Игор Ђорђевић: Заводљиво зло Ричарда Трећег

Igor Đorđević: Zavodljivo zlo Ričarda Trećeg

25 aprila 2017

ŠEKSPIROV komad “Ričard Treći”, koji se smatra njegovim “najpolitičkijim” delom, naći će se ponovo na repertoaru Narodnog pozorišta posle gotovo četvrt veka: poznati naslov premijerno postavlja na scenu 24. aprila rediteljka Snežana Trišić. U glavnoj ulozi, krvožednog tiranina i grbavog čudovišta, gledaćemo mladog prvaka kuće Igora Đorđevića.

Delo je nastalo krajem 16. veka i opisuje kratkotrajnu vladavinu Ričarda Trećeg, poslednjeg engleskog kralja koji je život izgubio na bojnom polju (u bici kod Bosvorta 1485) i čija je smrt označila kraj “Ratova ruža”, dinastija Jork i Lankaster, posle kojih je usledila vladavina Tjudorovih. U samo dve godine Ričardove vladavine, stalo je sve što je obeležavalo to surovo doba: bespoštedna borba za vlast, mračne poluge moći, ciljevi koji opravdavaju sva sredstva, pa i večna zavodljivost zla…

* Kažete da je Ričard Treći vaša želja još od studija, zašto?

– Za mene je najveći izazov zbog filozofije koja je, pre svega, veoma bliska ovom vremenu. On je neko ko stalno dela, ne postavljajući pitanje “biti il` ne biti”. I zato je sve u jednom: vojskovođa, ljubavnik, manipulator, tragičan lik, pa i onaj koga volimo i mrzimo u isto vreme – objašnjava Igor Đorđević.

* U čemu je tajna njegove zavodljivosti?

– Pre svega, u blistavom umu. “Oslobođen” je svih moralnih obrazaca i normi. Moral je nešto što obavezuje, sputava, usporava, usložnjava stvari. Za razliku od drugih junaka, on već na početku kaže da je odlučio da bude zlikovac. To je jedina Šekspirova drama u kojoj se na samom startu razbija “četvrti zid”. Ričard Treći direktno se obraća publici, najavljuje joj šta će da uradi. Tako ona postaje još jedan lik. Veoma je bitan njegov odnos sa publikom, kako za samog junaka, tako i za predstavu. Jer, ona postaje saučesnik u zločinu.

* Bez obzira na njegove otvorene, amoralne stavove i fizičke nedostatke, moć je ta koja erotizira?

– Moć je najveći afrodizijak na svetu! Zanimljivo je da je Ričard Treći valjda jedini lik kojeg moram da jurim tokom predstave – kad uđem u monolog, on je već ispred mene. Toliko je brz i maštovit. Kroz ovu, par ekselans, političku dramu, pratimo Ričardov uspon, dolazak, boravak, pa i pad sa vlasti. Ono što delo čini svevremenim je činjenica da se od njegovog nastanka do danas, kad je reč o vlasti, ništa nije promenilo. Kroz istoriju se ponavljaju slični primeri, pojavljuju se neki novi ekstremni pojedinci, sa sasvim otvorenim delanjem. Kao što su danas, primera radi, Donald Tramp i Erdogan…

* Šta Ričarda Trećeg čini tako izazovnim glumačkim zadatkom?

– Jedan je od najkompleksnijih koje sam radio, a za mene je transformacija najveći izazov. Zapravo, ona me najviše u glumi interesuje. Kao i Stavrogin kojeg igram u “Zlim dusima”, reč je o junaku koji iza sebe ima veliku literaturu i ozbiljnu filozofiju. Ako uspete da uđete u takav lik, morate da uvidite način na koji način dela i razmišlja. A onda shvatite da se takve replike mogu čuti i danas, samo ne na dvoru nego u predsedničkim palatama… Istina, ne tako otvoreno i javno, već zamaskirano nekim medijskim igrama i bojama.

* Koliko okolnosti uslovljavaju ovakve istorijske pojave i ličnosti?

– One ih, u neku ruku, i proizvode. Ne mogu se pojaviti u nekom srećnom i sređenom društvu. Ričarda Trećeg odredile su političke okolnosti, ali i psihološki sklop, kao i fizički deformitet. Nije nikada bilo lako, pa ni danas, s takvim karakteristikama uključiti se u društvo, a pogotovo postati kralj. Njegov uspeh i uspon govori o snazi volje i uma. Spoznao je sebe, pokazao da je vešt u pretvaranju, veliki glumac u svim odnosima. Uspeo je da svaki lik u komadu, bez obzira na njegova moralna svojstva, učini gorim od sebe. U takvim veštinama otkriva se njegova i inteligencija i manipulacija. Onog trenutka kad mu proradi savest i nasluti blizinu smrti, zamuti mu se um (njegovo najveće oružje) i pojavi se strah – on gubi. Zato dela bez kajanja, uostalom i kaže: “Kad umrem niko me neće žaliti, a i što bi, kad za sebe nemam sažaljenja.” Sažaljenje je za njega dokaz slabosti, prezire ga kao i svi veliki pojedinci.

* Ričard Treći bio je i poslednji engleski kralj koji je skončao na bojnom polju?

– Umro je junačkom smrću, izgovarajući ono čuveno “kraljevstvo za konja”. Uostalom, on je kralj rata a ne mira. Odlazi kao heroj, pa kod Šekspira ovog puta zlo nije kažnjeno.

* Neki istoričari tvrde da je njegova kratkotrajna vladavina bila praćena i brojnim reformama, a da je slika koju imamo danas odraz tjudorovske propagande, onih koji su kasnije došli na vlast?

– I tu je Šekspir ispao mudar: oslikao ga je kao zlikovca, ali svaki glumac želi da ga igra. Samim tim on živi i dalje. Kada je 2012. godine, ispod jednog parkinga u Lesteru otkriveno njegovo telo, na skeletu je uočena devijacija kičme, ali i jedanaest ubodnih rana koje svedoče o njegovom herojskom kraju. Šekspir mu je dao, pored individualnih osobenosti i večni život. Dok je pozorišta i ove civilizacije, svaki glumac će ga igrati sa strašću. A sam pisac nije bio istoričar već umetnik: pisao je za ondašnju publiku, potrebe ljudi svog vremena, pa i za pobednike. Koliko je izazovan za igranje, potvrđuje i podatak da je piščev savremenik Ričard Barbeč (koji je igrao i Hamleta) najveću popularnost stekao upravo sa Ričardom Trećim.

* Postoji li još neki lik koji biste, sa istom strašću, poželeli da oživite na sceni?

– Osim ove, nisam nikada imao nekih konkretnih želja. Uvek razmišljam o tome tek kad mi ponude ulogu. A ponude su tako stizale da nisam ni imao vremena da o nekoj određenoj posebno mislim.

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *