IME JE PREDZNAK: Kako u Srbiji ime utiče na život čoveka

IME JE PREDZNAK: Kako u Srbiji ime utiče na život čoveka

6 aprila 2014

sloU srpskoj kulturi i tradiciji davanje imena novorođenčetu oduvek je imalo veliki značaj, jer ime, prema verovanju, kao lični znak čoveka određuje njegovo mesto u univerzumu i društvu, određujući mu dalju sudbinu i život.

Imenom je dete sticalo status čoveka, a pravila davanja imena zavisila su od tradicije, trenutnih trendova ili posebnih okolnosti u kojima se našla porodica.

Etnolog Narodnog muzeja u Čačku Snežana Ašanin objasnila je za Tanjug da se uvek vodilo računa da se neko ime ponavlja u porodici, a naročito ako je neko imao dobre osobine, potomcima je davano njegovo ime.

Pored toga, gledalo se koji svetac se slavi toga dana kada je dete rođeno ili koji je praznik njemu najbliži, a ukoliko bi se u nekoj porodici deca umirala, “davana su neobična imena, sa zaštitnom funkcijom, kako bi se odagnala nečista sila koja odnosi novorođencad“, rekla je Ašanin.

Tako nastadoše Vuk, Vukan, Vukica i druga imena izvedena od naziva ove gorske zveri, a smatralo se da će dete biti jako, zdravo, snažno i glasovito, da će se odupirati nedaćama ukoliko bi nosilo neko od blagoslovenih imena, kakva su Gvozden i Živko.

Kod slovenskih naroda, pa i u Srba, pravo ime je skrivano, nije se javno obelodanjivalo, jer se verovalo da će preko imena negativne i opake sile, i zli ljudi putem čini moći da naude njegovom nosiocu, kaže Ašanin.

Zbog toga je gotovo svaki čovek imao drugo, koje se koristilo pred svetom, a takvih slučajeva i dalje ima u nekim seoskim sredinama.

Pored zaštitnih postoje i zaustavna imena, poput Stanke, Stane, Stanoja, Stojana, koja su davana u slučajevima kada se rađalo mnogo, naročito ženske dece, što je u ona teška i oskudna vremena bilo veliko opterećenje za zajednicu, kako bi to prestalo.

Trendovi u imenovanju često su određeni i postojanjem neke istaknute istorijske ličnosti.

“Posle poletanja prve žene u svemir, Valentine Terješkove, deca su masovno nazivana po njoj, dok je ime Tito bilo popularno među nesvrstanima“, kaže Ašaninova i dodaje da je svako vreme imalo svoje osobenosti kada su u pitanju imena, budući da su neka popularnija od drugih.

U drugoj polovini XX veka, za vreme socijalizma, kod nas se vodilo računa da se daju međunarodna imena, jer se smatralo da su tradicionalna prevaziđena i da ih treba zaobići.

„Pojedina međunarodna, hrišćanska imena, kakva su Stefan, Uroš, Teodora, Đorđe i danas se često daju, ali se za njih može reći i da su srpska, jer su oduvek zastupljena kod nas, i bilo je istorijskih ličnosti koje su se tako zvale“, navodi dalje Ašaninova.

Međutim, sada su stara srpska imena ponovo zastupljena, ali se mnoga od njih, koja sežzu u duboku prošlost, sve ređe čuju i polako nestaju, kao na primer ime Ikonija, koje je poreklom sa Kosova, a zatim i Gospava.

Pre prihvatanja hrišćanstva, imena su kod Srba mahom označavala poreklo neke porodice, najčešće ukazivala na povezanost sa šumom, gorom, planinom, a neka su i danas zastupljena, npr Gorica.

Kako ističe Ašaninova, iz te stare kulture najduže se očuvalo ime Vid, dok su pojedina, poput Peruna i Perune odavno otišla u zaborav.

„Setimo se prvih poznatih srpskih vladara na Balkanu, Vlastimira, koji se i danas može naći, ali ne i imena pojedinih njegovih potomaka, Mutimir, Strojimir, Gojnik, dok Časlav i danas živi među Srbima“, pojašnjava ona.

Ime je, prema njenim rečima, imalo i značajnu magijsku funkciju, nekome se mogla naneti šteta uz pomoć imena, a u nekim krajevima ljudi su se prilikom susreta sa zverima ili privđenjima štitili izgovaranjem imena umrlih rođaka.

Prema srpskim običajima, prethrišćanskog porekla, ime detetu treba da da kum, koji predstavlja vezu između kumčeta i viših natprirodnih sila.

„Zbog toga kum ima veliki ugled, na najvažnijim događajima je najistaknutiji gost, i veoma je prisutan u životu deteta i čoveka. On je nekada davao ime, vodeći računa o svim navedenim stvarima, osobinama deteta i porodice, ali je to vremenom olabavljeno, pa se danas roditelji uglavnom dogovore sa njim, ali gotovo nikada ne daju ime bez razgovora sa kumom, kako bi zvanično i dalje on davao ime“, priča ona.

Ašaninova ističe da su nekada Srbi odmah po rođenju deteta odlazili u crkvu po vodicu, koju bi sveštenik osveštao, očitao molitvu za zdravlje i tom prilikom dete je dobijalo ime “na vodici“. Nije bilo obavezujuće da se kum složi sa tim imenom, ono se nosilo od rodenja do krštenja, i veoma se poštovalo.

„Za nekrštenu decu se verovalo da su podložna uticaju zlih sila, da im duše lutaju, pa se tako smatralo da od duša te dece nastaju drekavci. Imenovanjem dete se čistilo od loših uticaja, uvodilo u ljudsku i hrišćansku zajednicu“, zaključila je Ašaninova.

(B92)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *