Институционално (само)потирање

Institucionalno (samo)potiranje

22 oktobra 2018

Piše: Dragomir Anđelković

Nema sumnje da je nasilje u školama problem. Doduše, čini mi se da se on predimenzionira, ali to nam sada neće biti tema. Bez svestranog ulaženja u pitanje kako se to radi i u skladu sa tim ocenjivanja istog, načelno je pohvalno što se tokom poslednje decenije Ministarstvo prosvete ozbiljnije posvetilo suzbijanju vršnjačkog nasilja. Primetno je da se radi na povećanju spremnosti učenika da se, u slučaju da su izloženi nasilju, obrate nastavnicima, te na povećanju njihovih kapaciteta da u takvim slučajevima reaguju. Takođe se radi i na ozbiljnijem sankcionisanju težih vidova nasilja. No, kroz sve to se zlokobno provlači nešto bitno čemu tu nije mesto a što se, plašim se, nije slučajno u tome našlo.



ANACIONALNE LAŽI

Iako sa vršnjačkim nasiljem počinjem tekst, neću se više njim baviti! Fokusiraću se na nešto što smatram ozbiljnom zloupotrebom sistemske borbe protiv nasilja u cilju anacionalnog – pa i antinacionalnog – prepariranja svesti naše dece. Srpska država u tome ne bi smela dalje da saučestvuje, osim ako vlastima nije namera da se nacionalna država srpskog naroda transformiše u mašinu za negiranje njegovog identiteta nalik onome što je SR Srbija umnogome bila u doba titoističkog totalitarizma. Verujem da nije tako, ali onda je, između ostalog, potrebna munjevita „rehabilitacija“ u našim školama opanjkanog nacionalizma. Krenimo redom.

Iz materijala koji je podeljen roditeljima u školi u koju ide moj sin – a svakako je tako i u drugim školama – jasno se vidi da je među oblike nasilja oficijelno svrstan i nacionalizam. Dobro ste pročitali: nacionalizam! A on to svakako nije, osim u glavama onih koji žele da zatru sve nacionalno i tradicionalno u cilju nametanja anacionalnog, mondijalističkog koncepta makro društvenog organizovanja, gde se država svodi na puki servis građana (zapravo vladajućih elita i nadnacionalnog kapitala) i to kao element nekakve šire zajednice.

NACIONALIZAM I ŠOVINIZAM

Nacionalizam je u doba titoizma neopravdano anatemisan i zlonamerno poistovećen sa šovinizmom. Međutim, od kada je taj izraz u 19. veku ušao u srpski jezik, pa do boljševičke osude, označavao je snažnu privrženost vlastitoj naciji. Za razliku od umnogome sličnog izraza rodoljublje, koje ne mora da ima političku dimenziju, nacionalizam je i te kako ima. Ne može se ograničiti samo na kulturu i još ponešto iz identitetske sfere. Podrazumeva i političku borbu za interese vlastite nacije, čak i nauštrb drugih. No, ljudi i na berzi ulažu s nadom da će zaraditi, makar i na tuđoj nesreći.

Da se ne lažemo, život je surov. Ipak, postoje neka pravila i granica koja razdvaja normalno od nenormalnog, prihvatljivo od neprihvatljivog. A kako su još Latini govorili: zloupotreba ne ukida upotrebu. Nacionalizam ne prelazi navedene crvene linije. Zato je posle pada – ili makar formalnog urušavanja – titoističkog poretka otpočela rehabilitacija nacionalizma. To je imalo i institucionalnu dimenziju koja se, između ostalog, odrazila i na deo nastavnog procesa. Istorijski udžbenici, ako ne svi onda – u moru udžbenika raznih izdavača – oni koje sam imao priliku da vidim, više ga ne stigmatizuju. Pravi se jasna razlika između nacionalizma i šovinizma.

Kada smo već ponovo kod njega, da se podsetimo i njegovog značenja. Šovinizam je etnički motivisana mržnja prema pripadnicima drugih naroda ili nekim nacijama u celini. Šovinizam nije, kao što se neretko kaže, ekstremni vid nacionalizma. Jer nacionalista nastoji da radi u korist svog naroda. Šovinista mrzi druge narode, ali to ne znači da ima konstruktivan odnos prema svojoj naciji. Nekim ljudima je dovoljno da mrze. Ali kakva je onda korist od pozitivnog vrednovanja sopstvenog naroda, ako šovinistu vodi slepa mržnja, a ne zdrav račun? Konačno, na stranu praktične negativne posledice te pojave, šovinizam je sam po sebi nešto ružno i primitivno! I treba ga osuđivati, ali ne i projektovati na nacionalizam, kao što se prečesto kod nas čini od strane raznih – po profesiji ili samo iz ubeđenja – srbofoba i rodomrzaca.

BAJONETI I INDOKTRINACIJA

U doba titoizma Srbima je sistematski razaran identitet i nametana logika da je poželjno bagatelisati sopstvene nacionalne interese. Kod dela nacije tako nešto se suštinski primilo. Na to se, posle sloma evropskog komunizma, nadovezalo usiljeno delovanje evroatlantskih centara moći preko njihovog propagandnog aparata u Srbiji – koji je inače apsorbovao mnoge okorele titoiste koji su samo zamenili ideološku glazuru ali očuvali duh nacionalnog mazohizma – tokom devedesetih godina prošlog veka. Cilj je bilo unutrašnje slabljenje nacionalne energije Srba kako bi bili lakše poraženi od strane NATO sila i njihovih lokalnih geopolitičkih pulena sa kojima smo bili u sukobu.

Posle petog oktobra 2000. godine, pošto su posredno nemali deo „akcija“ naše izmučene Srbije preuzeli oni koji su na nju vršili agresiju, otpočelo je instaliranje dela kadrova iz – ranije paralelnog – zapadnog ideološkog aparata u naše državne institucije. Još opširnije je bilo njihovo prožimanje antisrpskim lažnim vrednostima, kako bi preko tih karika sistema, ali i tzv. nezavisnih medija, NVO i tome sličnog, postepeno bilo indoktrinirano naše građanstvo. Namera je bila da se spoljna okupacija prenese na unutrašnji plan, tj. da Srbi postanu lojalno evroatlantsko topovsko meso koje će u narednoj fazi voljno raditi ono na šta je prethodno bilo prisiljavano bajonetima.

RECIDIVI ZLA

Prvi okupacioni talas je delovao zastrašujuće – a i bio je vrlo razoran – ali je ipak splasnuo u vezi sa podelama do kojih je došlo u redovima DOS-a. Uz anacionalne tu su postojali i nacionalni činioci. Oni su nastojali, ako ne uvek direktno onda bar indirektno, da kontriraju politici anacionalne obrade Srbije. To je dobijalo veći odjek u meri u kojoj je Koštunica sticao prevagu od sredine dvehiljaditih. Tim pre se sa tim nastavilo pošto je 2012. godine svaki od činilaca nekadašnjeg DOS-a – koji su preoteli vlast 2008. – izgubio primat u vođstvu naše zemlje.

Od medijske pa do prosvetne sfere – uz sve ono što se realno može prebaciti sadašnjim vlastima na čelu sa SNS-om u vezi sa nastavkom štetne politike u nekim važnim sferama kao što je npr. odnos prema Kosovu i Metohiji – došlo je do umanjivanja antisrpskog pritiska. Ipak, njegovi recidivi i dalje zlokobno postoje. Da li se prevashodno radi o delovanju ranije instaliranih antinacionalnih kadrova, inerciji, neukosti ili nezainteresovanosti dela činovnika i političara, neću da presuđujem (a verujem da ima svega), ali u nekim važnim oblastima i dalje nam veliku štetu nanosi antisrpski valjak.

SLOBODA I DOMINACIJA

Tu spada i zastrašujuće dopuštanje (ili olako i nesavesno propuštanje takvih sadržaja) da naši osnovci uče iz nekih udžbenika hrvatske inspiracije u kojima se zgražavajuće neistinito prikazuje da su Bosna i Crna Gora u srednjem veku bile u sastavu Hrvatske. Naravno tu je i maliciozno svrstavanje nacionalizma, odnosno njegovog ispoljavanja, u oblike nasilja u školama. Tu on svakako ne spada. Naprotiv!

Nacionalizam je i te kako povezan sa borbom za suverenitet, nacionalnu emancipaciju, ali i očuvanje identiteta. Nisu bez razloga mnogi liberali 19. i prve polovine 20. veka nacionalizam smatrali nerazdvojnim elementom liberalizma, a još sredinom prošlog veka nekadašnji britanski premijer Stenli Boldvin povezivao borbu za slobodu sa ispoljavanjem nacionalizma. Oni koji u ime zakulisnih samozvanih globalnih elita i njihovog kapitala narodima i građanima žele da oduzmu istinsku slobodu, pokušavaju to da sakriju raznim manipulacijama među koje spada bezočno poistovećivanje nacionalizma sa šovinizmom. Sloboda je za te (geo)političke prevarante hegemonija anacionalne kaste kojoj služe, a nacionalizam nepoželjni pokretač onih koji bi mogli da im se suprotstave.

INCISTUCIONALNE KULISE

Ti svetski, mondijalizmom zadojeni igrači, imaju uticaja na veliki broj međunarodnih i regionalnih institucija. Preko njih najlakše deluju. U svetlu toga dobro je da se setimo da su neke od njih uključene i u aktuelnu borbu protiv nasilja u srpskim školama, što samo po sebi nije problem, ali jeste ako naše nacionalne institucije – a to je očito slučaj sa Ministarstvom prosvete, odnosno sa pojedinim njegovim segmentom – ne vode dovoljno računa o onome otrovnom što nam se protura uz ispravne „darove“.

Ministar Šarečvić pokušava da uvede red u prosvetni sistem. Pošteno je to priznati. Neke stvari su počele da se menjaju u pozitivnom svetlu. Ali vreme je da se to dogodi i na planu bitno drugačijeg, mnogo pozitivnijeg odnosa prema nacionalnim vrednostima. Jer oni koji njih ruše, u sledećoj etapi nameravaju da razore i državu shvaćenu na bilo koji drugi način osim kao amorfnu organizacionu jedinicu neformalne – a možda jednog dana i, kako priželjkuju, formalne – evroatlantske imperije. To se jasno vidi po njihovom odnosu prema patriotizmu, tj. ljubavi prema otadžbini. Čak i ona im smeta i žele da nestane.

SEMJUEL DŽONSON

U anacionalnim krugovima do izlizanosti vole da ponavljaju frazu da je „patriotizam poslednje utočište ništarija“. Ta izreka se od strane preteča savremenih mondijalista još od 18. veka burno eksploatiše i pripisuje čuvenom – u anglosaksonskom svetu i danas jako cenjenom – leksikografu i piscu Samjuelu Džonsonu (1709-1784). To je odavno navelo njegovog prijatelja i biografa Džejmsa Bosuela (1740-1795) – očito kivnog zbog izvrtanja smisla Džonsonovih reči o otadžbini – da u svom, do naših dana vrlo čitanom delu o Semjuelu , njih pojasni.

Kako je posvedočio, Džonson je jednom prilikom gore citirano o patriotizmu rekao u vezi sa pozerskom i kurentnom, a ne iskrenom i posvećenom ljubavi prema otadžbini. Mrzitelji svega nacionalnog maliciozno zanemaruju taj kontekst i iz njega istrgnute reči Semjuela Džonsona koriste za nipodaštavanje ljudi patriotskih opredeljenja. Druga varijanta je da ih nekritički navode u kasnijoj, Džonsonom inspirisanoj interpretaciji američkog satiričara Embrouza Birsa (1842-1913). Sve to ukazuje da su antipatriotizam i mondijalizam, u znatno većoj meri od patriotizma, pribežište ološa.

REAKCIJA ILI ODGOVORNOST

On ide tamo gde su pare, a njih su nama dugo za određene reformske (pre lažne nego prave) namene dodeljivali, pa i sada dodeljuju, baš oni koji u interesu svoje neokolonijlane politike perfidnim metodama podrivaju suverenitet drugih država. Tome namenjenih fondova i antinacionalnih „eksperata“ i te kako ima, da to ponovim, i u raznim međunarodnim institucijama koje nam navodno pomažu da na ovaj ili onaj način „unapredimo“ obrazovni sistem. To im pruža zgodnu priliku da nam dugoročno, promenom sistema vrednosti, podrivaju državu. Plašim se da je baš to slučaj sa subverzivnim predstavljanjem nacionalizma kao oblika nasilja protiv koga se u našim školama valja boriti. O tome bi morali hitno da razmisle oni koji vode Ministarstvo prosvete.

Ne sumnjam u njihovu dobru nameru, ali neki u toj važnoj instituciji – ali i nekim drugim koje su odgovorne, na primer, za to iz kakvih udžbenika naša deca uče – ili ne rade odgovorno svoj posao ili pak misle da se on ne ogleda u tome da treba da štite interese Srbije i srpskog naroda, već naprotiv, da rade protiv svega toga. To hitno mora da se prekine.

U protivnom odgovornost za ponašanje njemu podređenih antisrpskih ili neprofesionalnih struktura preuzeće državni vrh!

(Pečat)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *