Инвазија марксоваца

Invazija marksovaca

4 marta 2015

zoran-cirjakovic-3-th 57Piše: Zoran Ćirjaković

Gospodin Vladimir Simović me u svom reagovanju na moj tekst „Šest puta ua za radničku klasu” optužio da nisam bio konstruktivan u odnosu prema „radikalnoj levici” u Srbiji i da aktivno ne doprinosim „borbi protiv eksploatacije”.

Nažalost, ove tvrdnje, kao i serija kleveta i diskvalifikacija kojima sam izložen zbog tekstova o organizacijama koje se predstavljaju kao predstavnici prave, radikalne ili marksističke levice, mogu delovati uverljivo svakome ko nije upoznat s načinom kako se levičari okupljeni u Levom samitu Srbije bore protiv eksploatacije.

Da nisam želeo da budem konstruktivan, naveo bih karakteristične primere javnog delovanja Matije Medenice, trećeg govornika na skupu koji je „srpska Siriza” održala na Terazijama pred „masom”, koja možda pod dejstvom sve popularnijeg biljnog tamjana, može da naraste na 250 ljudi koje pominje Simović.

Da nisam želeo da budem konstruktivan, citirao bih tvitove Medenice, koji je aktivan pod korisničkim imenom Marksovac i – pod sloganom „Između fronta i fajronta” – ističe da „živi u ritmu muzike za bes”. U tom slučaju, sigurno bih pomenuo i njegov anarhistički koan „teški zločini, svaki dan ih počinim – busplus”, galileovski zaključak ,,sve prolazi – ostaju podočnjaci” i revolucionarne stihove ,,klonulo je moje telo, umorne su moje noge – od rejva i droge”.

Da nisam želeo da budem konstruktivan, Borislav Borko Stefanović, novorođeni levičar zarobljen u tesno skrojenim odelima i telu neoliberala, ne bi morao da ,,javno poziva na kafu Medenicu i ekipu iz ’Marksa 21’”, već bi u ,,Politici” mogao da se upozna sa Medeničinom inventivnom strategijom: „Imam snažan poriv da se izdrogiram i da legnem da spavam i u međuvremenu sve da prođe i kad se probudim da i dalje budem lepo izdrogiran”, koju je tvitovao 15. septembra.

Da nisam želeo da budem konstruktivan, citirao bih stavove o Kosovu „Marksa 21” – koji predstavlja okosnicu Levog samita Srbije: ,,Glavna karakteristika srpske politike netrpeljivosti bilo je i ostalo odbijanje prava Kosova na samoopredeljenje, tj. prava na formiranje nezavisne države. Nasuprot tome, glavna karakteristika balkanske politike prijateljstva trebalo bi da bude upravo odbrana prava Kosova na samoopredeljenje, prava na formiranje nezavisne države, nasuprot dogmatskom negiranju ovog prava od strane naše vladajuće klase.”

Da nisam želeo da budem konstruktivan, naveo bih i njihovo tumačenje uzroka slabosti levice u ostatku regiona: ,,Dok levica u Srbiji ne ojača i ne usvoji jasan stav protiv povratka države Srbije na Kosovo, teško je očekivati da se razvije širi pokret solidarnosti među narodima na samom Kosovu i na Balkanu. No, ovo je znak da postoji velik potencijal za borbu za pravo na samoopredeljenje, za Kosovo slobodno od imperijalizma.”

Da nisam želeo da budem konstruktivan, citirao bih i svađe na „Fejsbuku” između levičarskih učitelja i učiteljica Borka Stefanovića oko toga ko je bio „večniji” student Filozofskog fakulteta ili rasprave o donatorskim nepravdama i miljenicima Roza Luksemburg štiftunga, koji je postao „Soros fondacija” za radikalne levičarske preduzetnike u Srbiji.

Da nisam želeo da budem konstruktivan, napisao bih i tekst u kome bih postavio pitanje šta u Srbiji stvarno podržava fondacija levičarskih potomaka – da citiram Danijela Goldhagena, profesora na Harvardu – „Hitlerovih dobrovoljnih dželata”. Da li je cilj Roza Luksemburg štiftunga da, posle „liberalne” nekropolitike, oličene u ciničnom političarenju okrenutom ka devedesetim u kome su glavni argument leševi i njihov broj, ovde ojača i nova, „radikalno leva” nekropolitika? Drugim rečima, da li, možda nesvesno, doprinose da – pored 7.000 nevinih srebreničkih žrtava – i tela (nesrpskih) žrtava srpskih kvislinga iz Drugog svetskog rata budu pretvorena u „batinu” kojom će srpski radnici i sirotinja biti udarani po glavi svaki put kada zatraže da neko vodi računa o njima i njihovim mukama?

Da nisam želeo da budem konstruktivan, napisao bih i da me brojne aktivnosti darežljivog nemačkog levičarskog RL štiftunga u Srbiji nisu ubedile da oni stvarno veruju da ovde treba da postoji delotvorna levičarska snaga koja će brinuti o radnicima – i neće biti fokusirana samo na ,,srpski fašizam”, gej paradu, majke Srebrenice, platane ili Peti parkić.

Pošto sam pokušavao da budem ne samo konstruktivan već i dobronameran, do danas u tekstovima u kojima sam pisao o našim levičarima i njihovim zapadnim sponzorima nisam pominjao ništa od svega ovoga. Ali, ako Simović i dalje misli da nisam dovoljno uverljivo pokazao svoju konstruktivnost, spreman sam da ponudim još argumenata. Samopovređivanje je uvek stvar ličnog izbora, što većina nas, pre ili kasnije, nekako uspe da nauči.

I, za kraj ove tužne priče koju sam nevoljno napisao, nešto što će se, verujem, dopasti i Simoviću i njegovom ,,antifašističkom” saborcu Andreju Nosovu, udarniku ,,kulturne dekontaminacije” i novom pulenu ,,evropske Srbije” na vučićevski način. Više nisam kolumnista „Politike”. I po sunčanim i po kišnim danima, invaziju marksovaca posmatraću sa strane.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *