Имењакиње везом повезале Југославију

Imenjakinje vezom povezale Jugoslaviju

11 juna 2017

UMETNIK nasuprot novinaru, stvarnost interpretira kompleksno, jer ne mora da pravi kompromis skraćivanja na jednu kolumnu, tvrdi naša autorka, svetske reputacije, Tanja Ostojić. U Salonu MSU u toku je njena izložba “Leksikon Tanja Ostojić”, a na ovoj interpretaciji stvarnosti, radila je, kako kaže, šest godina i u pomoć pozvala trideset i tri “sestre” po imenu i prezimenu.

Istraživačko-umetnički projekat umetnice, rođene u Užicu, koja trenutno živi u Berlinu, spojio je tako žene različitih nacionalnosti, generacija i godišta, stepena obrazovanja, profesija, socijalnog statusa, životnog iskustava, kojima je zajednički jezik (srpsko-hrvatski), poreklo sa teritorije SFRJ i – ime i prezime. A na čuveno, šekspirovsko pitanje: šta je u imenu, umetnica Tanja Ostojić, za “Novosti”, kaže:

– To je vrlo kompleksno pitanje, za koje svaka od nas Tanja Ostojić, ima drugo objašnjenje i odgovor, a moj bi u ovom trenutku bio da je to jedna slučajnost koja je učinila da se mi na neki način povežemo i doživimo neko zajedničko iskustvo. A opet, različite Tanje Ostojić imaju različite zajedničke karakteristike, pa su se u okviru ovog projekta srele i prvi put upoznale dve Tanje Ostojić rođene 1976. u Goraždu, koje su obe došle kao izbeglice u Srbiju. Ili, dve Tanje Ostojić rođene 1987. koje su obe završile dizajn. Jedna je iz Istre, a studirala je u Milanu, a druga je iz Beograda, gde je diplomirala. Na izložbi postoji friz duplih portreta Tanja Ostojić, koje sam pokušala da “sparim”. Ono do čega smo došle tokom tih naših susreta, jeste da sve Tanje Ostojić potiču iz SFRJ, ili su im odatle roditelji. Ovaj projekat se u velikoj meri bavi pitanjem kompleksnosti identiteta sa prostora bivše Jugoslavije. Tu konkretno mislim na poziciju žene u društvu, u porodici, na radnom mestu, na pristup edukaciji, mogućnosti da se obrazuju, pokretljivosti u socijalnom sistemu u državi. Pokušala sam da to pratim ne samo kroz različite generacije Tanja Ostojić, već i kroz generacije naših roditelja i naše dece.

* Stiče se utisak da je taj položaj žene u generacijama naših majki, u socijalističkoj Jugoslaviji, bio bolji nego što je sada?

– Apsolutno, u Jugoslaviji su žene bile emancipovanije. Jedini je problem što muškarci nisu bili toliko emancipovani. Žene su se obrazovale, radile, i u tome bile ravnopravne. Međutim, u kući se nisu skroz emancipovale, u velikom broju slučajeva zadržale su brigu o deci i kućnim poslovima i zato bile duplo opterećene. Nažalost, od kada se Jugoslavije raspala i ekonomska situacija se pogoršala, to se odrazilo i na žene. Da ne govorim da je okretenje religioznom putu, žene vratilo unazad, kada su u pitanju njihova prava i uloge. Kada posmatrate rad “Vezeni leksikon Tanja Ostojić”, imamo jedan vez na kome piše “Znanje je moć”, a do njega je rad sa ženskim znakom, na kome je jedna Tanja Ostojić iz Banjaluke poželela da napiše “Nismo rođene samo da rađamo”. Ima i tog, čisto ženskog, emancipativnog dela u ovom radu.

* Ima li ironije u tome što one svoje poruke šalju u vezu?

– U “Maloj kavani” na glavnom trgu u Zagrebu, tokom javnog performansa, mi smo pijuckale kafu, jele kolače i vezle. Bilo mi je interesantno da se na raznim nivoima poigram sa tim. Dok sam još studirala u inostranstvu, kada bih otišla u gradsku kafanu, u nekom bogatom gradu u Španiji, recimo, videla bih starije, ili sredovečne žene kako sede i piju kafu. Pomislila sam, Bože, koje žene tih godina kod nas imaju vremena i mogućnosti da sede i ćaskaju. Tako da se ovaj vez u javnom prostoru obračunao sa tim da u nedelju po podne, žene različitih generacija, nacionalnosti, socijalnih statusa, sede u kafani na trgu i – vezu svoja razmišljanja o svojoj poziciji. A opet, to je i kritika određene feminističke perspektive, jer šta ćemo mi sad tu da vezemo, jel kada je to staromodno.

* Kako komunicira rad van konteksta eks-Jugoslavije?

– Taj istraživački, naučničko-sociološko-antropološki deo rada će izaći kao knjiga, krajem godine, na engleskom jeziku u Londonu. Imali smo jedan izuzetno posećen “tok šou” 2013. u Kući svetske kulture u Berlinu, koji je vodila moj mentor, dr Suzana Milevska iz Skoplja, a gošća je bila Tanja Ostojić iz Italije, iz Udina. Imamo ogromnu, dijasporičnu, jugoslovensku publiku gde god se okrenemo, a za to se zanimaju i ljudi iz drugih geografija. I na ovu izložbu u Beogradu i na našu prezentaciju u Zagrebu, došao nam je jedan mladi Amerikanac koji dobro govori “naš” jezik, koji je antropolog, a u nekoj daljoj generaciji ima i bosansko i jevrejsko poreklo. Dakle, zanimaju se ljudi iz raznih krajeva, ali i profesija. Pre svega, međutim, ovo je regionalni projekat za koji je značajna saradnja sa muzejima savremene umetnosti u Rijeci, Zagrebu, Banjaluci i Beogradu.

* Evroskeptičke stavove iznosite već godinama i u radovima, i u javnim nastupima, koliko ih sadašnjica potvrđuje?

– Upravo ih potvrđuje. Kada sam počela da se bavim migracijama, 2000. godine i to vrlo intenzivno ukazaujući na probleme u toj oblasti, ali i na probleme sa perspektivom EU, nekome je to delovalo veoma čudno, ali sada su to teme koje više ne mogu da se izbegnu, ni sa ekonomskog, ni sa etičkog aspekta.

 

* U seriji radova bavili ste se “Golom istinom”, a sadašnje vreme nazivaju vremenom postistine…

– To je jedna po meni pogrešna konstrukcija da je „ovo vreme postistine“. Veoma je problematična perspektiva da su odjednom sve interpretacije istorije i političkih događaja – tačne, da se izjednačuju. Ta „postistina“ sve relativizuje, a na taj način se urušava sistem vrednosti.

NE TREBA TRAŽITI KRIVICU U DRUGIMA

* Koliko je Evropa “grešna” u odnosu na sve ono što nam se desilo?

– Neću da vam odgovorim na to pitanje, ali ovde je jedna naša vezilja iz projekta, u svom radu, rekla: Das ist Walter. Svi znamo šta to znači, a ispod piše: “Samo vas gledamo”. Pitanje: “Gde je moja domovina?”, izvezla je na četiri jezika i u četiri boje, od kojih svaka ima svoje značenje. Sa ove pozicije, sada nemam jedan odgovor na to pitanje. Mi smo i sami krivi, ne treba tražiti krivicu u drugima, jer je to stvar zrelosti. Kada govorim tamo, u Evropi, moram da kritikujem taj prostor, a ovde isto tražim da se izađe na ispit zrelosti i preispita sopstvena krivica.

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *