Ima li ikoga da Dačića pošalje u političku istoriju, ili na duži odmor ili da ga savetuje šta da priča

Ima li ikoga da Dačića pošalje u političku istoriju, ili na duži odmor ili da ga savetuje šta da priča

15 aprila 2013

stojan-drcelicPiše: Stojan Drčelić

Pričama „Ustav pod mišku, pa na Kosovo ako možeš“, podsećanjem na mitske zablude generacija srpskih političara, slanjem dimnih signala na sve četiri strane sveta da Kosovo odavno nije naše, entuzijazmom za prihvatanjem realnosti što je muzika za uši Berlina, Vašingtona i Prištine, Dačić je temeljno testerisao granu na kojoj sedi i „kiselio“ nepristojnu ponudu kojoj se na kraju, zajedno s Vučićem, kobajagi čudio.

Začudo, posle dana D i odbijanja Vlade Srbije da prihvati ultimatum Brisela i Prištine i trguje nečim za ništa, svanuo je novi dan. Generalna proba pregovora koji to zapravo nisu ni bili propala je, i danas je čak i sasvim površnim posmatračima jasno da je scenografija ove predstave od početka bila postavljena nalik partiji preferansa gde dva igrača drže u makazama trećeg, sve šišajući ga i kurtoazno se osmehujući.

Ko je ovom prilikom ošišan nema dileme, ali treba primetiti da je bitan začin u neuspehu ovih pregovora, a uglavnom se minimalizira, i činjenica da se EU svojim jadom zabavila i da nema entuzijazma za dalje širenje bez obzira na priče o poželjnoj perspektivi integracije, ne samo Srbije, nego čitavog regiona. Tom sindromu punog tramvaja „mi smo ušli, a vas ko j…..“, kumovali su i naši pregovarači, za koje se cinično može reći da se nisu držali loše, ali da su bili na pogrešnom mestu. Ali za olako prosutom Rezolucijom 1244 sad ne vredi kukati. Baš kao što je sada neproduktivno podsećati na prebrzo podizanje nivoa pregovora s tehničkih na političke.

Nedoslednost našeg pregovaračkog tima, tačnije nedoslednost Ivice Dačića u izjavama i kosovskim nastupima neprihvatljivim za premijera ozbiljne države, kumovala je tako lošoj ponudi Brisela i Vašingtona. Pričama „Ustav pod mišku, pa na Kosovo ako možeš“, podsećanjem na mitske zablude generacija srpskih političara, slanjem dimnih signala na sve četiri strane sveta da Kosovo odavno nije naše, entuzijazmom za prihvatanje realnosti što je muzika za uši Berlina, Vašingtona i Prištine, Dačić je temeljno testerisao granu na kojoj sedi i „kiselio“ nepristojnu ponudu kojoj se na kraju, zajedno s Vučićem, kobajagi čudio. Ali ako s jedne strane šalješ poruku da ti do Kosova nije mnogo stalo, a do famoznog datuma jeste, onda imaš situaciju u kojoj ne mogu Ešton, Riker i Tači biti veći Srbi od Srba.

Ivica Dačić već duže vreme deluje kao čovek u potrazi za nekom vrstom političkog starateljstva, njegova neumerena i neprilična poljavljivanja u medijima, spremnost da se izjašnjava o svemu i svačemu, a najčešće ni o čemu, već su legendarni. I eto, ni dva dana nije prošlo od „istorijskog ne“ Briselu, Dačić je pohitao da nas sve još jednom šokira. Naš premijer je u intervjuu nemačkom „Frankfurter algemajne cajtungu“ rekao doslovno sledeće: „Mi smo u ovoj zemlji imali političare koji su insistirali na tome da stvarnost mora da se upravlja prema Ustavu. Ali nije tako. Realnost na Kosovu je drugačija. To moramo da imamo u vidu“, naveo je srpski premijer.

Zapitan na koji način to treba da se učini, Dačić je odgovorio da „na osnovu političkog dogovora s Prištinom može da se donese ustavni zakon kojim bi ovlašćenja bila predata vladi u Prištini, u saglasnosti s našim ustavom“.

Onda je još ocenio da bi Beograd i Priština „s lakoćom mogli da se saglase oko razmene teritorija“, odnosno razmene severa Kosova za opštine na jugu Srbije koje su pretežno naseljene albanskim stanovništvom.

„Ali to ne bi bilo prihvatljivo za Vašington. Tamo se smatra da bi to moglo da dovede do novog rata u Makedoniji“, rekao je Dačić.

U čije ime govori Ivica iz Žitorađe? On bi ponudio i ono što makar za sada niko i ne traži, on bi se sa Srbijom igrao igre „riziko“, onako kako je to nekad činio i njegov šef devedesetih prošlog veka. Još kaže da bi se lako dogovorio s Prištinom, ali, eto, ne daju mu Amerikanci…

Ima li ikoga da Dačića pošalje, ako ne u političku istoriju, onda bar na duži odmor? Ima li nekog da ga posavetuje gde šta da priča? Savetnik Ivica Tončev? Hm, teško. Ipak, ko god da je režirao epizodu „srpsko NE u osmoj rundi“ izgleda da je namerno pustio Dačića da se gura u svaki kadar ne bi li kasnije imao opravdanje ali i dokaz za, kako ono reče Vučić, devetu, desetu ili već koju rundu pregovora, u kojoj ćemo prihvatiti sve što se od nas traži. Da ne bismo vrlo brzo prihvatili i ono što nam se ne traži, a Dačić po evropskoj štampi već sad nudi.

Pa je posle najveća drama u tome što se patrijarh Irinej meša i izjašnjava o najkrupnijim državnim pitanjima.

(Nedeljnik)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *