ИСПЛИВАЛИ НЕПОЗНАТИ ДЕТАЉИ: Амерички обавештајац уочи годишњице 11. септембра изнео шокантне тврдње (ВИДЕО)

Tweet

Ако је веровати јавном и политичком дискурсу о обавештајним подацима, америчке обавештајне службе усредсредиле су већину својих ресурса само на једну велику бригу. Током Хладног рата, обавештајни подаци су се наводно бавили СССР -ом, након 11. септембра наводно су се бавили само тероризмом, а данас се поставља као питање да ли треба преусмерити те ресурсе ка конкуренцији великих сила, а посебно Кини.

У ствари, обавештајна заједница је увек морала да ради више ствари у исто време. Иако су се приоритети променили и ресурси су с времена на време прерасподељени, заједница мора покрити широк спектар послова и прикривених претњи. Очекује се, и с правом, да се убрза кад год латентна претња постане непосредна и изражена, пише Пол Пилар, пензионисани амерички обавештајац.

Заједница је дуго обраћала пажњу на међународни тероризам. Када сам се 1970 -их придружио Централној обавештајној агенцији, био сам распоређен у аналитичку компоненту која је пратила неколико транснационалних питања, међу којима и тероризам. Ресурси посвећени овој теми тада су били мали, али постоји директна линија између тог напора и далеко веће посвећености борби против тероризма која ће доћи касније.

ЦИА је 1986. године, схвативши да су потребне иновативне методе за решавање транснационалне опасности попут тероризма, основала први такве врсте антитерористички центар. Овај потез разбио је прескочио многа бирократска правила, окупљајући официре различитих дисциплина и вештина из различитих канцеларија, дирекција и агенција. Овим потезом оповргнут је општи став да је потребан спољни притисак да би се превазишао бирократски отпор било каквим таквим реформама.

ЦИА и центар касније су поново ишли против бирократије успостављањем посебне јединице посвећене откривању свега могућег о Осами бин Ладену – много пре него што је постао познато име. Тај рад је омогућио обавјештајној заједници да идентификује – укључујући и годишњу процену светске претње коју је објавила почетком 2001. – међународни тероризам, а посебно Бин Ладенову групу као безбедоносну претњу број један за Сједињене Државе.

У том смислу, обавештајни рад на ову тему био је стратешки успех. 11. септембар је био неуспех у тактичком смислу у томе што није откривено довољно информација специфичних за заплет да би се могао савити заплет пре него што је извршен. Заиста, сваки терористички напад који значајно штети америчким интересима је тактички обавештајни неуспех у том погледу. Таквим неуспесима доприноси чињеница да су информације о плановима терористичке групе увек била једна од најтежих обавештајних мета, и увек ће бити.

Али свако такво објашњење није задовољавајуће за Американце који су, разумљиво након трагедије огромне попут 11. септембра, чезнули за акцијом и уверавањем. И тако је узела маха друга прича са различитим темама, коју је промовисала предузимљива комисија која се сматрала последњом речју о свему што се тиче тероризма. Једна од тих тема била је „неуспех маште“, тема која занемарује како се употреба отетих комерцијалних авиона као оружја, укључујући и њихову могућу употребу као крстарећих пројектила против циљева на земљи, није само замишљала, већ је и покушавала. Изазов за борбу против тероризма није у замишљању, већ у одређивању које од многих замишљених метода, на којим од многих могућих места, терористи користити.

Још једна тема – омиљена у Вашингтону у оптужбама на теме које превазилазе обавештајне податке и тероризам – је недовољна комуникација између одељења и агенција. Али у случају 11. септембра, такав недостатак је укључивао превише инофмација и неспособност њихове квалификације, а не одсуство могућности и канала за међуресорску комуникацију. Таква комуникација између агенција са одговорностима за борбу против тероризма била је опсежна пре 11. септембра. Када сам деведесетих година био заменик шефа Контратерористичког центра, канцеларију између моје канцеларије и шефа центра заузимао је други заменик који је био виши специјални агент ФБИ-а-само један од многих унакрсних задужења особља, са опсежном комуникацијом и међуагенцијско разумевање које је ишло уз те задатке.

Жељени наратив, колико год био погрешно заснован, узео је маха и заједно са њим шема реорганизације комисије – реорганизација је још један фаворит Вашингтона као одговор на неуспехе по било чему. Национални центар за борбу против тероризма основан је заједно са континуираним компонентама за борбу против тероризма у агенцијама као што су ФБИ и ЦИА, док је имао двоструке мисије и двоструке линије за извештавање за обавештајно и антитерористичко планирање. Канцеларија директора националне обавештајне службе је успостављен заједно – и у неким, али не свим, аспектима изнад – са осталим деловима обавештајне заједнице.

Какав год добитак реорганизација донела, надокнадили су је и вероватно надјачали недостаци, укључујући и то да линије одговорности буду бар толико замагљене као и све оно што је раније било. Бирократска и физичка удаљеност повећала се између, на пример, службеника ФБИ-а и ЦИА-е распоређених у НЦТЦ и компоненти за прикупљање информација у њиховим матичним агенцијама, повећавајући шансе да се информације изгубе или превиде у транзиту. Временом су људи који раде на овим местима превазишли забуну и сметње повезане са реорганизацијом и смислили су ко треба да ради у којој траци. Али мало је вероватно да је ово прекрајање дијаграма обавештајне заједнице учинило Американце сигурнијим.

Очекивало се да ће заједница након 11. септембра повећати средства која је посветила борби против тероризма, па је и учинила. Али опадајући повраћаји имају тенденцију да се појаве врло брзо када се крене за оним тешко доступним груменчићима тактичких информација специфичних за заплет који ће одредити да ли ће следећа велика терористичка завера бити спроведена или изведена. Прешао сам на друге дужности неколико година пре 11. септембра, али сећате се да сам од саветника тражио савет чији се огранак углавном селио са потпуно другачије теме на рад на тероризму. Покушавајући дати допринос овој изненада узаврелој теми, људи су почели да се спотичу, па је дошло до опортунитетних трошкова у облику смањене покривености многих других тема.

Након 11. септембра, ЦИА је у јавности постала мање повезана са обавјештаним подацима него са директним антитерористичким деловањем, што симболизују беспилотне ракете ваздух-земља испаљене на осумњичене терористе. Таква акција никада није представљала већину онога што су агенција и њени службеници радили, али је неизбежно постала фокус пажње њеног руководства и односа са спољним светом. Као таква, то је нажалост одвратило пажњу од основних мисија агенције прикупљања и анализе обавештајних података.

Најгори погрешан заокрет након 11. септембра који је агенција заузела била је неефикасна и непринципијелна употреба мучења осумњичених терориста. Одговорност за тај злонамерни вишак у атмосфери скидања рукавица која је владала широм земље после 11. септембра надилази обавештајну заједницу и укључује чланове Конгреса који су били у позицији да се успротиве таквим методама, али нису. Без обзира на то, ЦИА никада неће потпуно избрисати ово црно око, на штету обавештајног рада о тероризму, али и других тема.

Јавни дискурс често доводи у везу 11. септембар са каснијим обавештајним недостацима у вези с програмима неконвенционалног наоружања у Ираку, што је довело до спекулација да је неуспех обавештајних података у првој епизоди довео до претерано алармантних обавештајних пресуда у овој другој. Таква веза је мало вероватна. У мери у којој су разлози за обавештајне недостатке у вези са ирачким програмима наоружања надилазили свакодневне факторе недостатка информација и погрешног тумачења извештаја и укључивали баук који ствара пристрасност који се скривао у мислима обавештајних аналитичара, тај је баук био снажан и стално се осећао жељу ратника у Бушовој администрацији за обавештајним подацима који би подржали тезу администрације за инвазију на Ирак. Резултирајући притисак попримио је многе облике, укључујући потпредсједника Сједињених Држава који је прије него што је рад на најзлогласнијем обавештајном производу на ову тему почео чак изјављивао да „нема сумње“ да Садам Хусеин има оружје за масовно уништење.

Да је епизода од 11. септембра имала икаквог утицаја на обавештајни рад о Ираку, очекивало би се да се то види на специфичној теми која се највише односи на 11. септембар – митски „савез“ за који је Бушова администрација рекла да постоји између ирачког режима и Ал Каиде. Али ЦИА и остатак обавештајне заједнице исправно нису прихватили тај појам и оценили су да нема веродостојних доказа о таквом савезу. Учинило је то упркос притисцима који су били барем једнако велики као и по питању наоружања, укључујући оснивање јединице у Пентагону од стране јастребови која је посвећена дискредитацији рада обавештајне заједнице на ту тему и врти причу о наводном „савезу“.

У стварном свету посла иза тих затворених врата владе, америчке обавештајне агенције морају наставити да ходају и жваћу жваку у исто време. Морају бити спремни са поузданим информацијама и проницљивом анализом не само о терористичким сплеткама и групама, већ и о ракетним силосима у Кини, државним ударима у Тунису, грађанским ратовима у Етиопији и многим другим стварима. И морају бити спремни без обзира на то колико емоције и пажња јавног и политичког свијета потреса трауматичан догађај попут 11. септембра.

(Курир)

Tweet