Ипак – Вашингтон

Ipak – Vašington

15 februara 2015

TurlakovSlika 67Piše: Slobodan Turlakov

Počnimo od toga, da nema sumnje – Srbiji preti realna opasnost da postane mala zemlja. I prostorno i brojčano.

U svoje vreme, Karadžić je parafrazirajući Dučića, rekao: „svaka je Srbija velika“.

Ali, i u to vreme, pred Srbijom je postojala budućnost, pogotovu što se srpski narod u BiH borio sa punom i probuđenom nacionalnom svešću za svoje održanje.

Unutar Srbije, na žalost, nije bilo tako, što se tek sada, posle 14 godina vladavine „Petooktobarske lige“ jasno vidi. Pogotovu sada, kad Srbijom, u ime okupatora, vlada jedna skupina, koja se odrekla od svega srpskog, da bi se dokopala vlasti, čak ako su i svesni da je ta vlast tek i samo kvislinška, koja može u svako doba da se zameni, ma kojom drugom ekipom.

Mogućnost te i takve smene svestan je i sam Vučić, poručujući EU„Ako vam lično predstavljam smetnju, jer neću da budem vaša lutka na povodcu, već samo sluga građana Srbije, jasno me i nedvosmisleno o tome obavestite, i ne brinite, skloniću vam se s puta, a znam da ima mnogo onih koji čekaju da ulogu potrčka i poslušnika, istog sekunda, odmah preuzmu“!

Ko zna kako su mu se ove reči omakle, možda i zato što zna da nema nikoga koji bi njegovu ulogu prihvatio. Čak ni Dačić.

A možda se i sam uplašio ovih reči, čim je počeo da tumara po Evropi,

(Helsinki, Beč, Davos, Stokholm, Frankfurt, Minhen), i svuda ista priča, o (nepostojećim) reformama, isti predlozi za investiciona ulaganja, koje su uslužni mediji prihvatili kao gotovu stvar, mada sem Palme koji je Jagodinu pretvorio u pravo stecište stranih investitora, ništa od obećanih miliona investicija se ne ostvaruje.

Naprotiv! Svetska banka poručuje preko svog beogradskog predstavnika, da Srbija „što pre krene u (ras)prodaju preduzeća“.

Nije badava penzioner Svetske banke, postao ministar u Vučićevoj Vladi. Zato se on i nalazi u Americi, da dovrši prodaju smederevske Železare, „kroz teške pregovore“.

Čudo jedno, još se tender nije dovršio, a već je Vučić izjavljivao da je američka kompanija „Esmark“ najrealniji kupac, jer je njihova ponuda najbolja. Međutim, prošlo je već nekoliko nedelja, a „teški pregovori“ još traju, mada su nekoliko puta mediji javljali, prema vestima iz Vlade, da su uspešni pregovori blizu kraja. Čak je i Kirbi bio umešan u tim pregovorima, ali niko da se pita, šta tu traži taj ambasador, inače dokazani Vučićev prijatelj!

Ipak, treba priznati, jedino što su oni uspeli, i to do savršenstva, jeste potpuna kontrola medija, cenzura nad svim i svačim, što bi moglo da omete i umanji njihovu vlast.

Novu stranicu u odnosima današnje Srbije i Amerike, otvorio je svojim nedavnim govorom američki senator Kristofor Marfi. koji je najavio„moguće krvave sukobe u Srbiji“?!

Nije rekao ko bi te sukobe izazvao, ali je dodao „treba ponuditi bolju saradnju i Crnoj Gori i Srbiji, u suprotnom ostavlja se prostor Rusiji“

Međutim, Vučić je malo pre senatora, podsetio „Srbija ne mora da bira između Rusije i EU, ona je to već učinila idući ka EU, što je njen strateški cilj“

Ima mnogo toga što se krije u tim rečima i stavovima, koje je ubrzo razrešio američki potpredsednik Bajden, koji je u Minhenu čestitao Vučiću „Radite sjajan posao za Srbiju!“ i pozvao ga u Vašington, kako bi se taj „posao“ dovršio, onako kako je senator Marfi, svakako ne sopstvenom inicijativom, tražio.

Dakle, Srbiji je rečeno da ima da se okrene direktno Americi, bez posredstva Evropske unije.

Nije pitanje kako je Vučić reagovao, utolio pre što se Dačić često vrzma po Americi, a što Vučiću, u krajnjoj liniji, nije baš mnogo prijatno.

Treba se bojati tog tako zdušnog interesovanja Amerike za Srbiju, što je nema sumnje i rezultat svesrdnog nastojanja ambasadora Kirbija.

Nama se mnogo šta mota po glavi kao posledica ovog „okretanja“, ali jedna stvar je dominantna. A ta je, iseljavanje Albanaca sa Kosova, preko Srbije, u Evropu. Naime, mi ne verujemo da je do toga došlo spontano, pogotovu što se ono vrši potpuno legalno – autobusima, na očigled tamopšnjih vlasti. Teško je poverovati da bi bilo koja vlast tako hladno, čak sa simpatijama, gledala iseljavanje svog stanovništva, kao što to gleda kosovska vlast.

I mi u to iseljavanje ne verujemo, naprotiv! Mislimo čak da se u njemu krije, u krajnjoj liniji, naseljavanje Srbije, pogotovu u Toplici, u kojoj mnogi Albanci već godinama otkupljuju prazna sela!

Šta hoćemo da kažemo?

Samo jedno: Ovo iseljavanje je dogovoreno sa onima sa kojima se obično sve dogovara, s tim da Albanci kada dođu u Evropu, uglavnom u Nemačku, oni će biti vraćeni natrag, ali to „natrag“ može da bude – Srbija! Da je to moguće najavljeno je i naseljavanjem jedne albanske porodice u Batočini, gde su čak i decu upisali u tamošnje škole. Drugim rečima, ta porodica nije htela da se uzalud štrapacira čak do Nemačke i natrag, kad se već zna koji će i kakav će kraj biti. Bolje je za vremena obezbediti sebi bolju i sigurniju budućnost.

I dok tzv. Kancelarija za Kosovo, uporno „mlati praznu slamu“, svakog dana obećavajući bolji i stabilniji život Srba na Kosovu, Šiptari imaju svoj plan, da se vrate na one prostore u Srbijji, sa kojih su 1878. iseljeni. Čak bi mogli da potegnu svoje istorijsko pravo na Toplicu, što bi Evropa i Amerika podržali, kao i sve drugo što podržavaju, kad je reč o KiM-u.

I šta bi se onda desilo? Da li bi se tad obistinile „slutnje“ senatora Marfija o „mogućim krvavim sukobima u Srbiji“, tj. da su one pripremane i režirane, kao i sve drugo što je, kad je Amerika zainteresovana.

Tek bi onda Srbi na Kosovu stradali, jer bi nepostojeća kosovska vojska, prvo sa njima, po kratkom postupku, prečistila, pa onda došla u pomoć svojoj braći u Toplici, sa tendencijom širenja na sve četiri strane. (Ali samo do bugarske granice, jer oni se tradicionalno boje Bugara. Uostalom, pitanje je da li se tada i Bugari ne bi umešali, da prigrle „svoje“ Zapadne oblasti, ne samo Pirot i Bosiljgrad, već i Niš do Aleksinca, sve one srpske krajeve, koje su u oba rata okupirali, a nedavno Bugarska akademija nauka, opet, proglasila područjem bugarskog jezika, bez ikakve reakcije naših akademika!)

Ne bi trebalo sve ovo shvatiti kao gole pretpostavke, pogotovu što njihov izvor potiče sa zvanične američke strane.

Ali, sa vladom kakvu imamo, koja i kad nova hrvatska predsednica proglasi preostale Srbe u Hrvatskoj, Hrvatima pravoslavne vere, hoće da dokaže svoje dobrosusedske namere, pa tako njen predsednik putuje u Zagreb na njenu inauguraciju sa „porukama mira i saradnje“… može se sve očekivati, pa i najgore, samo ako to Amerika i EU traži od nje.

Naposletku, pitanje je da li će tamošnji Srbi ostati i pravoslavne vere, jer zagrebački mitropilit je tu skoro izjavio, da je na „SPC da uklanja predrasude između Srba i Hrvata“, zaboravljajući da su Hrvati mesto predrasuda uklonili same Srbe, ne samo u Jasenovcu, Jadovnu, Glini, već tu skoro i u Sisku, pa i Vukovaru…

Tužno je, ali nezaobilazno i istinito reći, da od ovakve crkve, kakvu imamo pod rukovodstvom patrijarha Irineja, nema šta da se očekuje. Treba se setiti samo tog nedostojnog momenta, kad je patrijarh Irinej, u drugom krugu prošlih predsedničkih izbora, pozvao Srbe da glasaju za Tadića, a sad opet, veruje da će „Vučić izvući Srbiju iz pepela!“

Bilo bi doličnije i prirodnije očekivati od jednog srpskog patrijarha da kaže ko je gurnuo Srbiju u pepeo….

P.S. I tako, i konačno – pravac i smer – Vašington!

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *