Inauguracija

Tweet

Piše: Čedomir Antić

Pod vladom Aleksandra Vučića Republika Srbija konačno dobija svoje ceremonije. Tokom više od dve decenije živeli smo po inerciji dva velika i propala projekta: komunizma i jugoslovenstva. Srbija je ličila na onog našeg radnika koji je počinio nekakvo krivično delo pa je izgubio radno mesto. U makazama između krivičnog i zakona o radu, taj jadnik je po prvom čekao zatvorsku kaznu a po drugom neprekidno pobeđivao poslodavca koji ga je po sili zakona vraćao na radno mesto i ponovo ga, u inat i radi radne discipline, otpuštao, isplaćujući mu nevoljno plate za sve mesece nerada i suđenja. Cilj naših vlasti bio je da nekako sačuvaju makar nešto od Jugoslavije i makar malo uspore promene čak i izostankom svečanih protokola.

Posle Broza, kao da nije bilo predsednika koji bi zaslužio neku ceremoniju.Socijalistički režim i dosističke vlade podjednako su, svaki iz svojih razloga,prezirali srpske narodne tradicije. Prvi uvereni da su to sve nekakve trice iz prošlosti koje su jugoslovenstvo i nove ideologije odavno počistile, a ponovo su na dnevnom redu kao nekakav bizarni kontrarevolucionarni anahronizam. Milošević je zato polagao zakletve onako usput, na svečanim sednicama sa koktelom. Samo je 1997.godine, u vreme velike krize režima, priredio upotrebu Brozovog mercedesa za lični prevoz do kraljevske rezidencije i smotru garde u Belom dvoru. Trebalo je narodu pokazati da se vlast seli na funkciju saveznog predsednika koja je do tada bila gotovo samo ceremonijalna, a verovatno je i gospođi Marković bilo milo da oseti tu vezu na istorijskoj vertikali Milošević–Broz. Sa izborom predsednika Srbije je posle Milutinovićevog mandata bilo mnogo muke. Boris Tadić je oba puta bio predsednik u dobrovoljnoj kohabitaciji. Njegove inauguracije ličile su na promociju istaknutog pojedinca – jednog zaslužnog skakača sa motkom kome je stranka motka a država stadion. Nikolić je takođe ustoličen u vreme kada nije baš bilo sigurno da li će ta kohabitacija biti obnovljena. Pored dolaska Šetafana Filea, bratskog Dodika i bespošljenog Filipa Vujanovića, najviših stranih zvanica ne bi ni bilo. No, zabeleženo je da je služena Nikolićeva rakija po imenu „Tomovača“.

Sve to se promenilo sa izborom Aleksandra Vučića. Inauguracije su bile dve. Prva u Narodnoj skupštini, u prisustvu prvaka drugih grana vlasti, visokih oficira, verskih velikodostojnika, diplomatskog kora… Sa prethodnom predajom predsedničke zastave i pečata (prvi put u istoriji), kao i zaklinjanjem na Ustavu iz 2006, ali i fototipskom izdanju Miroslavljevog jevanđelja… Bilo je tu i vojske i smotre, a deo ulice je za tu priliku posebno renoviran. Konačno, pre nekoliko dana imali smo i drugu inauguraciju, tačnije jedan prijem na koji su došle i visoke zvanice iz inostranstva. Gradonačelnik Beograda Siniša Mali, požurio je da naglasi kako je Srbija danas stekla značajJugoslavije iz Brozovog vremena. Naravno, reč je o preterivanju koje potiče sa najvišeg mesta, pošto odlazeći gradonačelnik teško da je sâm razmišljao o takvim poređenjima. Vučićev inauguracioni prijem je nesumnjivo veliki uspeh. Decenijama postojano odbijajući obnovu državnosti i zabavljena svojim problemima, Srbija tek sa Vučićem, uprkos svim nedostacima, zasita dobija autoritet koji sebi može da priušti istinsku inauguraciju. Ona je daleko od Brozovih uspeha sa nesvrstavanjem, posetama šefova Velikih sila i, konačno, sahranom… Podsetimo, Bugarsku od sticanja nezavisnosti 1909. nikada nije posetio engleski monarh ili premijer, a tek pre nekoliko godina u Sofiju je stigao državni sekretar za spoljne poslove Miliband. Kod Broza su prodefilovali svi. Kada je 1980. komunistički diktator protivno svim očekivanjima morao da umre, na sahranu je došlo trideset i osam šefova država, deset premijera, generalni sekretar UN, među ukupno 124 zvanične državne delegacije iz čitavog sveta. Kod Vučića su prošlog petka bili petorica šefova država sa prostora bivše SFR Jugoslavije. U 24 delegacije bilo je i premijera kakav je Viktor Orban, bio je ipotpredsednik vlade Ruske Federacije Rogozin… U svakom slučaju, u odnosu na Kosovo-UNMIK ili Crnu Goru (gde Vujanoviću na inauguracije ne dolazi ni pola parlamenta),to je bio veliki uspeh. Najveća tekovina Vučićevog dvostrukog inaugurisanja jeste uspostava tradicije. Iako nismo odmah postali „prvi u regionu“, započeli smo sa tradicijom koja je u Hrvatskoj uspostavljena još 1990. godine. Kada je 2015. inaugurisana na Markovom trgu, Kolidna Grabar Kitarović bila je domaćica osmorici predsednika država i predstavnicima 88 država… Hrvatska predsednica je u to vreme kohabitirala sa socijaldemokratskom vladom.

Možda bi bolje bilo da smo umesto formiranja novih, ostali posvećeni obnovi starihtradicija. Da smo inaugurisali predsednika vlade – toliko zaslužnog AleksandraVučića – a u osamstotoj godini kraljevskog uzdizanja Stefana Prvovenčanog i 940-ojgodišnjici našeg kralj Mihaila Vojislavljevića, krunisali Karađorđevog potomka i praunuka Petra Prvog Oslobodioca …

(Napredni klub)

Tweet