ИСТОРИЈА СЕ ПОНАВЉА: У Берлину се опет цртају нове границе на Балкану

ISTORIJA SE PONAVLJA: U Berlinu se opet crtaju nove granice na Balkanu

15 jula 2018

Od Berlinskog kongresa, kad su velike sile nacrtale novu mapu Balkana, stigli smo do Berlinskog procesa, koji je potpuno nemoćan da bilo šta pomeri sa mrtve tačke u ovom delu Evrope.

Tokom jalove priče o evropskim integracijama sve više sazreva stav da balkanske zemlje ne mogu same između sebe da reše sporove koji opterećuju sve. Postavlja se pitanje da li samo uz učešće velikih sila mogu strateški i dugoročno da se razreše nesporazumi između balkanskih država. Ovoga puta, ne samo u EU koja je očigledno nemoćna da zatvori proces već i uz pomoć najvećih svetskih igrača kako je to više puta bilo u istoriji.



Setimo se istorijskog Berlinskog kongresa.

On je posle mesec dana pregovora okončan 13. jula 1878. i doneo je priznanje nezavisnosti i proširenja na račun Turske — Srbiji, Crnoj Gori i Rumuniji, dok je Bugarska podeljena na interesne sfere, a ujedinjena je sedam godina kasnije.

Tim kongresom rešena je Istočna kriza, ali istina, istovremeno je pojačan rivalitet velikih sila, pre svega Rusije i Austrougarske, što je, uz savezništva stvorena do kraja 19. veka, samo pogodovalo izazivanje svetskog rata 1914.

Pitanje koje Berlinski kongres nije uspeo da reši jeste uspostavljanje nepovredivosti granica među državama. Male države kojima je priznata nezavisnost te 1878. nisu bile zadovoljne teritorijalnim dobicima posle ratova sa Turskom, jer je veliki broj pripadnika balkanskih naroda i dalje ostao u evropskom delu Osmanske carevine. Tek su teritorijalna proširenja iz 1912. i 1913. omogućila srpskim državama (Srbiji i Crnoj Gori) da oslobode sve pripadnike srpskog naroda i objedine ih u dve nacionalne države.

Ali tek kad su se moćne imperije dogovorile, mape su kako-tako nacrtane.

Želeći da uspostavi trajan mir u Evropi, američki predsednik Vudro Vilson pokušao je da izbegne greške Berlinskog kongresa na Versajskoj mirovnoj konferenciji 1918, promovišući principe samoopredeljenja naroda i jednakosti među državama. I tu su glavnu reč vodile četiri velike sile – SAD, Velika Britanija, Francuska i Italija.

Međutim, međunarodni poredak oličen u Društvu naroda bio je isuviše krhak pred ambicijama pojedinih velikih sila (Italije i Nemačke) za prekrajanjem granica u Evropi.

Posle najkrvavije epizode u evropskoj istoriji, Drugog svetskog rata, princip nepovredivosti granica uveden je u međunarodno pravo kao svetinja i upisan u Helsinški završni akt. I tad su se o tome dogovorile velike sile, ratne pobednice sa istoka i zapada.

Međutim, opet su postojale epizode prekrajanja državnih granica, negde mirnim putem, kao što je bio slučaj sa raspadom SSSR-a i Čehoslovačke, a u slučaju Jugoslavije to se dogodilo u krvavom građanskom ratu.

Nerešeno pitanje državnih ranica i danas zaokuplja pažnju evropskih država. Na primeru Kosova i Metohije možemo da zaključimo da se neke stvari u ponašanju velikih sila nikada ne menjaju, što potvrđuje i istoričar Čedomir Antić.

Granice je, prema Helsinškom završnom aktu, moguće menjati, ali uz saglasnost svih strana, kaže on.

„E sada, kakav sporazum strana može da bude, to velike sile vrlo dobro znaju. Neki elementi sile, nasilja i nepravde se ne menjaju, isti su i kod demokratskih država, kao što je, recimo, Nemačka, koja je priznala jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova i kod onih koje nisu demokratske, kao, recimo, kada je Hitler naterao Rumuniju da pokloni Transilvaniju Mađarskoj, takozvani Bečki poklon“, objašnjava Antić.

Razmena teritorija i promena granica su moguće, samo zavisi koliko su velike sile spremne da se za to založe, dodaje on i konstatuje da na Balkanu, prema njegovom mišljenju, još nije sazrelo vreme za promenu granica.

„Postoji demokratski način. Zoran Đinđić, kada je bio premijer, u uslovima u kojima je protivno međunarodnom pravu i protivno volji Srbije, na Kosovu stvarana nova država, predložio je međunarodnu konferenciju koja bi rešila pitanje granica. Međutim, teško je to sada očekivati i treba podsetiti da se Berlinski kongres ipak dogodio pre 140 godina i došao je posle jednog rata, tako da su granice promenjene u odnosu na predratno stanje, u odnosu na ratno one su otprilike bile slične“, kaže Antić.

Danas, umesto Berlinskog kongresa imamo Berlinski proces, čiji je cilj da približi balkanske zemlje EU. Umesto Bizmarka, koji je smatrao da Balkan nije vredan ni malog prsta nekog pomeranskog grenadira, imamo Angelu Merkel, koja šalje nemačke vojnike u misije NATO-a po svetu, pa i na Kosovo i u Bosnu.

Razlike postoje. Ali istorija opominje da jedan ovako zamršen proces, kao što je balkanski konflikt, može da se okonča samo dogovorom velikih.

Koliko ćemo čekati na njega?

(Sputnjik)

KOMENTARI



3 komentara

  1. goran says:

    Vucica za predsednika Nemacke, pa bombardovanje Srbije moze da pocne ponovo.

  2. Radgost says:

    Berlinski proces će biti fuzioni, i on će rešiti "problem"Nemačke za dugi period p o l u r a s p a d a.Ujedno će otplatiti n a g o m i l a n e dugove.Razvoj dogadjaja potvrdjuje izvesnost takvog razvoja dešavanja, sigurno kao što je gravitacija izvesna.Nisam siguran da današnji Nemci to zaslužuju, ali očigledno nemaju snage ni hrabrosti da spreče Božiju nivelaciju.Šteta za narod takvih kvaliteta.Poljaci, Švedi, Norge, Rumuni... samo će biti kolateralna šteta, jednog epskog dvoboja dobra i zla.Pigmeji koji ne umeju gospodariti svojom teritorijom i suverenitetom, su potrošna roba.

  3. Pastrovic says:

    Pa neka crtaju, kad tolikim silnicima ne smetaju njemacke granice.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *