Има ли Обилића

Ima li Obilića

8 juna 2019

Piše: Nikola Vrzić

Zašto je referendum najvažnija reč koju je u Skupštini Srbije izgovorio predsednik Srbije Aleksandar Vučić, i šta je Priština želela da postigne novim upadom svojih specijalaca na sever Kosmeta?

Kao da su već u utorak poželeli da potvrde ono što je u ponedeljak (pro)rekao predsednik Srbije Aleksandar Vučić, jer akcija koju su prištinske vlasti – uz podrazumevajuće mentorstvo svih koji ih i inače ohrabruju na svaki potez ako je on usmeren protiv Srba – izvele u utorak mogla je da bude izvedena i bilo kojeg drugog dana, uz to i na bilo koji drugi, to jest mirniji način. A ne uz pucanje, šok-bombe i oklopna vozila, i to samo desetak sati nakon što je, u Skupštini Srbije na sednici posvećenoj Kosovu i Metohiji, Vučić rekao: „Zamrznuti konflikt ne može da postoji kao naše rešenje, Albanci ga neće. Albanci ga neće i zato pokazuju sve veću nervozu iz dana u dan. I zato je pitanje trenutka kada će napasti Srbe. To vam ovde govorim, na ovom najvažnijem mestu, u ovom najvažnijem trenutku, pitanje je dana i meseca kada će napasti Srbe jer oni to ne mogu da podnesu više.“

UPAD NA SEVER

Da li je brutalna sila upotrebljena u utorak ujutru, i to usred spomenute sednice srpske skupštine, trebalo da bude overa svih onih tvrdnji, od Beograda preko zapadnih prestonica do Prištine, da zamrzavanje konflikta ne dolazi u obzir zato što jedinu alternativu održavanju statusa kvo, tobože, predstavljaju sukobi i, nedajbože, rat? Kao da rat može da se dogodi sam od sebe, a ne zato što ga neko priželjkuje i izaziva… Pri čemu se makar pođednako verodostojnom čini i obrnuta teza, da se rat priziva, i da nam se ratom preti, upravo da bi se stvorio utisak da nam je kapitulacija jedino preostalo rešenje.

Elem, novi upad prištinskih specijalaca na sever naše južne pokrajine – uz hapšenje preko 20 osoba, nekoliko povređenih i propratno uništavanje imovine zato što im se tako može – izvršen je pod izgovorom borbe protiv korupcije i organizovanog kriminala, u koji (izgovor) inače može da poveruje samo onaj ko je u stanju da u Ramušu Haradinaju ili Hašimu Tačiju prepozna iskrene borce protiv organizovanog kriminala i zaštitnike ljudskih prava pride.

Tako da – da, bila je ovo demonstracija sile, možda usput i način da se testira srpski odgovor; srpske snage bezbednosti podigle su sada borbenu gotovost, ali to su učinile i 4. avgusta 2018. godine, i 28. aprila 2017. na primer, i posle ovog, najnovijeg upada razbojnika maskiranih u prištinske policajce, teško je odupreti se tegobnom utisku da je sever Kosmeta, danas, kudikamo do znatno manje otporan na ovakve poteze nego što je bio ranije.

Ovo, naravno, ni u kom slučaju ne znači da je odgovor Srbije – zvanične Srbije i njenih oružanih snaga, da preciziramo – u utorak trebalo da bude išta žešći; na kraju krajeva, da je bio, to nas ne bi uvelo samo u sukob s Tačijevim i Haradinajevim razbojnicima, s njima bismo lako, već i sa NATO-om, a to je scenario koji ne može da podrži niko razuman. Izlaz iz ove, gotovo nemoguće dileme kao u onoj narodnoj priči o tamnom vilajetu – u kojoj ćemo se kajati i ako reagujemo i ako ne reagujemo – mogao bi da se nalazi u saznanju da je preko potrebno, neophodno zapravo, ojačati neformalne, unutrašnje, takoreći gerilske mehanizme otpora na samom severu Kosmeta. Zbog kojih će morati dvaput da razmisle pre nego što odluče da ponovo tamo navale.

BEZVREDNE NATO GARANCIJE

A kad već spomenusmo NATO, još jedan i te kako važan, premda ne i originalan zaključak. Njihove garancije – konkretno, „usmene garancije da paramilitarne prištinske formacije neće imati pravo ulaska na sever KiM, ukoliko za to nemaju odobrenje i KFOR i srpskih predstavnika“, kako stoji u izveštaju Kancelarije za KiM koji je pripremljen za potrebe tekućeg skupštinskog zasedanja – možemo slobodno da okačimo mačku o rep.

I povrh toga, i reakcija KFOR-a – „Mi se ne mešamo u akcije policije“, rekao je portparol KFOR-a Vinčenco Graso – i Evropske unije – „Pridržavanje vladavine prava (…) je ono za šta se EU snažno zalaže. Policijske operacije moraju da donesu poverenje u zakon u svim zajednicama. One moraju da jačaju, a ne da slabe napore u cilju normalizacije“, izjavila je portparolka Evropske komisije Maja Kocijančić – sve ovo uz rečito ćutanje prištinskih izaslanstava Sjedinjenih Država i Velike Britanije, jasno pokazuju da oni maskirani razbojnici na sever Kosmeta nisu upali protiv saglasnosti njihovih uobičajenih patrona.

Ovo tim pre što je i Aleksandar Vučić u Skupštini podsetio da je obavestio međunarodnu zajednicu „još 17. maja ove godine da albanske snage pripremaju hapšenje više desetina lica na severu Kosova i Metohije, pod izgovorom borbe protiv organizovanog kriminala i korupcije“. Džaba ih je obaveštavao i tim obaveštenjem pokušavao da ih natera da spreče akciju. Nisu je sprečili zato što su i sami u njoj učestvovali. I to, naravno, ne iz želje da se obračunaju s organizovanim kriminalom, jer da te želje ima, i Haradinaj i Tači bili bi tamo gde im je i mesto.

PO SVAKU CENU I NA SVAKI NAČIN

A sasvim je jasno i zašto su to učinili; Vučićevim rečima, zbog „odlučnosti Zapada da Srbi prihvate i priznaju albansku nezavisnost na Kosovu u potpunosti. Dakle, zapadne sile koje su prihvatile nezavisnost Kosova apsolutno su odlučne da to isteraju do kraja, po svaku cenu i na svaki način“.

Akcija izvedena ovog utorka trebalo je da pokaže da svaka cena i svaki način podrazumevaju i upotrebu prekomerne sile prema preostalim kosmetskim Srbima, ovo uz implicitnu pretnju reprize pogroma od 17. marta 2004. i propratno verovanje da se Srbija neće usuditi da interveniše kako bi Srbe zaštitila. Razmotrimo zakratko ovaj, najcrnji scenario, tako što ćemo upitati: da li će, ako bi Kosmet još više etnički očistili od Srba, kosmetski Albanci bili išta bliži svom glavnom cilju? A to je ulazak u Ujedinjene nacije koji bi ozakonio njihovu samoproglašenu nezavisnost. Ne samo da ne bi nego bi im, štaviše, novi pogrom iz ruku izbio jedan od retkih jakih pregovaračkih aduta; rečnikom koji oni bolje razumeju, ostali bi bez talaca u vidu kosmetskih Srba, i čime bi nas onda ucenjivali? Hoćemo da kažemo da je pretnja pogromom daleko delotvornija od samog pogroma, a to, paradoksalno naizgled, poprilično uvećava mogućnost da tako crnog scenarija ipak neće biti. Što bi našu poziciju ipak moralo da relaksira u izvesnoj meri.

NORMALIZACIJA I RAZGRANIČENJE

Tek, rekao je Skupštini Srbije Aleksandar Vučić, pred nama su, ugrubo, dve mogućnosti od kojih jedna, „taj zamrznuti konflikt, ne znači ništa, Albanci mogu da ga odmrznu u svakom trenutku“. A druga mogućnost je „normalizacija odnosa Srba i Albanaca, između Beograda i Prištine“, koje „može biti samo u dva slučaja. Pod jedan, kako ga doživljava svet, međunarodna zajednica i Albanci“, „postizanje sporazuma u kojem je Kosovo celovita teritorija, nezavisna država“, dok je druga varijanta normalizacije, „koju smo mi ispustili“, „neka vrsta razgraničenja, da spasemo zdravo tkivo na Kosovu i Metohiji, da sačuvamo naš narod od daljeg progona…“.
„Mi smo danas bukvalno u užasno teškoj poziciji, a pri tome želim samo da vam kažem da ni najmanje nisam defetista“, poručio je Vučić u utorak, valjda u pokušaju da umiri – koliko je u tome uspeo, drugo je pitanje – sve koji su u njegovim rečima prethodnog dana prepoznali zabrinjavajuće znake defetizma i zloslutne predznake popuštanja na pitanju na kome se, van ustavnih okvira suštinske autonomije, jednostavno, popustiti ne sme: „U šta verujemo, u laž ili u istinu? Bez tog odgovora nećemo na kraju znati ni za šta smo tačno sposobni, koliko možemo. Gde su granice i naše zemlje i naših snova, baš kao i naše stvarnosti? Ko su nam prijatelji i da li imamo pravo na neprijateljstvo sa onima od kojih u velikoj meri zavisi naša budućnost? Da li smo sebi prijatelji ako odbijamo da se suočimo sa istinom? Njegoš je još rekao, samoobmana je ubitačna i za ljude i za narode. Da li smo mi u Srbiji svesni toga? Vreme je da otvoreno izaberemo između slatke laži i gorke istine.“

REFERENDUMSKO PITANJE

Sve u svemu, ako smo dobro razumeli Aleksandra Vučića, pred Srbijom je trenutno samo ponuda da prizna nezavisnost celovitog Kosova i Metohije koju on nije spreman da prihvati, što je naravno dobro i moralo bi da dobije podršku celokupne naše javnosti (izuzev Čedomira Jovanovića), ali, i to je ono što nije dobro, ako bismo dobili nekakvu ponudu koja bi mogla da se proglasi za kompromis, Vučić nagoveštava da bi je prihvatio jer „dogovor i kompromis su pobeda. Ne budemo li na njih pristali, izgubićemo sve“.

Pre svega, poslednja tvrdnja nije tačna, jer sve možemo da izgubimo samo ako pristanemo, a ne ako ne pristanemo; ono što su bez našeg pristanka mogli da nam urade već su nam uradili, i dalji nastavak procesa samo od nas zavisi, zato ovaj proces i postoji. Drugim rečima, ne može pukim protokom vremena Kosovo više da postane država nego što je danas.

No važnije od toga: kao što je prvo ponuđeno rešenje, priznanje celog Kosmeta kao nezavisne države, očigledno neustavno, jednako je neustavna i nekakva kompromisna varijanta koja bi podrazumevala priznanje nezavisnosti bilo kog dela Kosova i Metohije.

I to priznaje i Vučić kad kaže: „Ukoliko ga (dogovora) slučajno bude, a skeptik sam o tom pitanju, doći ćemo i pred parlament i pred narod i građane Srbije da se o tome izjasne.“ Da je, naime, ovaj slučajni dogovor iole uklopiv u ustavom propisanu odredbu o suštinskoj autonomiji Kosova i Metohije, za ovakvim izjašnjavanjem uopšte ne bi bilo potrebe.

Pri tome ovde čak i nije reč samo o Ustavu Srbije, pa ni samo o Kosovu i Metohiji čiji se značaj za ovaj narod ne može sabiti ni u kakav ustav, već i o učestvovanju u stvaranju „Velike Albanije“ pride. Jer, poručio je ponovo ovih dana Hašim Tači, „zajedno ćemo živeti u bliskoj budućnosti u jednoj zajedničkoj državi Kosovo–Albanija“, i jasno je da Srbija to ne može da spreči, ali može nešto drugo, uostalom, sasvim dovoljno u ovom istorijskom trenutku – eventualno ujedinjenje (bilo kog dela) Kosova i Albanije ostaće trajno nelegalno ako Srbija na to ne pristane. Baš kao što ni Kosovo ne može da postane država ako se Srbija s tim ne saglasi.
Hoće li se Srbija saglasiti? Aleksandar Vučić najavljuje joj da će dobiti priliku da to (ne) učini, i makar mu na ovom javnom obećanju treba javno čestitati: „Za razliku od nekih drugih zemalja i članica EU i nečlanica EU, kod nas će odluka naroda biti obavezujuća, a ne – referendum nije prošao, ali koga briga za referendum ako odluče političke elite. Kod nas će biti onako kako narod odluči i onako kako narod bude rekao. Pitaćemo narod i narod će kazati svoj stav.“

I još je dodao: „Naslušao sam se za najbolje Srbe da su bili izdajnici, od Kosova polja ili u predvečerje Kosovske bitke pa do dana današnjeg, a to su nam uvek saopštavali najgori Srbi i najteže epitete koristili, najteže uvrede izgovarali, a da nikada nisu ni sagledali šta ko radi, ni šta su nečiji rezultati. Zato sam ja uvek tražio da se pogledaju rezultati i da se vidi šta je to što ostaje iza nas.“ I: „Postavio bih pitanje za sve njih – da li postoji taj junak, taj Obilić, taj osvetnik Kosova danas koji će jednim činom i tako lako kako oni pričaju vratiti pod naše okrilje svetu zemlju Kosovo?“

Zapravo, odgovor na ovo pitanje je potvrdan, sve i ako se od današnjeg Obilića ne očekuje da pod naše okrilje sad vrati Kosovo i Metohiju, nego samo da tu svetu zemlju zanavek ne otuđi. Ime tog Obilića, koga spominje Aleksandar Vučić, može da bude upravo Aleksandar Vučić. Sve što treba da uradi jeste ono što je već uradio 2013. godine kada, o tome je sam govorio, nije dozvolio ulazak samozvanog Kosova u Ujedinjene nacije. I sada nam je samo potreban kontinuitet tog ne.

A u suprotnom, pa, ne preostaje nam ništa drugo nego da svi zajedno, na referendumu, budemo Obilići s olovkom u ruci…

(Pečat)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Miodrag Linta srpski nindža says:

    Nema ali ima kraljevića Marka i Muse Kesedžije.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *