Исидора Жебељан: Инспирише ме српски дерт

Исидора Жебељан: Инспирише ме српски дерт

2 јануара 2017

bemus-2_620x0

ЈЕДНА је од ретких наших угледних композиторки које су се “одважиле” да остану у својој земљи, необесхрабрене чињеницом да деценијама њена музика највеће успехе постиже у иностранству. Сваку годину обележи бар неки њен велики пројекат (и успех), али она не спава на ловорикама. Напротив, предано ради, али о плановима никада не говори унапред – “због словенског сујеверја”. До тада, Исидора Жебељан се храбро упустила у подухват чувања српске музичке баштине, као најмлађи наш – академик (насилно уведене женске одреднице за занимања сметају, вели, њеном уху).

* Како видите свој утицај као члана САНУ, шта то чланство значи за вас?

– САНУ је институција у којој може да се делује за опште добро и ја се трудим да тако чиним. Са својим истомишљеницима радим на великом пројекту очувања српске музичке баштине, која је у крајње незавидном стању и тај посао је огроман, али и неизмерно узбудљив. До сада смо издали троструки албум (тзв. бели албум) са музикама свих композитора који су икада били академици, ЦД са камерном музиком Енрика Јосифа, па са клавирском музиком Василија Мокрањца, сад и са камерном музиком Јосипа Славенског. Организовали смо концерте ових композитора, започели са штампањем нота, а највећи и најопсежнији посао представља рад на стварању базе података у којој треба да се нађе списак свих композитора који су на било који начин имали и имају везе са Србијом, и детаљан списак њихових дела, уз податке где се та дела налазе. Циљ свега овога јесте да се открије тајна српске музике која вене и труне по буџацима, у кућама и становима незаинтересованих наследника и да јој се пружи могућност да живи пуним животом, на концертима и на ЦД издањима, радију, телевизији, као и да положи испит трајања. Али и да нам открије ко смо и шта смо, шта је наш идентитет.

* Шта вас инспирише а везано је за српску традицију, фолклор?

– Инспирише ме српски дерт, та, у исто време и заносна и комична патетика, то лудо претеривање у емотивним реакцијама, пренаглашеност у свему, у међуљудским односима, у љубави, у мржњи, подврискивање у певању и игрању, та трагика и лакрдијаштво који никада немају мере, а увек иду руку подруку, који доводе до транса у којем може и глава да се изгуби, а увек су прави, доживљени из коштане сржи, због вековних потуцања и патњи, који су, да би се лакше подносили, бојени алкохолом и хумором.

* Јесу ли опери потребне иновације и инвенција, не би ли била пријемчивија данашњој публици?

– Оперска уметност, осим у Србији, нема проблем са пријемчивошћу. Погледајте само интересовање за представе у великим оперским кућама по свету у којима су карте од 50 до 250, па и више евра, а представе су распродате месецима унапред. Чак и моје искуство из Гелзенкирхена, провинцијалног града у Немачкој величине Новог Сада, који има дворану од 1.050 места, која је на свим извођењима моје опере у мају и јуну 2015. била пуна, говори о генерално великом интересовању публике за оперу. То је, наравно, у великој мери ствар немачке традиције и огромне љубави и радозналости тамошње публике за уметничку музику. Али слично је и у Холандији, Аустрији, Британији, Русији, Јапану, Америци, Аустралији. Зато мислим да је једино битно да оперске представе могу публици да пруже дубоки емотивни и духовни доживљај.

* Која је вама омиљена опера, цените ли класични репертоар? Која вас арија одувек фасцинира, као слушаоца?

– Заправо, класичне опере су ми још увек много драже од многих модерних, које често делују лажно, извештачено, и неретко су искључиво концентрисане на избегавање (мелодије, ритма, хармоније, тоналности, нарације, јасне приче итд.), уместо да буду посвећење стварању доживљаја. Обожавам Visi d`arte (“Тоска”), Mi chiamo Mimi (“Боеми”), Mon cur s’ouvre ta voix (“Самсон и Далила”), и то, наравно, у извођењу најживотније певачице свих времена, Марије Калас.

* Да ли музика мора да прође испит времена не би ли била сврстана у велика и класична дела?

– Свако уметничко дело пролази испит трајања. Уметнички позив је само једним делом комуникација, док је другим, већим делом – откривање. Енергија коју у уметничко дело уграђује доживљај оригиналног открића, траје вечно.

* Како се десило да су наше успешне композиторке – махом емигранткиње, док ви који срећом то нисте – далеко више радите и веће успехе постижете “на страни”?

– То је компликовано питање, па је зато и одговор комплексан. Са једне стране, наша средина не трпи успешне појединце који живе у Србији, поготову не оне на чију рецепцију уметничких дела у иностранству, не може да има никаквог утицаја (овде мислим на утицај и уплив који одређени естаблишмент, често клановски организован, жели да има у процењивању шта је пожељна уметност, а шта не, и шта је пожељно представљати у иностранству – сетимо се само оспоравања врхунских уметничких остварења Саше Петровића или Данила Киша). Разлог за ово је вишедеценијска, тотална затвореност наше средине, у којој не постоји континуиран глобални проток информација и људи, што резултира недовољним знањем о томе шта је заиста оригинално и зашто је оно такво, као и тежњом за очување старинске, искрзане и искривљене слике света, који је заправо само мутирана слика спарушеног југословенског социјалистичког поимања уметности.

* Дакле, ништа се, заправо, суштински у поимању уметности није променило деценијама…

– Осим што је вера у сопствени уметнички потенцијал данашњих уметника, која је у социјализму и те како постојала, код многих овдашњих уметника, изгубљена. Када је уметничка музика у питању, код нас се нажалост никада није примила идеја о томе да је музика моћан проток енергије и да владање музичком енергијом подразумева велико умеће и знање. Са друге стране, уметничка музика у нашој средини пати, јер примитивизам није искорењен, он је чак и набујао до неслућених сразмера, а уметничка музика захтева велику осетљивост духа, која се постиже само дугогодишњим истрајним васпитавањем укуса.

МАРИЋ И БАЈРАМОВИЋ

* ШТА то, од свега што спада у српску музичку традицију, сматрате нашим могућим “брендом”?

– У уметничкој музици, то су музика Љубице Марић, Јосипа Славенског, као и Александра Обрадовића и Душана Радића, а у народној већ одавно светски препознати Шабан Бајрамовић, и наши трубачи. Мислим да би ту још било места и за неке изврсне циганске тамбурашке и гудачке оркестре и извођаче.

РАЗГОВОРИ У САНУ

* КАКО се родила идеја о несвакидашњем серијалу “Музички разговори” који сте покренули у САНУ?

– На позив председника САНУ, Владимира Костића, осмислила сам циклус концерата где се кроз разговоре са јавним личностима, које нису из света уметничке музике, ова чудесна уметност представља широј публици на оригиналан и неконвенционалан начин. Инспиративно је слушати те људе док причају о својим импресијама о музици коју су управо чули, јер је доживљавају на непосредан, истинктиван и искрен начин, углавном лишен предрасуда, чиме је омогућено да дејство музике допре и до слушалаца потпуно чисто и неупрљано било каквим очекивањима. Теме су биле “Смејати се музиком” и уметнички доживљај Скандинавије, следећи концерт биће посвећен бајкама и легендама у музици, једна од тема је и дисидентство у уметности, али и “Музика и спорт”. Гости ће бити најинтересантније и најинтригантније личности српске културе и спорта.

(Вечерње новости)

KOMENTARI



Један коментар

  1. kuka says:

    Ja ne znam šta znači reč "dert". Iako, mislim, veoma dobro poznajem srpski jezik, tu reč ne razumem i ne koristim. Ono kako je gospodja akademikica objasnila meni više liči na cigansko ludovanje oko vatre, nego na tipično srpsko raspoloženje. Ja takvo raspoloženje nisam uočila kod Srba, osim na momente, u pijanstvu, a u pijanstvu se svi narodi ponašaju jednako. Stoga molim gospodju akademikicu da nas ne razvlači i ne zamajava budalaštinama. Ne prolazi više.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u