Istina po Aliji

Istina po Aliji

24 septembra 2013

Nenad KecmanovićPiše: Nenad Kecmanović

Kako je muslimansko vođstvo krajem 1991. videlo raspad Jugoslavije i projektovalo budućnost Bosne? Kako je prezentovalo svoje nacionalne interese? Kako je tretiralo svoje srpske partnere u prvoj demokratski izabranoj vlasti?

Nakon više od dve burne decenije zgusnute istorije BiH, toga bi se danas malo ko od savremenika setio da nam sarajevsko „Oslobođenje“ nije nedavno osvežilo ružne uspomene, i to iz prve ruke. U jubilarnom broju povodom 70. godišnjice (30. august o. g.) ovog lista objavljen je intervju sa Alijom Izetbegovićem iz 1991. godine, pod izvornim naslovom „Bosna je jedna velika tajna“.
Na pitanje novinara Emira Habula i Miroslava Jankovića o neočekivanom zaokretu muslimanskog naroda protiv ostanka BiH u Jugoslaviji, Izetbegović kaže da „zajednička država SFRJ možda nije ljubav, ali jeste interes muslimana“. „Međutim“, veli Alija, „stvari su krenule nekim drugim putem. Došlo je neko čudno, naopako vreme, na Balkanu. U ljude i narode uselio se duh deljenja, cepanja, potpuno suprotno onom što se događa u Evropi.“ On je, dakle, potpuno svestan da, radeći na odvajanju BiH od Jugoslavije, radi protiv realnog interesa muslimanskog naroda, ali to objašnjava u metaplitičkim kategorijama „manjka ljubavi“ i „viška secesionističkog duha vremena“. Pri tome, međutim, i ne sluti da bi taj isti deficit patriotizma i suficit želje za nacionalnim osamostaljenjem mogao da rasturi i samu BiH.

Naprotiv, kada govori o Srbima kojima, za razliku od ostalih bratskih naroda i narodnosti, nije manjkalo patriotizma, niti ih je zahvatio virus podela, pa su hteli da BiH ostane u zajedničkoj državi, Izetbegović ima potpuno drugačije objašnjenje. „Svi dokumenti o suverenosti i nezavisnosti BiH objektivno nisu štetni za srpski narod i nisu antisrpski dokumenti i uveren sam da bi 80 – 90 odsto srpskog naroda glasalo za njih. Ti dokumenti nisu u koliziji s interesima srpskog naroda, ali jesu u opoziciji sa planovima o stvaranju velike Srbije. Mislim da je to razlog što su Srbi protiv tih dokumenata.“

Elem, po Aliji ispada da je interes muslimana bila Jugoslavija, ali su poslanici SDA glasali protiv nje, a da je interes Srba bila suverena i samostalna Bosna, ali su poslanici SDS-a glasali za ostanak BiH u Jugoslaviji. Implicitno objašnjenje ove kontradikcije skriva se, navodno, u tome što Srbi, za razliku od muslimana, nisu uspeli da shvate da je Jugoslavija privremena tvorevina“, a Bosna nadistorijska kategorija.

„Analogija između BiH i Jugoslavije“, veli muslimanski lider, „nije baš sasvim korektna. Iako neka poređenja stoje, ona su više spoljna i površna. Pre svega, Bosna ima daleko dužu tradiciju od Jugoslavije. Zajedništvo u Bosni traje vekovima i, mada je prolazilo kroz mnoga iskušenja, održalo se. Jugoslavija je isključivo politička tvorevina, dok je BiH kulturna, nacionalna, sociološka osobenost, civilizacijski unikat. Dalje, Jugoslavija je deljiva. Bosna to nije. Jugoslaviju dele pred našim očima, a za Bosnu čak i oni koji hoće da je dele ne znaju da daju recept. Nema linija po kojima bi Bosna prirodno mogla da se pocepa. Svi smo pomešani kao kukuruzno i pšenično brašno.“

Ovim nadahnutim bosnoljubivim redovima Alija je sakrivao brojne činjenice. Počev od toga da je Jugoslavija početkom devedesetih ipak imala svežu, bezmalo poluvekovnu državnu tradiciju. Preko toga da je državna tradicija Bosne bila prekinuta još u srednjem veku, a muslimani je nikad nisu ni iskusili, jer su, i to samo kao verska grupa, nastali na njenim ruševinama. Do toga da je već Lisabonskim sporazumom dat recept za unutrašnju podelu BiH, te u raznim varijacijama ponovljen u nekoliko kasnijih mirovnih sporazuma, uključujući Dejtonski, koji će Izetbegović prihvatiti i implementirati.

Da baš nikada nismo mogli biti „pomešani kao kukukurzno i pšenično brašno“ ukazuje i sam Alija: „Preko Bosne se uvek šetala ona linija dodira ili trvenja dve kulture, dve religije, dva sveta – islamskog i hrišćanskog. Ovaj narod ovde ima posebno istorijsko iskustvo, i danas je pred velikim ispitom – rat ili mir. Taj ispit traje i za sada polaže sa uspehom.“ A kako je taj uspeh konkretnije izgledao u godini uoči rata, Alija lepo objašnjava: „Postoji međustranačka saglasnost (SDA-SDS-HDZ) da se neće primenjivati sila i da niko neće nametati rešenje. Ja pod rečenim podrazumevam ne samo odricanje od upotrebe sile nego i uzdržavanje od jednostranih akata.“

A onda u nastavku kaže: „Oni (Srbi) vide BiH kao federalnu jedinicu u saveznoj državi Jugoslaviji, a mi (muslimani) hoćemo samostalnu i integralnu BiH.“ I dodaje da je „prijava BiH na međunarodni konkurs za priznavanje nezavisnosti (Badinterova komisija) odgovor muslimana da neće da ostanu u krnjoj Jugoslaviji“. Dakle, ponovo gomila kontradikcija. Alija je protiv nametanja volje bilo kog naroda i protivi se svim jednostranim aktima, a istovremeno, udružen sa Hrvatima, protiv volje Srba traži međunarodno priznanje samostalnosti BiH. Sam ukazuje da je Bosna poprište dve religije, dve kulture i dva sveta, a istovremeno se zalaže za unitarnu državu.

Čitajući nakon 20 godina intervju Alije Izetbegovića u „Oslobođenju“ iz 1991, čovek ne može da se ne upita da li se kod njega radilo o nerazumevanju konkretno-istorijskih okolnosti ili o svesnom ignorisanju interesa jednog konstitutivnog naroda, o logičkoj nedoslednosti u mišljenju ili o naivnom uverenju da je u „velikoj tajni Bosne“ otkrio ostvarenje muslimanskih nacionalno-verskih fantazija. Kako god bilo, u Alijine kontradikcije tragično su se zapleli pre svega Bosna i Bošnjaci, a srazmernu cenu njegovoj političkoj nedoraslosti platili su i Srbi i Hrvati.

Najbliži realnoj proceni situacije Izetbegović je bio kada kaže: „Da postoje u BiH kompaktne nacionalne celine u teritorijalnom smislu reči, verovatno bi se još mnogo ranije pocepala.“ Konstatacija da takvih celina u BiH ranije nije bilo nije tačna, jer je, recimo, zapadna Hercegovina i do rata bila bezmalo čisto hrvatska, Cazinska krajina ne manje muslimanska, Krajina uglavnom srpska itd, a sela u pretežno ruralnoj BiH bila su srpska, hrvatska ili muslimanska. A do presudne promene dovela je tranziciona demokratija, koja je omogućila svakom od tri naroda da se slobodno samoorganizuje sa sebi najsličnijim u pogledu vere, nacije i kulture, na teritorijama na kojim je bio u većini.

Ratne i poratne migracije su samo povećale teritorijalno-etničku homogenizaciju na sve tri strane, ali kako reče jedan zapadni diplomata: „Bilo je to najgore i, istovremeno, jedino rešenje.“ Alija ga je izgleda još 1991. prepoznao, ali je ipak ušao u rat za unitarnu Bosnu sa muslimanskom dominacijom.

(Pressrs.ba – Banja Luka)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *