Истину на видело!

Istinu na videlo!

14 novembra 2015

Bosko Jaksic 45Piše: Boško Jakšić

Promrzli odavno, ponovo smo na vrhu brega ispod koga je neslućena masa korupcionaškog leda.

Jedan tabloid čija je kurirska služba menjala nalogodavce i finansijere, ali znala i da obori vladu, sada je osumnjičen da zamračene koridore politike i biznisa koristi da bi skinuo aktuelnu vlast.

Država i vlast čijoj glavi može da dođe jedan tabloid je slaba, to bi i zasluživala. Ali, ne može jedan tabloid da sruši Aleksandra Vučića sa podrškom kakva odavno nije viđena na ovdašnjem političkom sazvežđu. Deluje kontradiktorno i nelogično da se premijeru pripisuju autoritarne ambicije, a da je on tako krhke građe da može da ga oduva neka medijska raja.

Brzo se ispostavilo da se ono što je ličilo na tabloidski rat pretvorilo u prvorazrednu političku temu: „Rušenje Vučića“. Zvona na uzbunu oglasila su se specijalnom emisijom koja je TV farmere prekinula u njihovom primitivnom spektaklu.

Ono što ne može tabloid, može Sistem koji decenijama funkcioniše kao švajcarski sat: kriminalna sprega sveta politike i biznisa, korupcija koja je nagrizla sve aspekte ovdašnjeg života. Sistem koji nađe glasnogovornika može da destabilizuje vlast, pa i da je promeni. Taj Sistem uprkos svim obećanjima gotovo da nije ni načet.

Tako smo dospeli u situaciju da u političkoj areni gledamo kako se gladijatorski bore dva suprotstavljena krila koja je stvorio isti sistem vrednosti.

Teško je pohvatati konce svega što se dešava. Ko je, od kada, zbog čega i za koga reketirao? Ko je kome davao? Kakve to istražne radnje i postupke sprovodi „Teška reč”? Gde su „krunski dokazi”?

Vijuge su vezane u čvor. Ljudima mora da zveči u glavi. Stvorena je opšta konfuzija pa sve liči na poigravanje sa javnošću. Jedino što je izvesno jeste da sve što smo ovih dana čuli potvrđuje pretpostavku o mutnim radnjama.

Na jednoj strani je namera nametanja medijskog monopola tabloida čije motore pokreću novac sumnjivog porekla ili neplaćeni porezi. I ambicija da se gusarskim preuzimanjem „Politike“ zauzme admiralski brod srpske medijske flote i promeni kurs njegove plovidbe po morima ozbiljnog novinarstva.

Na drugoj strani je darling bivšeg (mož’ biti i sadašnjeg) režima koji čivijaškom lakoćom predaje milion evra u gotovini kao da se radi o kupovini zeleniša na pijaci. Odakle toliki novac na kamari? Kako je izbegao sve finansijske tokove koji bi trebalo da ga prate?

Ne treba biti Hektor Poaro pa dati odgovor. Okoristili su se Sistemom u kome sve pod kontrolom drže dispečeri davno formiranog Centra za mahinacije: omogućim ti da lako dođeš do novca, ali ta usluga košta. Cena zahvalnosti je i mera poslušnosti.

Glavni akteri sada se predstavljaju kao žrtve pritisaka i ucena, glumeći nevinost kao da i oni sami ne znaju vrlo dobro da su dobrovoljno ulazili u đavolje saveze vođeni profitom. Lasice uvek idu tamo gde je hrana.

Ovaj otužni ali opasan spektakl otkriva koliko je kult predstavljanja sebe kao žrtve inficirao vrhove društva. Svakome je neko drugi kriv, taj strašni drugi koji očnjacima kida nevinog i nezaštićenog.

Iskreno govoreći, ne verujem ni jednima ni drugima. Kao što mi se ne dopada što je vlast u pomoć pozvala televiziju koja je uvek pripravna da svoj ružičasti program prekine čim premijer pozove svog omiljenog informerskog urednika. Da ne bih ostao nedorečen: nema tu ni trunke istraživačkog novinarstva. Sve je velika TV ujdurma.

Sa razumne ekvidistance posmatrano, obe strane su produkti Sistema koji je u sebe ugradio samorazarajući čip neefikasnosti, prevare, mita, sunovrata opšteg pa i poslovnog morala.

Ako je tabloid toliko opasan kao što se predstavlja, znači da iza sebe ima moćnu silu za čiji daljinski tvrde da je negde na zapadu. Ako je vlast spremna da priča o zaveri protiv države, onda njen vrh pouzdanije naslućuje da su joj uticajni krugovi tamo negde odredili rok trajanja. „Prebrojavaju mi dane“, što reče premijer.

Prokazani tabloid je u oba slučaja upotrebljen. Prvima je portparol, drugima povod da povišenim tonom pošalju poruku da znaju o čemu se radi.

Nema ovde nevinih, još manje nezaštićenih. Pitanje je samo kako ustanoviti kada su, pod kakvim okolnostima i u prisustvu kojih političkih voajera, izgubili nevinost – na Devičanskim ostrvima. Neophodno je spasti istinske žrtve zakulisnih malverzacija. Među koje, verujte mi bez navijanja, ubrajam „Politiku”.

Obaveza države je da reši slučaj koji je toliko ozbiljno politizovan. Neka se utvrdi ko je u vreme bivše vlasti blokirao tužilaštvo i sklonio optužujuće dokumente, ali moraće da se utvrdi i zašto nadležni organi nisu preduzimali ništa kada su poslednji put upozoreni 2013. godine.

Samo tako bi se otvorila šansa pročišćavanju zagađenog dela Sistema koji opstaje uprkos promenama stranaka na vlasti, predsednicima i premijerima.

Hoće li se konačno razbiti duboko ukorenjeno, osiono i bahato uverenje da su nosioci vlasti istovremeno i bezgrešni titulari istine. Ništa mi ne znači otkrivanje prevara „bivših” ako se po toj matrici čuvaju ovi danas. Postoje za to uverljiviji mehanizmi pravosuđa od poligrafa koji je ustoličen za krunskog svedoka.

Kada se pravosuđe stavi pod kontrolu, zašto bismo se čudili ako se medijima uskraćuje da budu informativni psi tragači, već se dresiraju kao cirkuske pudlice koje menjaju vlasnike kako se šatre sele – od izbora do izbora. Koliko su pouzdani zakoni kada se sada hitno menja zakon kako bi Tanjug ostao?

Podzemni život se, uz horsko aminovanje raznoraznih „nadležnih”, odavno uselio u nadzemni stvarajući spregu koja nas razara poput oružja za masovno uništavanje. Sada su na ispitu Tužilaštvo za organizovani kriminal i policija.

Gospodo, istinu na videlo!

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *