa, odnosno dok crnogorska država sprovodi identitetski genocid usmeren protiv srpskog naroda, šta Srbija čini? Ništa! Bukvalno ništa! Zbog dobrih odnosa oficijelnog Beograda i Podgorice, odnosno tamošnjih premijera, žrtvuje se istorijska istina o srpskom karakteru Crne Gore, još živi tamošnji srpski narod i geopolitički interes Srbije i čitavog Srpstva (izlaz na more, stabilna pozicija Istočne Hercegovine koja bez Crne Gore bukvalno „visi“, itd).

Zvaničnici Srbije uporno izjavljuju da na relaciji sa Crnom Gorom nema problema, odnosno da su međusobni odnosi bolji nego ikada. Razume se, uprkos članu 1. Ustava Srbije koji nju definiše kao matičnu državu čitavog srpskog naroda, ne čini se išta da se pomogne Srbima u Crnoj Gori koji su izloženi identitetskom genocidu. A sve rečeno što radi Podgorica čini stvari takvima kao da je Beograd tokom 1941-44. održavao dobre odnose sa zločinačkim režimom Ante Pavelića. On je nastojao da pokolje ili delimično pokatoliči i tako asimilira Srbe, dok se režim Mila Đukanovića upinje da od njih napravi tzv. Crnogorce. Poslednje je manje krvavo ali se u suštini svodi na isto kao i prvo – na neki vid genocida!

BUĐENJE SRBIJE

Neshvatljivo je da Beograd to mirno posmatra. Za to nema nikakvog opravdanja. I to važi kako za vlast, tako i opoziciju, medije, nacionalno orijentisan nevladin sektor. Tu i tamo se pojavi po neki članak, kakav je nedavno bio tekst o budućnosti Srba u Crnoj Gori, objavljen u dnevnom listu „Politika“. I to je to. Umesto da se javnost zatalasa i počne da vrši pritisak na vlast da počne da deluje u prilog zaštite ugroženog našeg naroda u Crnoj Gori, stvari se brzo slegnu. U takvim okolnostima je ovih dana, posle neshvatljivo dugog vremena, novo rukovodstvo dobila i naša Uprava za dijasporu i Srbe u regionu. Da li je za očekivati da će ona početi da se bavi srpskim pitanjem u Crnoj Gori?

Mislim da je odgovor negativan. O takvim stvarima odlučuje državni vrh a ne bilo koja uprava ponaosob. Zato je važno da svi mediji i nacionalni delatnici uporno počnu da se bave Srbima u Crnoj Gori i činjenicom da su oni izloženi svojevrsnoj neoustaškoj pretnji koju Beograd ne samo da ignoriše već na neki način i ohrabruje. Od reči sve počinje i ako se njima dosledno deluje, mnogo toga se može postići. Ulice su počele da se talasaju, pre ili kasnije (ali svakako ranije nego što je to redovnom procedurom predviđeno) imaćemo parlamentarne i predsedničke izbore, pa je sada bitno nametnuti kao vrlo bitno srpsko pitanje u Crnoj Gori. Vlast i opozicija koje ga budu nipodaštavale moraju da postanu svesne da će platiti kako aktuelno politički tako i istorijski ceh. Milo je Ante a moramo dati odgovor na pitanje ko su i šta su oni koji to u Beogradu neće (hteti) da vide?

Izvor: Pečat

(Vidovdan.org)

KOMENTARI



3 komentara

  1. Toma says:

    Gospodin analiticar je "vladin analiticar" i sam treba da utice na Vladu da pocne nesto da radi .

  2. Dušan says:

    Dragomire, odličan tekst.

  3. dr.Danilo says:

    odlicno napisano.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *