Ima li politika više smisla?

Tweet

Piše: Danica Popović

„Ne, nemoj da gledaš njega, on stvarno ne može ništa. A možda ne možeš ni ti, jer i sam kažeš da taj koga pominješ niti može bilo šta da uradi, niti zaslužuje da bude tu”

Ne, ne treba mi veza… U stvari, evo kako je počelo. Na đurđevdanskoj večeri, već smo bili savladali jagnjetinu (pravo vreme da se započne razgovor o politici), uze slovo jedan ugledan mlađi čovek. Svake godine, kaže, pitam studente – znate li nekog sudiju, advokata, bilo koga, za koga bi se moglo reći da je obeležio srpsku pravnu istoriju. Može i jugoslovensku, nema veze.

Nekako mi je laknulo što nisam pravnik (mada ni pravnici ne znadoše za takvoga), ali pitanje ostade u vazduhu. Stvarno, znam li ja nekoga na vlasti, ili na nekoj važnoj funkciji ko je obeležio srpsku istoriju – svojom čašću, pravednom odlukom, ličnim činom vrednim pamćenja? I setih se, znam, često sam tu priču slušala u detinjstvu.

A priča kaže kako je šezdesetih godina drug Tito posetio Narodni muzej sa nekim od svojih nesvrstanih prijatelja – beše li to Naser, Burgiba, Hajle Selasije, sad, ne sećam se, a nije baš ni važno. Uglavnom, gostu se jedna slika jako dopala, pa Tito zamoli direktora muzeja da je zapakuje – da gost ponese kući! Na šta je, priča kaže, direktor muzeja rekao: „Samo preko mene mrtvog”. Priča dalje kaže da je ovaj čovek kasnije bio tiho smenjen i da mu se ništa strašno nije dogodilo – da je samo pre vremena penzionisan. A slika – ostala u muzeju, da ne zaboravim najvažnije.

Sva je sreća što sam priču prećutala, ne uključivši se u onaj razgovor o herojima bez mitraljeza i ručne bombe. Jer se kasnije ispostavilo da se priče o direktoru muzeja i „slici za poneti” niko ne seća. A nema ni pisanih tragova. Je li to bila urbana legenda, kafanska psihoterapija iz sedamdesetih godina, ko će to sad znati. Ono čega se najviše sećam jesu razgovori s mojim vršnjacima, u kojima bismo se, uvek kada odrasli potegnu ovu priču, istog trenutka saglasili da i nije baš tako divno biti direktor muzeja, kad te na tom mestu čekaju takva strašna iskušenja.

Nedavno se slična tema opet pokrenula. U uskršnjem „Utisku nedelje”, gde se pričalo o tome kako se danas ljudi lako odlučuju da sednu na važna mesta, uz obrazloženje – kad može onaj (sad sami ovde upišite ime svog političkog ljubimca) onda mogu i ja. Što bi sve bilo već sto puta viđeno da ne uze reč Savo Milošević, fudbalska legenda. I održa nam lekciju koju stvarno treba da zapamtimo. Problem je, reče, u sistemu vrednovanja u našoj državi. Što se na pozicijama nalaze ljudi koji apsolutno tu ne treba da budu – ljudi koji su pogrešan primer, uzor i ideal. I upravo je to razlog da ljudi sebi kažu pa kad on može, mogu i ja. I evo poruke za pamćenje: „Ne, nemoj da gledaš njega, on stvarno ne može ništa. A možda ne možeš ni ti, jer i sam kažeš da taj koga pominješ niti može bilo šta da uradi, niti zaslužuje da bude tu”.

I kud se sada setih našeg bivšeg šefa diplomatije, koji će ostati zapamćen po tome što je izradio diplomatski pasoš tašti predsednika Srbije, a sebe okružio tabloidnim lepoticama – da bi sada, kako mediji javljaju, postao savetnik (istog tog) predsednika! Dok će ga na mestu šefa diplomatije naslediti učesnik afere „Kofer”, koja se završila tako što je slučaj sudski zastareo…

Dobro, jeste to sve politika. Politika je i to što je naša predsednica parlamenta promenila pet političkih partija, što kako kaže nije baš ni važno: „Meni je važno da sam uvek bila politički dosledna sebi i da sam znala šta radim”. Šta bi tek bilo da ni sebi samoj nije bila dosledna ostaće misterija.

Verovatno je čista politika i to što je Boris Tadić javno zatražio da se ispita odakle Đilasu imovina. U redu, možda to i jeste politika, samo, ima li politika ikakvog smisla posle ovoga? Kao što je sigurno politika i to što je uz Nebojšu Stefanovića, titulu najevropljanin za 2013. godinu ponela lično Milanka Karić (koja je nagrađena za najevropskiji program, baš tako piše u obrazloženju). A mora da je politika i to što je za predsednika skupštinskog odbora za poljoprivredu imenovan superfinalista ,,Farme” harizmatični Marjan Rističević. Ima li bolnije reforme od ove, razmišljam, i zaključujem da je barem za sada nema.

Što nas vraća na onu poruku, za pamćenje: „Ne, nemoj da gledaš njega, on stvarno ne može ništa. A možda ne možeš ni ti, jer i sam kažeš da taj koga pominješ niti može bilo šta da uradi, niti zaslužuje da bude tu”.

(Politika)

Tweet