Имењакиње везом повезале Југославију

Имењакиње везом повезале Југославију

11 јуна 2017

УМЕТНИК насупрот новинару, стварност интерпретира комплексно, јер не мора да прави компромис скраћивања на једну колумну, тврди наша ауторка, светске репутације, Тања Остојић. У Салону МСУ у току је њена изложба “Лексикон Тaња Остојић”, а на овој интерпретацији стварности, радила је, како каже, шест година и у помоћ позвала тридесет и три “сестре” по имену и презимену.

Истраживачко-уметнички пројекат уметнице, рођене у Ужицу, која тренутно живи у Берлину, спојио је тако жене различитих националности, генерација и годишта, степена образовања, професија, социјалног статуса, животног искустава, којима је заједнички језик (српско-хрватски), порекло са територије СФРЈ и – име и презиме. А на чувено, шекспировско питање: шта је у имену, уметница Тања Остојић, за “Новости”, каже:

– То је врло комплексно питање, за које свака од нас Тања Остојић, има друго објашњење и одговор, а мој би у овом тренутку био да је то једна случајност која је учинила да се ми на неки начин повежемо и доживимо неко заједничко искуство. А опет, различите Тање Остојић имају различите заједничке карактеристике, па су се у оквиру овог пројекта среле и први пут упознале две Тање Остојић рођене 1976. у Горажду, које су обе дошле као избеглице у Србију. Или, две Тање Остојић рођене 1987. које су обе завршиле дизајн. Једна је из Истре, а студирала је у Милану, а друга је из Београда, где је дипломирала. На изложби постоји фриз дуплих портрета Тања Остојић, које сам покушала да “спарим”. Оно до чега смо дошле током тих наших сусрета, јесте да све Тање Остојић потичу из СФРЈ, или су им одатле родитељи. Овај пројекат се у великој мери бави питањем комплексности идентитета са простора бивше Југославије. Ту конкретно мислим на позицију жене у друштву, у породици, на радном месту, на приступ едукацији, могућности да се образују, покретљивости у социјалном систему у држави. Покушала сам да то пратим не само кроз различите генерације Тања Остојић, већ и кроз генерације наших родитеља и наше деце.

* Стиче се утисак да је тај положај жене у генерацијама наших мајки, у социјалистичкој Југославији, био бољи него што је сада?

– Апсолутно, у Југославији су жене биле еманципованије. Једини је проблем што мушкарци нису били толико еманциповани. Жене су се образовале, радиле, и у томе биле равноправне. Међутим, у кући се нису скроз еманциповале, у великом броју случајева задржале су бригу о деци и кућним пословима и зато биле дупло оптерећене. Нажалост, од када се Југославије распала и економска ситуација се погоршала, то се одразило и на жене. Да не говорим да је окретење религиозном путу, жене вратило уназад, када су у питању њихова права и улоге. Када посматрате рад “Везени лексикон Тања Остојић”, имамо један вез на коме пише “Знање је моћ”, а до њега је рад са женским знаком, на коме је једна Тања Остојић из Бањалуке пожелела да напише “Нисмо рођене само да рађамо”. Има и тог, чисто женског, еманципативног дела у овом раду.

* Има ли ироније у томе што оне своје поруке шаљу у везу?

– У “Малој кавани” на главном тргу у Загребу, током јавног перформанса, ми смо пијуцкале кафу, јеле колаче и везле. Било ми је интересантно да се на разним нивоима поиграм са тим. Док сам још студирала у иностранству, када бих отишла у градску кафану, у неком богатом граду у Шпанији, рецимо, видела бих старије, или средовечне жене како седе и пију кафу. Помислила сам, Боже, које жене тих година код нас имају времена и могућности да седе и ћаскају. Тако да се овај вез у јавном простору обрачунао са тим да у недељу по подне, жене различитих генерација, националности, социјалних статуса, седе у кафани на тргу и – везу своја размишљања о својој позицији. А опет, то је и критика одређене феминистичке перспективе, јер шта ћемо ми сад ту да веземо, јел када је то старомодно.

* Како комуницира рад ван контекста екс-Југославије?

– Тај истраживачки, научничко-социолошко-антрополошки део рада ће изаћи као књига, крајем године, на енглеском језику у Лондону. Имали смо један изузетно посећен “ток шоу” 2013. у Кући светске културе у Берлину, који је водила мој ментор, др Сузана Милевска из Скопља, а гошћа је била Тања Остојић из Италије, из Удина. Имамо огромну, дијаспоричну, југословенску публику где год се окренемо, а за то се занимају и људи из других географија. И на ову изложбу у Београду и на нашу презентацију у Загребу, дошао нам је један млади Американац који добро говори “наш” језик, који је антрополог, а у некој даљој генерацији има и босанско и јеврејско порекло. Дакле, занимају се људи из разних крајева, али и професија. Пре свега, међутим, ово је регионални пројекат за који је значајна сарадња са музејима савремене уметности у Ријеци, Загребу, Бањалуци и Београду.

* Евроскептичке ставове износите већ годинама и у радовима, и у јавним наступима, колико их садашњица потврђује?

– Управо их потврђује. Када сам почела да се бавим миграцијама, 2000. године и то врло интензивно указаујући на проблеме у тој области, али и на проблеме са перспективом ЕУ, некоме је то деловало веома чудно, али сада су то теме које више не могу да се избегну, ни са економског, ни са етичког аспекта.

 

* У серији радова бавили сте се “Голом истином”, а садашње време називају временом постистине…

– То је једна по мени погрешна конструкција да је „ово време постистине“. Веома је проблематична перспектива да су одједном све интерпретације историје и политичких догађаја – тачне, да се изједначују. Та „постистина“ све релативизује, а на тај начин се урушава систем вредности.

НЕ ТРЕБА ТРАЖИТИ КРИВИЦУ У ДРУГИМА

* Колико је Европа “грешна” у односу на све оно што нам се десило?

– Нећу да вам одговорим на то питање, али овде је једна наша везиља из пројекта, у свом раду, рекла: Das ist Walter. Сви знамо шта то значи, а испод пише: “Само вас гледамо”. Питање: “Где је моја домовина?”, извезла је на четири језика и у четири боје, од којих свака има своје значење. Са ове позиције, сада немам један одговор на то питање. Ми смо и сами криви, не треба тражити кривицу у другима, јер је то ствар зрелости. Када говорим тамо, у Европи, морам да критикујем тај простор, а овде исто тражим да се изађе на испит зрелости и преиспита сопствена кривица.

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u