ИСТИ ОНИ КОЈИ СУ НА БОМБАРДОВАЛИ 1999. године, САДА НАС УЦЕЊУЈУ, ПРЕТЕ НАМ…

ISTI ONI KOJI SU NA BOMBARDOVALI 1999. godine, SADA NAS UCENJUJU, PRETE NAM…

24 marta 2024

Piše: Srđa Trifković

Četvrt veka deli nas od agresije NATO alijanse. Srpskom čitaocu maltene je suvišno ponavljati zašto je rat najmoćnije vojne alijanse sveta protiv jedne male zemlje – koja nikog nije napala i nikom nije predstavljala pretnju – bio agresivan, ilegalan, podlo planiran i brutalno izveden. Račak i Rambuje kameni-međaši su ostvarenja udruženog zločinačkog poduhvata Zapada, od čijih se posledica Srbija još nije oporavila.

Svestrano sagledavanje geostrateške suštine tog rata tek predstoji. Ona se nazire u činjenici da njegovi pokretači i akteri smatraju da je rat bio uspešan. Pomenimo samo više puta ponovljene izjave Hilari Klinton tokom dve predizborne kampanje u kojima se kandidovala, kao i pre toga u proceduri imenovanja za državnog sekretara pred Spoljnopolitičkim odborom američkog Senata, da je NATO rat protiv Srbije svetli primer angažmana SAD koji je, navodno, motivisan moralnim normama. Taj rat je, sa stanovišta svojih tvoraca, bio uspešan jer je ostvario tri cilja:



  1. Ostvaren je cilj slabljenja srpskog faktora u geopolitičkoj jednačini Balkana, što je još od 1980-ih konstanta politike zapadnih sila na Jugoistoku.
  2. Ostvaren je cilj redefinisanja misije i operativne doktrine NATO pakta kao sredstva politike SAD, deceniju nakon što je slomom SSSR i Varšavskog ugovora alijansa naizgled izgubila svrhu svog postojanja.
  3. Ostvaren je strateški cilj promocije doktrine „globalne dominacije punog spektra” koja tretira svaki kutak naše planete kao „vitalni interes SAD”.

Smisao NATO opstanka

Ne treba se zavaravati: Srbija je izašla iz rata 1999. kao gubitnik. Ljudske žrtve i materijalna šteta i dalje su nenadoknađeni i neokajani. Sedmina teritorije ostaje do daljeg oteta i od Srba praktično očišćena. Beograd je u percepciji agresora i dalje moneta za potkusurivanje i predmet podrugljivog omalovažavanja. Igra se nastavlja sa neskrivenim cinizmom. Kao što ukazuje kriza oko Ukrajine i iznuđeni rat u njoj – NATO je uspešno prekrojen po šablonu globalnih hegemonista.

Treći, strateški cilj agresije iziskuje pažnju. Model spoljne politike SAD – utemeljen na ratu protiv Srbije 1999. – predstavlja globalnu kopiju modela sovjetske spoljne politike od pre više od pola veka. Ideološko pokriće za sovjetsku okupaciju Čehoslovačke 1968. predstavljala je tzv. „Brežnjevljeva doktrina”. Tu je novotariju u međunarodnom pravu njen autor, pokojni generalni sekretar KP SSSR, definisao kao obavezu socijalističkih zemalja da svoju politiku usklađuju sa interesima Moskve, jer je njihov suverenitet ograničen. „Sloboda odlučivanja o razvoju svoje zemlje”, rekao je Brežnjev, ne sme da ugrozi prirodu vlasti u toj zemlji jer „suverenitet socijalističke zemlje ne može biti stariji od interesa svetskog socijalizma”.

Trideset godina posle praškog proleća, marta 1999, nije više bilo ni SSSR-a ni Varšavskog pakta. NATO je, međutim, opstao a njegovi kontrolori bili su u potrazi za novom misijom. Oni su principe Brežnjevljeve doktrine presvukli u ruho neoliberalizma. Bombardovanje Srba izvedeno je u ime ambicioznijih principa. Predsednik Bil Klinton je u autorskom tekstu u Njujork Tajmsu iz maja 1999. istakao da bez bombardovanja Srbije „sam NATO ne bi bio dostojan sebe – jer bi podbacio u odbrani vrednosti koje mu daju smisao.” Tom prilikom Klinton je verovatno nesvesno parafrazirao Brežnjeva, tvrdeći da se „zakonske norme ne smeju tumačiti striktno i formalno – izolovano od opšteg konteksta – u savremenom svetu.”

Narušen „Vestfalski mir”

Međunarodni pravni sistem – na snazi još od Vestfalskog mira 1648. – brutalno je razoren tokom 78 dana bombardovanja Srbije 1999. godine. Taj sistem – zasnovan na suverenitetu država – nije bio savršen i često je narušavan. Svejedno je pružao temelj poretka od koga je malo koja država otvoreno odstupala. Poput svog sovjetskog prethodnika, Klinton je to učinio i pritom upotrebio ideološki zasnovanu laž kao opravdanje surove sile.

Postoji razlika između Brežnjeva 1968. i Klintona 1999, jer je sovjetski vođa svoje pravo na intervenciju geografski ograničio na „socijalističku zajednicu”, naspram neograničenog, globalnog okvira „odbrane vrednosti koje daju smisao Severnoatlanskom savezu”. „Interesi svetskog socijalizma” kao opravdanje za vojne intervencije bili su daleko manje ambiciozni od zapadnog mita o „univerzalnim ljudskim pravima”. Sovjetska imperija prestajala je na reci Elbi, na zapadnom rubu Istočne Nemačke. Zamenila ju je vašingtonska „međunarodna zajednica”, koja ne prestaje nigde – jer pretenduje da ima jurisdikciju nad celim svetom.

Pola veka posle Brežnjeva i četvrt veka posle Klintona, i pod Bajdenovim rukovaocima na snazi je vizija Amerike kao branitelja „poretka zasnovanog na pravilima” i svih onih koji se suprotstavljaju njenoj volji (Rusija, Belorusija, Kina, Severna Koreja, Iran, Venecuela, Sirija…) kao otelotvorenja zla. Time je unapred obesmišnjena svaka rasprava o odnosu ciljeva i sredstava američke politike. I u neokonzervativnoj i u neoliberalnoj oblandi – nju, navodno, ne motivišu interesi već „temeljne vrednosti” izabrane nacije. Sledi samododeljeno pravo na rat – uvek i svuda.



Asimetrična multipolarnost

Stratezi u Vašingtonu smatraju da sa Srbijom posao privode kraju. Oni negiraju činjenicu da, sa predstojećim porazom „Kolektivnog zapada” u Ukrajini, podela svetske moći dobija karakteristike asimetrične multipolarnosti. Ovo je – kako nas uči istorija – nestabilan model međunarodnih odnosa, koji svoje strukturne protivrečnosti teško može da razreši bez rata velikih razmera.

Tokom Hladnog rata, svet je počivao na bipolarnom modelu, koji se pokazao kao relativno stabilan. Obe supersile prećutno su prihvatale postojanje nedodirljivih interesnih sfera suparnika. Geopolitička utakmica vodila se u sivim zonama sveta (Bliski Istok, Indokina, Koreja, Angola, Nikaragva itd.), ali su pravila igre počivala na racionalnom proračunu odnosa snaga. Ratovi klijenata ostajali su lokalizovani. Racionalnost obeju strana činila je mogućom kontrolu kriza (Berlin 1949, Koreja 1950, Kuba 1963.) koje su pretile sukobima katastrofalnih razmera.

Svet ponovo postaje multipolaran, ali SAD još uvek nisu spremne da tu činjenicu prihvate. Svedoci smo ironičnog preokreta uloga. Sovjetska Rusija bila je decenijama prikazana kao „revolucionarni hegemon i podstrekač žarišta nestabilnosti”, kome se suprodstavljala Amerika kao „konzervativni pobornik statusa kvo”. Posle Hladnog rata, međutim, došlo je do zamene uloga. Sa ratom protiv Srbije 1999. godine, SAD su konačno prerasle u nosioca revolucionarnog dinamizma sa globalnim ambicijama. Tom neurotičnom dinamizmu suprodstavlja se Kina, a od 22. februara 2022. pre svega Rusija, u ime tradicionalnih principa suvereniteta, nacionalnih interesa i multipolarnosti.

25 godina kasnije…

Još uvek ubeđen da je pre četvrt veka na Balkanu obavio jedan odličan posao, shodno svojim globalnim ambicijama, zvanični Vašington još uvek ne shvata da doktrina globalnog intervencionizma – koja svaki kutak Zemlje tretira kao američko dvorište – mora imati za posledicu imperijalnu prenapregnutost i stvaranje kontra-koalicija, poput onih koje su došle glave Napoleonu, Kajzeru i Hitleru.

Pitanje je da li će – kada i po kojoj ceni za sebe i ostali svet – ovu činjenicu shvatiti vašingtonski aparatčici koji formiraju spoljnu politiku još uvek najmoćnije zemlje sveta. Zenit njene bahato razuzdane moći dostignut je marta 1999. i sada je uveliko iza nas. Za žaljenje je nespremnost nosilaca vlasti u Srbiji da tu činjenicu spoznaju i da iz nje izvuku nužne pouke za opstanak srpske države i naroda.

Prošlo je 25 godina. Sa istih onih strana odakle su 1999. dolazili bombarderi – Srbima neprestano dolaze ultimatumi, ucene, pretnje i pritisci. Nad Srbima se u celini nadvila dvostruka opasnost. Preti im dalje sužavanje matične teritorije – do tačke nestanka njihovih demografski i ekonomski iscrpljenih zemalja – negde krajem ovoga veka. Preti im istovremeni zahtev priklanjanja kulturnoj matrici zapadnog sunovrata i slavljenja perverzija duginih boja, kako bi dokazali svoju zrelost za nastavak, tobože neupitnih i naravno neostvarivih, procesa evrointegracija.

Razaranja i žrtve iz 1999. godine podsećaju nas da hobzovski svet u kome živimo ne funkcioniše po principu lepog, dobrog i pametnog, već shodno onome šta njegovi moćnici poimaju kao poželjno i moguće. Shodno toj činjenici – u trenutku krajnje ranjivosti na više frontova – poslednji je čas da Srbi svoj politički diskurs i svoju strategiju opstanka više ne zasnivaju na lažima potrošenog briselskog evropejstva, već na trajno važećim temeljima učenja Svetoga Save, na poukama Nikole Makijavelija i državničkoj praksi Miloša Obrenovića.

(Novi Standard)

KOMENTARI



3 komentara

  1. Milutin says:

    Ovo što preti Srbiji preti celom svetu u ovom ili onom drugom obliku. Dali će se suprotstaviti kandžama Zapada koje više nisu silne i koje ciljaju određeno mesto napada već postaju od svojih tvoraca neukrotivo i samo se zabadaju naokolo u pokušajima usporavanja svog sunovrata. Dok su bili u punoj moći mogli su da sa "jednim noktom" zagrebu ciljano ali dovoljno snažno da nametnu svoju volju. Sada se ta hidra sa stotinu kandži žestoko zariva svuda naokolo. Žestoko. Otud više i ne bira. Dali kida neprijatelja ili prijatelja. Nije bitno što prijatelji ispunjavaju sve njene sumanute, ljudskoj vrsti nedostojne, ideje i želje ili se suprotstavljaju da ih nebi povukla sa sobom u ambis ljudskog beznađa. Sada nije neka mala i nejaka zemlja na meti. Sada je to Rusija. Možda je Zapad u svojoj sumanutosti pomislio da je ona slaba a on i dalje strašno jak. On jeste i dalje jak ali samo u novcu i misli da je dovoljno uložiti ogromnu količinu novca i ostvariti svoje zamisli makar bile lišene svake realnosti. I naravno postoji opasnost tolikog pritiska na Rusiju da bude prinuđena da upotrebi i nuklearno naoružanje. A Zapad, lišen svakog realnog ili realističnog razmišljanja, u želji da spreči svoj sunovrat a koji nije toliko uzrokovan spoljnim promenama koliko unutrašnjim protivurečnostima zapadnog sistema vrednosti, je spreman da ide u totalni sukob. Pred slobodnim i slobodarskim svetom a samim tim i pred Srbijom se postavlja pitanje. Dali će se pridruži Rusiji, da bi sukob ostao u krvavom okvirima konvencionalnog rata ili će dozvoliti besmisao apokalipse nuklearnog rata. Bez obzira što je rešenje u rukama Zapada, u njegovom povratku razumu, ipak slobodni i slobodarski svet svakako mora doneti svoju odluku.

    • Kosovac says:

      @ Milutin, …..Kolega, i ja mislim tako, Zapad se ne plaši od nuklearnog sukoba, „spreman je da ide u totalni sukob“ kako kažeš. Već se nazire da to nije Zapad, već je to „Zapad“. Vidi, baš je briga „Zapada“ da li će neka bomba da padne na Jeloustonski park. „Zapad“ će u međuvremenu da se udobno smesti u neko svoje sklonište u nekom delu sveta koji su mu njegovi naučnici preporučili. ………………..Ko, ili Šta je to „Zapad“ što sam stavio u navodnike, svako je slobodan da protumači prema svojim saznanjima i prema svojoj pameti.

  2. Gagi says:

    Bice svakakvih muka, nuklearnog NE. Vekovima postoji svetska hijerahija koja vlada ovim svetom. Oni se medjusobno dogovaraju i nije slucajno sto se u drzavama postavljaju pouzdani i dobri cobani koji ce da ispunjavaju "agende" prema svojim ovcama. Naravno da je to vestacko i fingirano sludjivanje naroda da bi se postojeci sistem svetske vladavine olosa nastavio. U svakoj drzavi na svetu su oni instalirali svoje operativce. Digitalizacija je danas svetska okupacija koja je okupirala drzave. Postoji li danas neki nas drzavni server koji nije pod kontrolom CIA-e i zapada. ZNACI, sve je laz i prevara ranije spremljenih i edukovanih pojedinaca. Da bi, zbog svog lagodnog i vrlo komplikovanog neradnickog privatnog zivota, unakazili sve nas i povukli za sobom sledbenike krajnje problematicne filosofije. MI SRBI TO NISMO. Narocito mi Srbi koji nismo prihvatili sve promene koje nisu kompatibilne sa nasim genetsim kodom i nasledjem koje obozavamo.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *