ИМЕНА БЕОГРАДСКИХ УЛИЦА: Југоносталгија, патриотизам, „братство и јединство“, српски непријатељи…

IMENA BEOGRADSKIH ULICA: Jugonostalgija, patriotizam, „bratstvo i jedinstvo“, srpski neprijatelji…

20 septembra 2015

zetska ulicaIako na prvi pogled ne tako važno pitanje, imena ulica u gradovima neke zemlje govore mnogo o zemlji, njenim građanima, istoriji, tradiciji i njenom aktuelnom političkom i strateškom opredeljenju. Kada prolazite ulicama nekog grada i posmatrate table sa nazivima ulica, stičete određenu predstavu o gradu i državi u kojoj se nalazite. U opštem rasulu i svakodnevnoj nadljudskoj borbi za egzistenciju koja nas okružuje, na naizgled trivijalna pitanja poput naziva ulica uopšte ne obraćamo pažnju. Naš izrazito megalomanski mentalitet nam nalaže prevashodno bavljenje temama od globalnog značaja, dok u svom dvorištu ne vidimo dalje od nosa i živimo u uverenju da će neko drugi rešiti probleme umesto nas. Rezultat toga je opšta anarhija koja nas okružuje, a koja se najbolje može videti na primeru imena ulica u Beogradu. Svaka iole ozbiljna država vodi računa o nazivima ulica, trgova i institucija u svojim naseljenim mestima. Vodi li naša?

Nelogični nazivi ulica – metropola apsurda

Nazivi ulica u nekoj državi zavise od zvaničnog tumačenja istorije koju je politička vlast usvojila kao validnu. Nečiji heroji za nekog drugog mogu biti najveći zločinci, dok su za nekoga  beznačajne i nedovoljno poznate istorijske ličnosti za nekog drugog od izuzetno velike važnosti, i u mnogo većoj meri zavređuju pažnju javnosti. U suprotnosti sa zdravim razumom i rasuđivanjem je činjenica da velike i važne beogradske ulice nose imena po stranim državnicima, imena nedefinisanih istorijskih događaja, komunističkih rukovodilaca najnižeg ranga, a da ulice za koje prosečan Beograđanin ne zna gde se nalaze nose imena gotovo u potpunosti zaboravljenih srpskih velikana i heroja kao što su Pavle Jurišić Šturm, Ivo Andrić ili recimo Milan Tepić. Nikakvim racionalnim argumentima nije moguće objasniti nazive ulica poput Baštovanske, činjenice da se jedna od najvažnijih ulica u Beogradu zove Beogradska, kao i činjenice da u glavnom gradu postoje dve ulice koje nose isti naziv – cara Dušana, uprkos nespornoj važnosti ove istorijske ličnosti. Nebrojeno je ulica koje nose naziv Nova, sa brojem koji bi ih razlikovao od mora istih (1. nova, 2. nova itd.), ulica koje nose nazive koje je teško precizno definisati, kao i imena koja kao da predstavljaju prosto popunjavanje naziva ulica, bez ikakvog prethodnog bavljenja tom tematikom, bez ikakvog reda i racionalnog pristupa.

U čitavom tom ludilu i anarhiji najapsurdnije deluju nazivi ulica u beogradskom naselju Borča. U ovom naselju u beogradskoj opštini Palilula čak deset ulica nosi naziv Sutjeska (Sutjeska 1,2,3 itd.), dve ulice nose naziv Partizanski blok, a jedan stambeni blok takođe nosi naziv Sutjeska. Ostatkom naselja ubedljivo dominiraju nazivi ulica po partizanskim divizijama, lokacijama partizanskih pobeda u Drugom svetskom ratu, pa se čak dešava i da se nazivi u istom naselju ponavljaju. Borčanski nazivi ulica su bez sumnje knjiški primer našeg nemara, aljkavosti, nedoslednosti i potpune nezainteresovanosti za sopstveno životno okruženje. Borča je verovatno ekstreman primer, međutim, ni drugi delovi našeg grada ne zaostaju u kolektivnoj nezainteresovanosti i nemaru u pogledu naziva ulica. Na teritoriji grada Beograda se nalazi približno 7500 ulica, dok približno 220 ulica u gradu uopšte nema naziv. Dakle, pored činjenice da dobar deo beogradskih ulica ima potpuno besmislene i neprilagođene nazive, imamo čak 220 ulica kojima nismo u stanju da damo ime godinama. Kakvo opravdanje može postojati za tako nešto?

 

Ideološka šarolikost – od komunizma do evrofanatizma

Ideološka šarolikost i odsustvo bazičnog političkog konsenzusa su oduvek odlikovali srpsko društvo. Nazivi ulica u našem glavnom gradu su gotovo udžbenički primer takve prakse. Nazivi ulica se kreću od onih po komunističkim generalima, revolucionarima i partijskim aparatčicima, preko naziva po zapadnoevropskim i američkim političarima, nazivima iz predkomunističke istorije, sve do frapantnih naziva po ljudima koji su imali u najmanju ruku sporan odnos prema svemu što je srpsko i pravoslavno. Nakon Drugog svetskog rata i nakon 2000. godine nazivi beogradskih ulica su doživeli najdrastičnije promene. Promene su dolazile u trenucima najvećih ideoloških previranja, odnosno raskida sa monarhističkom srpskom tradicijom, kao i raskida sa komunistima i njihovim ideološkim naslednicima.

Tako se nakon bar formalnog raskida sa komunizmom nekadašnji Bulevar revolucije sada zove Bulevar kralja Aleksandra, ulica Maršala Tita je najpre nosila naziv Srpskih vladara, a sada se zove Kralja Milana, nekadašnja ulica Lole Ribara je sada Svetogorska, ulica 7. jula je sada Kralja Petra, Slobodana Penezića Krcuna je sada Savska, Bulevar JNA je postao Bulevar oslobođenja itd. Primeri promena naziva su mnogobrojni. Neupućena osoba primer čestih promena naziva ulica u našem gradu može videti u Svetogorskoj ulici, gde postoji tabla sa pređašnjim nazivima te ulice. Ova ulica u strogom centru Beograda je od 1872. godine do danas čak sedam puta menjala svoj naziv, a ovo je treći put u istoriji da se ta ulica zove Svetogorska. Ova tabla ne predstavlja samo puku informaciju o pređašnjim nazivima ulica, već je svojevrstan vremeplov i svedok koji treba da nas svakodnevno podseća kroz kakva je sve turbulentna dešavanja prošao naš narod u prethodnom veku.

Uprkos mnogobrojnim promenama naziva ulica tokom prethodne dve decenije, nebrojeno ulica u našem glavnom gradu i dalje nosi nazive nasleđene iz doba komunističkog režima. Čak i oni koji su promenjeni, promenjeni su u skladu sa prozapadnom orijentacijom postpetooktobarske političke elite, bez mnogo reda, strategije i istorijske opravdanosti. Verovatno najbolji primer za to je davanje imena ulice po tragično nastradalom premijeru Đinđiću. Kakav god stav imali o liku i delu Zorana Đinđića, potrebno je da prođe izvesno vreme kako bi se do kraja rasvetlila istorijska uloga ličnosti takvog kalibra i procenila zasluga za nazivanje ulice po njemu. Međutim, tadašnja vlast je bez mnogo razmišljanja ovoj važnoj novobeogradskoj ulici dala novo ime. Koliko je to bilo pametno i opravdano saznaćemo u budućnosti.

Komunistički režim je u istoriju otišao pre dve i po decenije. Nasledili su ga “umiveni” komunisti kojima godinama nije smetala petokraka na državnim institucijama, pa se od njih nije ni očekivalo da se bave nazivima ulica kao nečim važnim za grad i državu. Međutim, od 2000. godine na vlasti je elita od koje se, između ostalog, očekivalo da napravi diskontinuitet sa totalitarnom prošlošću. Za to što se, makar na simboličkoj ravni, to do danas nije u potpunosti dogodilo, nema opravdanja. Nemogućnost da se nazivi ulica nastali na ideološkim krilima države koja ne postoji već dve i po decenije može se pripisati samo potpunoj nezainteresovanosti građana, političkih elita, ali i potpunoj neodgovornosti. Pored navedenih faktora, srpske vlasti su prethodnih godina više radile na navodnom “pomirenju u regionu” nego na preciznom definisanju istorijskih događaja utemeljenom u realnosti. Kada se nismo jasno odredili prema svojoj prošlosti, nije nikakvo čudo što nemamo ni približnu predstavu gde ćemo biti u budućnosti.

Neizlečiva jugonostalgija na beogradskim zidovima

U bivšoj Jugoslaviji Beograd je služio kao teren za eksperimente  nametnutog “bratstva i  jedinstva”, i u njemu kao glavnom gradu zajedničke države sve je moralo da ima jugokomunistički predznak. Naravno, nisu zaobiđeni ni nazivi ulica. Odmah nakon rata i uspostavljanja nove vlasti, u Beogradu je počelo sveobuhvatno redefinisanje istorije grada i naziva njegovih ulica. Politički i ideološki nepodobni nazivi ulica su menjani, a davana su imena koja su se poklapala sa ideološkim parametrima nove silom uspostavljene vlasti. Gotovo da ne postoji iole značajnije mesto, geografski pojam ili region na prostorima bivše SFRJ čije se ime nije našlo na tablama sa nazivima beogradskih ulica. Tako su sa prostora Hrvatske svoje nazive ulica dobili recimo Zagreb, Osijek, Dubrovnik, Pazin, Plitvice, Varaždin, Hrvatska, Istra, Dalmacija, Velebit itd, sa prostora Slovenije Ljubljana, Maribor, Bled, Pohorje itd, sa prostora Makedonije Ohrid, Bitolj, Štip, Gostivar itd, sa prostora BiH Sarajevo, Mostar, Vareš itd, a sa prostora Crne Gore Cetinje, Mojkovac, Kolašin, Durmitor, Žabljak, Nikšić itd. Moglo bi se tako nabrajati u nedogled. Pored naziva po geografskim pojmovima sa prostora bivše države naš grad odlikuju i nebrojeni nazivi ulica po umetnicima, političarima, ili na bilo koji način zaslužnim građanima sa prostora bivše zajedničke države. Tako Beograd poseduje ulice Marina Držića, Otokara Keršovanija, Josipa Slavenskog, Augusta Cesarca, Luja Adamiča, Matije Gupca, Goce Delčeva, Husein kapetana Gradaščevića itd.

U uporednoj praksi među “bivšom braćom” takve primere nećete naći, ili ćete ih naći veoma retko. I ne samo da takvih primera nema, već se ulice otvoreno nazivaju po ljudima ili oružanim formacijama koje su se “proslavile“ zločinima nad svojim srpskim komšijama. Gotovo svi nazivi ulica koji imaju srpski predznak promenjena su već ranih devedesetih godina u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, dok reciprocitet u određenoj meri postoji u Makedoniji i Crnoj Gori. Te novonastale države su jasno definisale svoj pravac i u skladu sa njim deluju na svim poljima, pa i na simboličkom. Tako se, na primer, nekadašnja ulica Vase Miskina u Sarajevu danas zove Ferhadija, nekadašnja Dobrovoljačka je sada Hamdije Kreševljakovića, dok nekadašnja Beogradska ulica u Osijeku sada nosi naziv kardinala Alojzija Stepinca. Ovo su samo neki u moru primera promena naziva ulica po novousvojenoj ideološkoj matrici. Kod nas je situacija suprotna, naravno, na našu štetu. Iz Jugoslavije smo izašli pre više od dvadeset godina, ali ona iz naših umova i kolektivnog sećanja izgleda nikako da izađe. Pored svakodnevnih životnih primera koji to potvrđuju, nemi svedok su nazivi ulica. Ruku na srce, dosta naziva je već promenjeno, ali nas i dalje sa zidova svakodnevno “posmatraju” Omladinske brigade, partizanske divizije, Dalmatinske, Crnogorske, Makedonske, Hrvatske itd. Ovakvoj realnosti se mogu uputiti dva kratka i logična pitanja – zbog čega i dokle?

Nazivi ulica po imenima srpskih neprijatelja

Naziva beogradskih ulica po onima koji su radili protivno interesima srpskog naroda je mnogo. Naredni primeri će samo ukazati do koje mere ide naše samoponiženje, i do koje mere smo bili spremni na ustupke zarad nametnutog lažnog “bratstva i jedinstva”.

Luj Adamič je bio američki rimokatolički levičar slovenačkog porekla. Istakao se po tome što je tokom Drugog svetskog rata reagovao na prve novinske tekstove koji su skretali pažnju na genocid nad Srbima u NDH, i to tako što je masovne zločine nad onima koji nisu rimokatolici negirao. To je činio na različite načine – drastičnim umanjivanjem broja stradalih, dokazivanjem da rimokatolička crkva nije umešana u ustaške zločine, kao i nazivanjem realnog izveštavanja o zločinima antikatoličkom propagandom. Ova najblaže rečeno kontroverzna istorijska ličnost ima svoju ulicu na Novom Beogradu. Ime ulici su dali komunisti, a nijedna vlast u prethodne dve i po decenije nije našla za shodno da preispita ovaj naziv, niti građane Beograda zanima ko je nepoznat čovek po kome se zove velika prestonička ulica.

Drugi primer je nekadašnji naziv jedne dedinjske ulice po hrvatskom političaru Stjepanu Radiću. Radić je našoj javnosti poznata istorijska ličnost iz jasnih razloga. Ono što, međutim, nije jasno jeste činjenica da se ulica u elitnom beogradskom kvartu zove po čoveku koji je uporno radio na razbijanju Kraljevine Jugoslavije, i velikom srbofobu. Ovaj naziv je tokom sukoba devedesetih godina prošlog veka promenjen i sada se ta ulica zove Heroja Milana Tepića. Pozitivan primer je nazivanje ulice po čoveku koji je nesebično dao život za svoju zemlju, međutim, problem predstavlja činjenica da sporednija ulica od ove u našem gradu teško da postoji. Takođe, iako pozitivna, ovakva promena predstavlja svojevrsnu paradigmu naše surove realnosti, u kojoj preko noći podobni i poželjni postaju nepodobni, a nazive dobijaju do tada u potpunosti neafirmisane istorijske ličnosti.

U našem kolektivnom neznanju i nezainteresovanosti čak ni ovakve sramne pojave nisu isključene. Nisam siguran šta je potrebno da se dogodi da počnemo da se informišemo o svom okruženju i da svako u skladu sa svojim mogućnostima stane na kraj ovakvom sramnom prekrajanju istorije na simboličkoj ravni koje se svakodnevno odvija pred našim očima.

Simbolika srpske tragedije  – budućnost?

Umesto da odražavaju našu kulturu, tradiciju i prebogatu istoriju, imena ulica služe za podsmeh i ideološko  – dnevnopolitičko potkusurivanje neznalica i politikanata u državnim organima. Kada volja i postoji, nema ko da je sprovede jer komisiju za imenovanje ulica i trgova čine uglavnom nestručni i nezainteresovani ljudi. A nama običnim smrtnicima samo preostaje da kroz prozore automobila ili autobusa posmatramo kako pored nas promiču apsurdni, nezasluženi, pa i skandalozni nazivi ulica.  Ako se vratimo na početak teksta i zaključak da stranac u našem gradu na osnovu naziva ulica stiče određenu predstavu o nama, postavlja se pitanje kakvu predstavu neko može da stekne o ovoj zemlji i njenom narodu u opštoj anarhiji i ludilu koje nas okružuje? Činjenica da u Beogradu postoje nebrojeni nazivi ulica po komunističkim rukovodiocima, gradovima u susednim državama i neprijateljima srpskog naroda, a ne postoje ulice žrtava NDH, žrtava genocida nad Srbima, žrtava Racije 1942. i mnogih drugih, predstavljaju našu kolektivnu sramotu. Svaka vlast pred izbore ne propusti da spomene da će u slučaju njihovog dolaska na vlast građani odlučivati o imenima ulica. Ostaje nada da će obećanje nekada biti ispunjeno, jer promene naziva ulica ne koštaju puno, a na kulturnom, simboličkom, urbanističkom, istorijskom i političkom nivou imaju veoma veliki značaj. A kada nismo svesni značaja daleko važnijih pitanja, ne čudi što smo i na simboličkoj ravni gotovo u potpunosti poraženi.

IVAN RISTIĆ

(ivanristicfpn.blogspot.rs)

(vaseljenska.com)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Mića says:

    Ništa nije čudno, jer Srbijom još uvek vladaju komunisti, hrvati i jevreji. Kada stanovnici neke ulice požele da svojoj ulici promene ime, to je skoro nemoguće. Pogotovo ako novo ime ulice nije po volji komunista, hrvata ili jevreja. U delu grada Niša zvanom Trošarina, silom je nametnuto novo ime ulici, odnosno bulevaru, po imenu pevača ciganske muzike Šaban Bajramović. Stanovnici tog naselja, a pogotovo te ulice, neće ni da čuju da im se po tom kafanskom pevaču zove ulica. Oni su javno uzeli od stanovnika tog dela grada dovoljan broj potpisa, ali njihov predlog za vraćanje starog naziva ulice nikako ne može da dođe na dnevni red. U međuvremenu u toj ulici su se dešavale nemile scene jer su stanovnici samoinicijativno bacali u trnje table sa natpisom BULEVAR ŠABANA BAJRAMOVIĆA, kad god bi je revnosne vlasti postavili. Jednom prilikom je i udovica Šabana Bajramovića, mada nisu bili venčani, došla da protestvuje što se tabla baca u trnje i tom prilikom je grubo vređala momke koji su vodili akciju skupljanja potpisa, pa je dolazila policija, nekoliko advokata za odbranu ljudskih prava i mnoge televizijske ekipe. I pored toga stanovnici te ulice obećavaju da table neće biti i da će se boriti do kraja života da vrate stari naziv ulice. Oni kažu da nemaju ništa protiv toga da se u ciganskoj mali nekoj ulici dodeli ime Šaban Bajramović. Ako ovi ljudi imaju toliku želju i volju da promene silom nametnuto ime ulice i ne uspevaju, pa kako će da se promene imena onih ulica koje nose imena srpskih neprijatelja ako to nikoga iz te ulice ne interesuje i ne pokreće to pitanje? Nikako! A komunisti, hrvati i jevreji ni u ludilu neće to da pokrenu samoinicijativno. Oni će to da urade jedino kad moraju!!! S pozdravom, Mića iz Niša

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *