Ima li ekonomskog spasa Srbiji?

Ima li ekonomskog spasa Srbiji?

30 septembra 2013

branko-radun-fotoPiše: Branko Radun

Na internetu je popularna anegdota o tome kako je Mark Faber, berzanski analitičar i uspešan poslovni čovek, komentarisao neke ideje Bušove administracije da se ublaže razorni efekti ekonomske krize na realni sektor i standard građana. On je napisao duhovit komentar na vladinu ideju kako da pomogne privredi: „Federalna vlada razmatra da svakome od nas da 600 dolara. Dragi moji zemljaci Amerikanci: ako taj iznos potrošimo u Wal-Mart-u, novac odlazi u Kinu, ako ga potrošimo na gorivo, ide Arapima. Ako kupimo kompjuter, novac odlazi u Indiju. Kupimo li voće, novci idu u Meksiko, Honduras i Gvatemalu. Kupimo li dobar auto, novac završava u Nemačkoj ili Japanu. Kupimo li poklončiće, idu u Tajvan, a nijedan cent tog novca neće pomoći američkoj ekonomiji. Jedini način da taj novac ostane u SAD-u je da ga potrošimo ili s kurvama ili na pivo, jer to su jedine dve stvari koje još proizvodimo ovde. Ja svoj deo već trošim na takav način.“

Zaista, ako je takva situacija u prvoj ekonomiji sveta, kakvo je tek stanje kod nas koji smo na začelju tabele. Na šta mi da trošimo novac kad smo i pivare prodali strancima? No, šalu na stranu pitanje nije uopšte šaljivo već je tragično, to jest odgovor. A odgovor je da mi malo toga sada proizvodimo, a i to je vrlo često nekvalitetno ili neadekvatno.

Srbija je već više od desetak godina otvorena pijaca na kojoj stranci, što nelojalnom konkurencijom, što podrškom naše Vlade (kroz stimulacije), uspevaju da potisnu i marginalizuju domaću proizvodnju roba i usluga. Na kraju se desilo da uvoznički lobi i nema kome više da prodaje svoju robu, jer je gušenjem domaće proizvodnje i prolaskom talasa jeftinih kredita značajno smanjena kupovna moć stanovništva. Uvoznički lobi koji radi za strance je parazitska struktura koja seče granu na kojoj sedi i nada se da neće uskoro doći do sloma.

No, ono što nam je ovde zanimljivo je da su američka vlada ili federalne rezerve imale ideju da plasiraju novac kao “poklon” da bi stabilizovali tražnju i dali impuls domaćoj proizvodnji. No, rekli smo da bi kod nas efekat bio još negativniji nego u nekoj razvijenijoj ekonomiji. Nešto slično se do sada i dešavalo, nizak kurs evra i poplava kredita su pojačali potrošačku groznicu kod nas, iako za nju nema osnova u realnoj proizvodnji i izvozu. Čak se kod nas pojavila i ekonomska teorija po kojoj bi svaki penzioner dobio ogromnu penziju koju bi “trošio” na unuke i domaće proizvode, što bi podstaklo proizvodnju i spasilo domaću privredu. Autor ove teorije nije PUPS (iako bi se njome mogao okoristiti), već jedan penzionisani matematičar.

No, da li zbog očigledne jednostranosti pa i neefikasnosti ovakvih ideja u praksi, treba odustati od ideje da vlada i centralna banka utiču na spasavanje domaće privrede. Naravno da ne. No, novac koji bi se dodatno generisao bi se morao drugačije plasirati – sa ciljen rasta zaposlenosti, proizvodnje, produktivnosti i izvoza. Osim klasične podrške domaćoj proizvodnji i investicijama (pre svega domaćim, pa tek onda i stranim) te subvencioniranju zapošljavanja, određenih sektora proizvodnje i izvoza – moguće su i druge opcije.

Pre svega, uticajem i regulacijom potrošnje. Postoji potrošačka potrošnja i ona koja je direktno ili posredno razvojna i investiciona. Stimulacijom ove druge, mi utičemo na rast investicija i zaposlenosti. To znači da, ako se neka oprema ili usluga definiše kao razvojna potrošnja, ona bi bila oslobođena većeg dela balasta carina i poreza. Pored klasičnih “investicionih” potrošačkih dobara (oprema, sirovine, građevinski materijal i usluge vezane za to, poput servisa, projektovanja i sl.) trebalo bi osloboditi većeg dela poreza sredstva rada i edukacije kojima dobijamo kvalitetan kadar. U praksi bi to značilo da bi rastao porez ili carina na luksuz (alkohol i cigarete i skupe aute) a bio smanjen na kompjutere, poslovne softvere, obuku, transportna sredstva ili industrijsko zemljište, kao i na sve drugo što može direktno ili posredno da utiče na jačanje privredne aktivnosti koja je gotovo zamrla. No, za sve ovo je potreban drugačiji pristup domaćoj privredi kojoj je potrebna hitna infuzija – domaćinski pristup.

(Novine novosadske)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *