ИСТИНА о пореклу МЕШЕ СЕЛИМОВИЋА!

ISTINA o poreklu MEŠE SELIMOVIĆA!

1 aprila 2017

Mesa-Selimovic-000035916159

„Moji bliži preci su iz Bileće. Otac se rodio u Visokom, kad se porodica iz Bileće pokrenula prema svojima posedima na severoistoku Bosne.“

„Selimovići su poreklom iz Vranjske na granici Hercegovine i Crne Gore, od drobnjačkog bratstva Vujovića. Šefik Pašić, koji je ispitivao poreklo naših porodica, piše o tome, na osnovu dokumenata koje je pronašao u arhivskim i porodičnim dokumentima.

„Navodno je bilo devet braće i dvojica pređu na islam, da bi štitili jedni druge, i od njih su Selimovići i Ovčine. Selimovići se javljaju u Herceg-Novom pre 1690. godine, jer je tada njihova zemlja sa Ublina dodeljena mletačkim podanicima. Takođe u Crnoj Gori je bilo Selimovića, navodno su od Babahetovića ove porodice – Selimovići, Ćorić i Ovčine. U Jednošima jedan lokalitet naziva se Selimovina i Selimova Bistijerna, a u Plavu spominje se 1710. godine Džuba Selimović. Književnik Meša Selimović potiče iz ove porodice.“

… Kad sam 1972. godine naveo ovaj podatak (iz normalne radoznalosti i želje za otkrivanjem svog korena), neki intelektualci iz Bosne su mi to oštro zamerili. Rekli su otprilike: „Mnogi od nas tačno znaju svoje hrišćanske pretke, i mogli bismo da pokažemo i direktne dokumente. Ali čemu to? Šta bismo time postigli?“ Ova zamerka i ovakvo pitanje moglo bi se postaviti povodom otkrivanja svakog istorijskog podatka. U ime čega zatvarati oči pred istinom? Time se ništa ne menja, kao što se nikakva ljaga ne baca na bosansko-hercegovačke muslimane ako se ukaže na njihovo poreklo. Kod mene je ostala i jaka nostalgija za zavičajnim korenom, mada i Beograd veoma volim. Ja sam vezan za svoje bosansko i muslimansko poreklo, i uveren sam da je naša složenost (zbog dugogodišnjih tuđih navika koje smo prihvatili, zbog čudne istorije, zbog stvorenih kompleksa, zbog hiljadu spletenih čvorova) izuzetno bogata stvaralačkim mogućnostima.“

… Eto tako (da se vratim na poreklo porodice), negde valjda početkom 17. veka moj daleki predak Vujović iz Vranjske okupio je oko sebe sinove, devet ih je bilo, pa su se dogovorili da dvojica prime neprijateljsku veru, da brane ostalu braću i rodbinu. Ko zna da li su ih žrtvovali, odlikovali ili birali odoka. Izgleda da moji časni preci nisu bili suviše kruti što se tiče religije, a ni suviše iskreni: više ih je interesovala moguća korist, ili manja šteta, nego vera. Za nas, za svoje nepoznate potomke, nisu mnogo marili. I možda su tu ravnodušnost prema svakoj veri preneli do mene u krvi moji kasniji rođaci, a možda su svoju preveru plaćali većom revnošću u novoj veri.

I desilo se ono što je predački savet zamislio, pa su dva brata, jedan Selimović, jedan Ovčina, branili braću i rođake, generacijama pamteći da su rod. Kad su rođaštvo počeli da zanemaruju, pa da zaboravljaju, pa da preziru, i kad se sasvim zatrla rodbinska veza, teško je reći: to je deo naše teške i neispitane istorije. Nekadašnja želja da se pomogne rođacima polako se pretvarala u crnu mržnju. Možda su Selimovići pobegli iz Crne Gore u Bileću da se spasu od istrage poturica, možda su se zakrvljeni rođaci tukli i zatirali što su mogli žešće, i nije prošlo ni dvesta godina, a Selimovići i Vujovići nisu više ni znali da su iste krvi, a možda su nastojali da to što pre zaborave i sakriju (…).

Moji bliži preci su se zadržali u Visokom, tu se rodio i moj otac Alija. Posedovali su ogroman kompleks šuma i imanja, od Zavidovića do blizu Tuzle, i nekoliko kuća, od koji je najlepša bila ona u Treštenici kod Tuzle, velika, na tri boja, lepo uređena, okružena voćnjacima i velikim šumama, pogodnim za lov. Znam tu kuću kad više nije bila naša: možda mi je zato izgledala lepša. Kupio ju je bogati seljak Nuhan, ime sam zapamtio, i izgled, i glas, zato što je bio potpuno drugačiji od svih ljudi koji su dolazili u našu kuću.

Moji preci su bili age, pučkog porekla. Otac je, braneći Nuhana, znao da kaže: I mi smo doskora bili seljaci… Porodična tradicija je znala za četiri gradske generacije Selimovića, u Bileći, bili su trgovci i zlatari. Dalje od toga se nije znalo, pa sam pretpostavljao da se tim zaboravom prikrivao hrišćanski koren. Ne znam kako su se obogatili, ni kada. Znam kad smo osiromašili: pred Prvi svetski rat. Ali je otac posle rata opet imao veliku štalu lepih konja, i uspešno se bavio trgovinom. Otac je bio krupan, visok, snažan, veseo, živ, pust, nemiran, neukrotiv. Kako se kaže u Bosni, on je istutnjio i svoj i moj tal nemira. Kad mu je bilo 18 godina, oženili su ga, da se smiri. Ali mladi ženik Alija, koji je pokušao da vidi može li živeti sa ženom koju su mu drugi izabrali (tragovi tog pokušaja su ostali), iznenada je pobegao od kuće, od neveste, od roditelja i neželjenih obaveza i obreo se u Tuzli, kod nekih dalekih rođaka. Iz tog braka od nekoliko noći, rodilo se žensko dete, moja polusestra, Hanumica, koja je živela s nama. Nena i deda ubrzo su došli u Tuzlu za nemirnim mladićem i, naravno, sve mu oprostili. Da nisu učinili tako, izgubili bi ga.

Kupili su veliku Dedajića kuću (koja i danas postoji) i postali Tuzlaci. Danas izgleda teško objašnjivo kako to da deda i otac nisu ništa radili: živeli su od prodaje porodičnih imanja. Bilo je to početkom vijeka. (1936. posle očeve smrti, ja sam prodao poslednje što je ostalo, konje, kola, hambare, a 1945, posle rata, i kuću s baštom.) Godine 1902. bogati mladić-pustahija zagledao se u siromašnu lepoticu Pašu Šabanović iz neposrednog komšiluka, delila ih je samo baštenska ograda. Nije pristao na prvu devojku koju su mu izabrali roditelji, na drugu koju je on izabrao sam, nisu rado pristali roditelji. Ali je on uvek odnosio pobedu. I tako je moja majka došla u kuću u kojoj je nisu želeli, mada to nisu pokazivali.… Ne znam zašto je otac prodao staru kuću, u kojoj smo se rodili moj najstariji brat Šefkija, starija sestra i ja (1910). Dugo sam žalio za njom, jer je zaista bila lepa i vedra. Izgleda da je to učinio zbog ljubomore, jer je kuća celom prednjom stranom slobodno gledala na prostranu meraju, preko koje su ljudi neprestano prolazili, a uveče sedili, pili rakiju i pevali kuzajući uz saz. Verujem da mu je to smetalo.…Prema deci otac je bio strog, ili najčešće ravnodušan. U njegovu sobu smo ulazili samo kad nas pozove, i tad smo išli kao na strašni sud. Dvaput godišnje morala su sva deca da uđu, na dva Bajrama, zbog čestitanja. Nije bio religiozan, ali smo slavili glavne verske praznike. Po nacionalnom osećanju bio je Srbin, i znao je za nerazgovetno porodično predanje o poreklu iz istočne Hercegovine ili severne Crne Gore.

(slobodnahercegovina.com)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Trifun says:

    Ne plašim se od vražjega kota neka ga je ka na gori lista. Već se plašim od zla domaćega BIJESNA se braća izturlila. Ni gladna,ni +edna,ni gola,ni bosa - već BIJESNA.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *