ИВО ЈОСИПОВИЋ ШОКИРАО ИЗЈАВОМ: „Хрвати су силовали и убијали Србе у „Олуји““

IVO JOSIPOVIĆ ŠOKIRAO IZJAVOM: „Hrvati su silovali i ubijali Srbe u „Oluji““

7 avgusta 2016

Josipovic 7868I Srbi su pljačkani, silovani, ubijani, a mnogi su morali da odu iz svojih domova…

Srbija nema moralno pravo da prigovara Hrvatskoj zbog Alojzija Stepinca jer je ona rehabilitovala četničkog komandanta Dragoljuba Dražu Mihailovića i pokrenula proces vraćanja časti Milanu Nediću, kaže u intervjuu za Kurir Ivo Josipović, bivši predsednik Hrvatske.

Ako se slažete, da se na samom početku osvrnemo na 21-godišnjicu obeležavanja „Oluje“. U Srbiji Dan sećanja, u Hrvatskoj Dan pobede. Da li biste vi lično potpisali peticiju izvinjenja koja je pokrenuta u Hrvatskoj?

– Nisam video peticiju ni njen sadržaj, pa ne mogu reći šta bih učinio. Ali znam šta jesam učinio. Kao predsednik redovno sam obilazio lokacije na kojima su stradali nevini civili, naši sugrađani Srbi i odavao počast njihovoj žrtvi. S predsednikom Tadićem obišao sam i Ovčaru, na kojoj su pokopane žrtve najstrašnijeg zločinačkog pokolja, ali i stratište na kome su pogubljeni Srbi. Za mene nema razlike kad govorimo o žrtvama i zločincima. Žrtve su jednake, zločinci su jednaki. Žalim za svakim izgubljenim životom, saosećam sa svima koji su u ratu bili izloženi stradanjima i nepravdi. Nažalost, političari, mediji, ali i pojedinci, polaze od načela kako je samo „naša“ žrtva prava žrtva, kako su samo „njihovi“ zločinci pravi zločinci. Oni naši zločinci više su heroji…

Kad je reč o istorijskoj istini o strašnom ratu koji smo prošli, u udžbenike bih, i u Hrvatskoj i u Srbiji, stavio vrlo realnu i izbalansiranu odluku Međunarodnog suda pravde u postupku međusobnih tužbi za genocid. Sud je nepristrasno i istinito izneo genezu i posledice rata. Kaže sud, da sažmem, Srbija je pokrenula agresiju na Hrvatsku uz pomoć lokalnih Srba s namerom da okupira hrvatske teritorije i stvori veliku Srbiju. Pritom su jedinice JNA i paravojne jedinice počinile mnoge strašne zločine, posebno prema civilima.

Razaranja, pljačke, silovanja, proterivanja i ubistva bili su masovna pojava. Hrvatska se legitimno branila, a „Oluja“ je legitimna vojna akcija. Ali, tokom obrane su i hrvatske snage počinile ozbiljne i brojne zločine protiv civilnog srpskog stanovništva, što su vlasti morale sprečiti. Da, i naši sugrađani Srbi žrtve su mnogih zločina. I oni su pljačkani, silovani, ubijani, mnogi su morali otići iz svojih domova… Od ovakve konstatacije, inače detaljnije razrađene u samoj presudi, morali bi poći političari kad kreiraju politiku, koja naprosto mora biti politika pomirenja. Sve drugo rađa mržnju i temelj za neki novi konflikt.

Kao predsednik pokušao sam i proslavu Dana pobede, važnog dana za Hrvatsku, promeniti, učiniti je integrativnom, pozvati i Srbe da učestvuju, uz ponos zbog pobede pružiti ruku pomirenja i komemorirati i žrtve „s druge strane“. Uostalom, Hrvatsku su branili i mnogi Srbi. Preko deset hiljada ih je bilo u Hrvatskoj vojsci. Mnogi su i poginuli za slobodu Hrvatske. Prva je godina krenula dobro. Ali druge su politike bile jače od moje. Moj zahtev da Hrvatska, koja je pobedila u ratu, pobedi i u miru, tako da bude otvorena i integrativna u odnosu na srpsku zajednicu, da takva bude i proslava Dana pobede, nije naišla na podršku.

Javno ste se pismom obratili hrvatskoj predsednici Kolindi Grabar Kitarović, u kome otvoreno govorite da Hrvatska nije mogla da traži od Srbije ukidanje Zakona o jurisdikciji, a sve u vezi s nedavno otvorenim poglavljima 23 i 24 u pristupnim pregovorima Srbije i EU. Nekoliko dana kasnije ministar Kovač kaže da Hrvatska Srbiji neće dopustiti zatvaranje poglavlja. Vidite li rešenje ovog problema?

– Predsednica mi, iako je rekla da će to učiniti, nije odgovorila. Iskreno, nisam ni očekivao, a i nema potrebe. Pismo nije bilo koncipirano kao prekor predsednici, ni kao započinjanje neke političke kavge. Pismo onima koji danas kreiraju spoljnu politiku, a predsednica je vrlo važan faktor, upozorava da za ovu priču o univerzalnoj nadležnosti i njenoj mogućoj zloupotrebi postoji vrlo jednostavan lek: sporazum dve države na načelima koja smo bili dogovorili predsednik Tadić i ja. Nažalost, vidimo da političke elite dveju zemalja, umesto da smire tenzije i traže racionalno rešenje, raspiruju vatru.

U odnosima Srbije i Hrvatske dolazi do tačke pucanja. Srbija, između ostalog, zamera reviziju osude – rehabilitaciju Alojzija Stepinca, ukidanje presude Glavašu i podizanje spomenika Miru Barešiću. Kako vi gledate na tri pomenuta slučaja?

– Kad je reč o ukidanju presude Glavašu, tu treba sačekati konačan rezultat postupka. Glavaš nije oslobođen, optužbe za teška dela stoje i pustimo sud da bez pritisaka javnosti i politike donese odluku. Kad presuda postane pravosnažna, moći ćemo suditi o njoj i o tome šta je i kako pravosuđe radilo.

Kad je reč o rehabilitaciji kardinala Stepinca, postoje dva aspekta. Prvi, da li je postupak bio pravedan ili politički montiran i, drugi, da li je Stepinac i u kojoj meri zaista radio ono za što je bio optužen. Sud je rešio samo prvu dilemu. Utvrdio je da postupak nije bio pravedan, da je bio politički motivisan i montiran. Naravno, ostaje pitanje da li su današnji kriterijumi primenljivi na one posleratne. Po današnjim, ni Nirnberg ne bi opstao. Sud nije ulazio u meritum predmeta. Meritum ostaje istoričarima da ga reše. Lično, ne mislim da je Stepinac učinio sve što je mogla osoba njegove pozicije, da se barem čvrsto distancira od ustaškog režima i osudi zločine.

Stepinac nije bio običan građanin i zato su očekivanja prema njemu, pa i ona o preuzimanju rizika, bila znatno veća. Položaj obavezuje. Mislim da je Srbija, nakon što je rehabilitovala Dražu Mihailovića i što je u postupku Nedićeva rehabilitacija, poslednja koja bi imala moralno pravo da prigovara Hrvatskoj zbog Stepinca. Kad je reč o spomeniku Barešiću, smatram da je neumesno podizati spomenik osobi osuđenoj zbog ubistva i terorizma, bez obzira na to da li je i kako sarađivao u odbrani zemlje. To je najbolji primer dvostrukih kriterijuma koji dominiraju i u Hrvatskoj, ali i u Srbiji.

Nedavno ste izjavili da uloga Stepinca nije ni približno negativna koliko Draže Mihailovića. Možete li da pojasnite na šta ste tačno mislili?

– Stepincu se može prigovoriti saradnja sa ustaškim režimom i propust da mu se odupre. Ali Stepinac nije bio osuđen za ratni zločin. S druge strane, Mihailović je imao krvave ruke. Brojne su zločine, ubistva i mučenja počinile jedinice pod njegovom komandom, posebno u Hrvatskoj i BiH. Aktivno je, s puškom u ruci, ratovao na strani Nemačke i Italije, često i u savezništvu sa ustašama.

Slažete li se da je antifašistički pokret tokom Drugog svetskog rata ipak bio snažan, te da je na neki način tragedija za hrvatsku naciju što politički vrh ne stoji iza te tradicije?

– Da, o tome sam govorio mnogo puta. Mene uvek nanovo iznenadi nesposobnost ljudi koji pripadaju antifašističkom krugu, takvih je većina, da na javnoj sceni uspešno brane antifašističku narav Hrvatske, zapisanu i u Ustavu. Desnica, pa i ona proustaška, mnogo je bolje organizovana u medijima, na javnoj sceni, puno angažovanija i strastvenija u odbrani i nametanju svojih vrednosti.

Ali, slično vredi i za Srbiju, gde je četništvo bilo jako, i još je ojačalo.

Posle nekoliko godina priče o pomirenju, šta se tačno dogodilo da se odnosi dva naroda toliko pogoršaju?

– Promenile su se elite na vlasti. Ljude koji su razumevali važnost dobrosusedstva, mira i tolerancije za svaku od zemalja i za ukupnost odnosa u regiji zamenili su političari koji imaju snažne nacionalističke koncepte. Oni svađu sa susedima tretiraju kao važan politički alat unutrašnje politike. Naprosto, na vlasti su ljudi drugačije političke i opšte kulture, drugačije etike. Otuda i nagli porast ekstremizma, i u Hrvatskoj, i u Srbiji.

Redak ste primer političara koji je, umesto na državnu, odabrao da na komemoraciju žrtvama jasenovačkog logora pristupi uz srpsku i jevrejsku populaciju. Zašto je takvih primera jako malo?

– Nisam siguran da ste dobro ocenili stanje. Na komemoracijama jevrejske i srpske zajednice bilo je mnogo više ljudi nego na službenoj komemoraciji. Bili su tu, osim mene, i mnogi drugi političari, recimo, Milanović, Leko, Mrsić, Hrelja, HNS-ovci, laburisti, IDS-ovci…

Kad gotovo kompletan hrvatski državni vrh prisustvuje komemoraciji u Blajburgu, kakva se poruka šalje?

– Nije problem što postoji komemoracija, već kako se sve to radi. Blajburg je mesto komemoracije žrtvama poraženih snaga. Mnogo je stradalih ustaša, dosta četnika, domobrana, čak i čerkeza i nekih drugih. Nažalost, ubijeno je i puno civila. Mnogi su ubijeni bez ikakve vojne potrebe, iako je bilo i stradalih u okršajima s poraženim snagama koji nisu želeli da polože oružje. Valja biti pošten i reći kako je Blajburg, preciznije, Križni put, mesto zločina.

Nažalost, komemoracija mnogima služi za rehabilitaciju ustaštva, za reviziju istorije i relativizaciju krivice u Drugom svetskom ratu. Zato nikada nisam išao na komemoraciju. Ali jesam tamo odveo partizane da se zajedno poklonimo onima koji su ubijeni bez razloga, posebno civilima. Trebalo je da to bude početak nove politike, koja uvažava sve žrtve, ali jasna je poruka tome ko je bio ko u ratu i da je bilo ispravno suprotstaviti se okupatoru, a ne skupa s njim osnovati kvislinške države i vlade.

„Hiperkorektan ko Josipović Ivo“ – Volim hladno pivo čak i kad sam negativac pesme

Kao vrsnom poznavaocu muzike, kako vam se dopala pesma Hladnog piva „Mesi“. Znate li stihove?

– Mile Kekin i Hladno pivo su sjajni, društveno angažovani muzičari. Zagovaraju prave vrednosti. Vi me pitate baš za tu pesmu zbog toga što ima stih „hiperkorektan ko Josipović Ivo“. Mislim da je spominjanje mene bilo ne da me pohvale, već da se suptilno aludira ko je glavni, negativni lik pesme. Meni se pesma jako sviđa.

Povremeni susreti

Da li ste u kontaktu s bivšim predsednikom Srbije Borisom Tadićem?

– Povremeno se čujemo, sretnemo na nekoj međunarodnoj konferenciji, popijemo kafu u Zagrebu ili Beogradu.

O komšijskim odnosima

Da li je za trenutnu krizu u odnosima Srbije i Hrvatske kriva politička elita u obe zemlje ili je došlo do porasta antisrpstva u Hrvatskoj i obrnuto?

– Pitate da li je starija kokoška ili jaje. Lično, mislim da je zadatak političkih elita da kreiraju dobre odnose i podstiču mirotvorstvo. Danas, elite u obe zemlje potpaljuju vatru mržnje. Kad se rasplamsa, oni joj prilagođavaju politiku, stvarajući opasnu spiralu mržnje.

Izvor: Kurir

KOMENTARI



5 komentara

  1. srboljub says:

    mistar ti i boris tadic imate hrvatske krvi nemate srbske i nastrojeni jugosloveni koji lazete srbe da su jugosloveni i hrvati volili srbe kao naciju nije tocno nego ste na srbskoj zemlji napravili jugoslaviju a sad hrvatsku drzavu vi uporedivate drazu mihajlovica sa stepincem i pavelicem velika razlika izmedu njih je draza nije ima lore za mucenje ni jame jadovne ni jasenovca ni logora a tvoji jesu ako to normalno za vasu naciju hrvate sto se ponosite sa pavelicem i stepincom neka vam bude ali to se nece trpeti ni dozvoliti da opet kojete sbsku naciju kraj citata

  2. Miodrag says:

    Prosto ne mogu da verujem,da i Josipovic gura istu besmislenu zamenu teza,kao i svi hrvatski politicari,o veliko-srpskoj agresiji na Hrvatsku.Pa nije valjda da se ne seca izjave Josipa Boljkovca:"Istina mora izac van!Hrvatska je napala Jugoslaviju i izazvala rat radi secesije".I Tudjman je rekao:"Mogli smo se otcjepit bez ijednog metka,ali nama je trebao rat".Hrvatska je zapravo ratovala protiv svojih gradjana srpske nacionalnosti,koji su izbaceni iz Ustava kao konstitutivni element,ali protiv Srbije-ne,tako da o nekoj pobedi u nekom zamisljenom ratu,zapravo i nema ni govora.Radi se o gusenju opravdane pobune,i brutalnom progonu ,tada-vec srpske dijaspore u Hrvatskoj i njenom definitivnom istrebljenju.Nesumnjivo cinjenica stoji da je Srbija pomagala materijalno ,kadrovski i logisticki svoje sunarodnike,ali se direktno svojim vojnim potencijalima tamo nije angazovala.Da jeste-epilog bi za Hrvatsku bio fatalan,osim ako se ne bi,kao na pocetku "Oluje" ukljucio strani faktor iz vazduha ili eventualno na kopnu.Srbija bi tu imala znatno umanjene sanse,buduci da je Rusija tada bila neaktivna u resavanju nastlog problem,-na veliku srecu Hrvatske.Dakle slaviti "Oluju" je potpuno amoralan,neeticki i neviteshki cin sa stanovishta nacionalne epike,buduci da se radi o jednom klasicnom etnickom ciscenju,koje ce istorijski biti ovekoveceno kao jedan izuzetno sraman i besprimeran zlocin.

    • milojko says:

      Građani srpske nacionalnosti u Hrvatskoj, tražili su rat po svaku cenu?Poticani na pobunu od strane Srbijanskog rukovodstva, osokoljeni da imaju iza sebe treću najmoćniju silu u Europi, krenuli su sa pobunom na teritoriju RH, gdje su bili u većini, a sve sa ciljem da se uništi RH i Hrvatski narod.Tuđman je dobro znao sa kakvim ološom ima posla, i pokušao je na miran način da sprovede osamostaljenje RH, izbjegavajući direktan sukob sa pobunjenim četnicima iza kojih je stajala JNA i Srbija.Vlasi nigdje na području bivše YU nisu bili konstitutivni element, a to pravo im je dato od strane tite i srbijanskog rukovodstva, kako bi se vršio pritisak na Hrvate, a Hrvatskoj svezali ruke i držali je kao taoca.I te kako ima govora o pobedi RH protiv Srbije u ovom ratu.Srbija je uložila u agresiju na Hrvatsku gotovo sve vojne resurse, najelitniju gardijsku diviziju,koju ste na izlazu iz Beograda zasipali cvećem, 63 padobransku,Nišku brigadu, tenkovsku diviziju, najbolje oficire (zločince).Zaboravih spomenuti i ustupke Tuđmana pobunjenim Vlasima preko plana Z-4, kojeg na svu sreću nisu prihvatili, a Tuđman je sačuvao glavu.Sve da je i bio car Putin na čelu Rusije, ne bi srbiji to ništa pomoglo.

  3. Bajurina says:

    Gospon Miodrag, pa govna se uvijek izbace iz dvorista!!!!

  4. G.D says:

    josipovicu izrode velikog hrvatskog naroda! Smjece jedno prodano! Koliko su te platili srbijanska govna da pricas neistine!?

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *