Искривљена огледала Карла Билта

Искривљена огледала Карла Билта

30 јула 2015

Dragomir Andjelkovic 3843Пише: Драгомир Анђелковић

Оно што је у свом тексту објављеном у листу „Данас“ рекао бивши премијер Шведске своди се на следеће: Источни делови Украјине под контролом проруских снага зависе економски, политички и војно од Путинове Русије, исто као што је Република Српска Крајина (РСК) зависила од Милошевићеве Србије. Ако је Москва уистину озбиљна у вези с тражењем решења за конфликт у Донбасу, неопходно је да подржи (тачније својим наводним штићеницима наметне) распоређивање припадника међународне мировне мисије и одговарајућих снага у областима под контролом власти у Доњецку и Луганску, на начин како је Београд поступио када се радило о РСК. Користан модел за решење кризе на истоку Украјине је на домак руке, а то је све оно што се на просторима Хрватске и Крајине дешавало од 1992. до 1996. године (а поготово у вези са Источном Славонијом, Западним Сремом и Барањом) у циљу тзв. реингеграције РСК у састав Хрватске.

Све то звучи више него цинично, али о томе ћу касније. Прво да видимо шта је суштински битно а Карл Билт манипулативно није рекао или је грубо искривио. Из његовог текста провејава пристрасно представљање ствари тако да су Руси (Срби) тотални негативци, а прозападне украјинске (хрватске) структуре бајне и сјајне (макар биле крајње радикалне, недемократске и искључиве). Свакоме ко нешто о поменутим кризама зна, не треба ни говорити да није тако. Даље, „плави шлемови“ УН дошли су у Крајину у складу са Венсовим планом  (1992), како би обезбедили прекид сукоба и створили предуслове за његово политичко резрешење, а не како Билт каже да би ту област штитили од „српских сепаратиста“. Мировне снаге пре свега штите оне који се разоружавају и подручја на која долазе, а то су били Срби и РСК. Споразум није предвиђао да и хрватске снаге предају тешко наоружање, нити да „плави шлемови“ буду распоређени у крајевима под њиховом контролом. Такође, не стоје његове тврдње да је задатак УН „био да обезбеде демилитаризацију региона и његов повратак хрватском суверенитету“. То је био смисао Ердудског споразума – до кога је дошло после агресије Хрватске на друге делове РСК изузев источног, уз границу са Србијом – али не и иницијалног договора о доласку УНПРОФОР-а.

Друга стране медаље је оно што Билт не каже а тачно је. Водећи западни кругови тзв. међународне заједнице једно су причали и договарали а друго лицемерно радили. Запад је наводно био непристрастан и према свим странама добронамеран у контексту сукоба на југословенском простору, док је заправо радио у корист, у случају о коме говори, Хрвата (а у другим БХ муслимана и Албанаца на КиМ). Отуда, све мисије и „мировне снаге“ којима је Запад доминирао, биле су размештене на Балкану не да се боре за мир, већ да закулисно  раде у прилог победе опција које су протержирали кључни западни центри моћи. На крају већина „плавих шлемова“ не да нису штитили народ Крајине (што им је била обавеза) изложен хрватској агресији, већ су власти САД и неких других западних држава помогле „Олују“, а то значи масакр и прогон тамошњих Срба.

До несхватљивости је цинично што Билт од Русије очекује да пристане на сличну игру, за коју је до сада Москва добро могла да схвати по којим правилима се одвија (а и дотични шведски политичар то нехотично признаје). Уз то моћна Русија није мала Србија. Нас је Запад ломио и сломио, а са Кремљом једино ствар може да доведе до тога да имамо неку нову тзв. Кубанску нуклеарну кризу са ко зна каквим завршетком, али не и да заплаши и покори Русију. Зар онда није ирационално исказивати очекивања од Москве да својевољно пристане на оно нашта је Београд био присиљен болним притисцима? Од Кремља се тражи да омогући да проруско становништво на подручјима Источне Украјине буде препуштено пресудном утицају оних који имају намеру да га преваре и претворе у прогнанике после неке украјинске злочиначке „Олује“. Ни мање, ни више – Билт је баш о томе писао. За њега је доказ руске мирољубивости то да Руси мазохистички раде против својих интереса! Да ли је то реално?

Наравно да није! Ако Билт стварно жели мир, онда би било умесније да говори о моделу који нам је стварно на домак руке, а довео је до релативно фер мира. Ради се о Дејтонском споразуму чији базични принципи су применљиви и у Украјини. Примењив па и хуман модел свакако није Ердутски споразум који је довео до коначне капитулације Срба на просторима који се данас означавају као Хрватска, нити је то претходна крвава хрватска окупација других делова Крајине. Ипак, Билт предлаже оно што је свакоме јасно да је само плод маште украјинских власти инсталираних наранџастим превратом спонзорисаним из иностранства. Значи, није му циљ мир већ замајавање јавности и пропаганда која служи продужетку опасне кризе од које нико у Европи нема користи. Нажалост, многи ЕУ политичари раде тако пристајући да буду у функцији интереса прекоморске силе која се опасно поиграва судбином Европе. Билт нас је подсетио да је – као и у време ратова на југословенским просторима – међу њима!

(Данас)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u