Избегавање оружаног сукоба

Izbegavanje oružanog sukoba

22 avgusta 2015

zeljko-cvijanovic 565Piše: Željko Cvijanović

1.

Nema više važnog pitanja u Srbiji, a da u svojoj poruci ne sadrži pretnju i da po svojoj prirodi nije bezbednosno. Kad, kao Dačić u Ujedinjenim nacijama, pomeneš rezoluciju 1244, Tači ti govori o novom ratu, koji ćeš izgubiti; kad ti dođe delegacija MMF, umesto da misliš o tome hoće li ti preživeti penzioneri, inače hranitelji nezaposlene Srbije, pitaš se šta će ti pasti na državu i glavu ako ove činovnike vratiš kući neobavljenog posla i nezadovljne; nema te odluke koju donosiš, a da se, pre nego što postaviš pitanje o koristi i šteti koju ti nosi, najpre ne zapitaš šta u toj odluci može da ti eksplodira, a, kad se uveriš da neće, više ti i nije toliko strašno ni ako je štetna. Konačno, kad ti na vrata nahrupe izbeglice iz Afrike i sa Bliskog Istoka, svoj strašni izbor postavljaš između sopstvenih ljudskosti i bezbednosti. Tvoju samilost nagrizaju sumnja i strah; kao potomak izbegličkog naroda, podređuješ se nalogu ljudskosti, teško sluteći da iza te kolone ubogih vilenjaka možda nastupa vojska orki, umesto čijih očiju stoje, kako ih je video Tolkin, „tamno crvene rupe koje gore mržnjom“.

2.

Tako nekako danas izgleda ona stvarnost u Srbiji, ispod koje su sve druge stvarnosti. Prepoznaje se i po tome što o njoj danas najglasnije pričaju budale i pokvarenjaci, svet ujedinjen u tome što nikad nema dilemu i sumnju, a uvek ima rešenje, i to, po pravilu, vrlo jednostavno. U ostatku srpskog javnog prostora rukom se da opipati koliko veličina problema prevazilazi svaki govor o njemu, kao što se da opipati da taj govor svoje nedostatke i svoje nedopiranje do srži problema nadomešćuje proizvodnjom unutrašnjeg sukoba i očajničke mržnje, jedinog što može da proizvede, a da pred tim proizvodom naš današnji problem ne izgleda ni prevelikim ni nerešivim.

Niko u današnjoj Srbiji, pa ni onoj pre nje, nije kriv za ono čemu nas primiču, ne zato što je to društvo nevinih (daleko je to od nevinih), već zato što veličina i poreklo tog problema nisu odavde. Ali naš govor o krivici, tražeći vinovnike među nama, među onima koji su „na dohvat ruke“ – kako kaže Peter Handke u svojoj knjizi o Dragoljubu Milanoviću, jedinom presuđenom krivcu za agresiju NATO na Srbiju – pretvara se u nepatvorenu mržnju, niklu iz naše nemoći i potisnutog saznanja da do najvećih i pravih krivaca ne dobacujemo.

Na toj mržnji – koja se začinje u kanalima komunikacije pod kontrolom tih pravih i najvećih krivaca, da bi je prihvatao naš nemoćni bes i širio dalje, bez svesti i o njenom poreklu i posledicama – ne da se izgraditi nikakvo jedinstvo u događajima koji dolaze. Poziv na jedinstvo, taj veliki cilj, nije pretenzija ovog teksta, on nastaje iz pozicije političke samoće, kao, kako opet kaže Handke u knjizi o Milanoviću, „priča koju moram da pričam. Samo ne znam kome“.

3.

Ritam svetskih sukoba ove jeseni pojaviće se kao njihov presudni faktor, kao nešto što visoko nadilazi i njihove ciljeve i njihovu unutrašnju logiku. Da nije tako, zar bi se Vojska Ukrajine sa toliko elana spremala za svoju novu ofanzivu u Donbasu, u kojoj će novi krug iscrpljivanja Rusije platiti hiljadama mrtvih glava. Pritom, istorija ne pamti mnogo takvih vojski koje svoju Masadu ne grade na osećanju pravde i časti, već puke snishodljivosti njihovih vođa, koje veruju da sopstvenom krvlju i varvarstvom kupuju ulaznicu za pristup superiornoj zapadnoj civilizaciji.

Da je drugačije, zar bi bilo moguće da se posle holokausta i Hirošime na svetu – čak na dva kontinenta, i na vratima trećeg – pojavi vojska koja je po svojim zverstvima i, još više, po svom odnosu prema njima jedva porediva sa nacistima i japanskim zločincima iz hrama Jasukuni. Ta neuporedivost horde Islamske države čini gotovo proizvodom fikcije, najsličnijem pomenutim Tolkinovim orkama, vojskom kanibala koja se više plašila svog gospodara nego ijednog neprijatelja.

Taj trijumf ritma sukoba nad njegovom unutrašnjom logikom govori samo jedno: onaj princip zapadnog sveta koji pokreće Porošenkove i Bagdadijeve ratnike, ne poznaje moralne granice, ne prihvata nijedan obzir, odbacuje i vojnu i političku logiku. Pred tim činjenicama, koje politiku uvode u sasvim drugu ravan od one kojom smo navikli da se krećemo, čak Fukujamina sintagma o kraju istorije kao nekoj vrsti liberalnog ideološkog blagostanja danas se očituje kao kraj istorije koji lebdi nad razorenom Palmirom i celim pojasom drevnih civilizacija od Kartagine do Bagdada.

4.

Cela politika Srbije u takvim uslovima, i ne samo njena, danas je politika izbegavanja oružanog sukoba u svim njegovim varijacijama. Pritom, kad bi Srbija to želela, imala bi rat odmah, i za to čak i ne bi morala da povlači poteze koji bi je činili istinskim krivcem za taj rat. Sa druge strane, Srbija, koja sukob izbegava, može na tom političkom kursu da povlači i najbolje poteze, i opet ne može da zna da će ga izbeći. Ali politika izbegavanja sukoba po svaku cenu obavezno dovodi do snažne unutrašnje napetosti, tako da često silnice spoljnopolitičkog konflikta postaju činjenice unutrašnjeg. Kad izbegavanje predugo traje ili, posebno, ako ima drastično finale, unutrašnji sukob je sve teže kontrolisati. Opet, nastojanje da se prevaziđe unutrašnji konflikt često vraća opasnost od spoljnog. Poslednje plivanje između te dve krajnosti u Srbiji se završilo tragično aprilskim ratom 1941. godine.

5.

Hajde da ovo razmišljanje završimo pitanjem da li treba slaviti 27. mart. Naravno da treba. Tog dana Srbi su stali na stranu antifašističke koalicije u Drugom svetskom ratu i, plativši ogromnu cenu, našli se ne samo na strani pobednika već i na pravoj strani istorije. Ta činjenica, međutim, teško da može da opovrgne onu da su vodeći akteri 27. marta bili avanturisti i amateri lišeni svake političke vizije, posebno u poređenju sa knezom Pavlom. Tek, slavljenje tog dana danas jeste odavanje počasti žrtvama i učitavanje njihovog istorijskog smisla jer, priznaćete, bilo bi zaista strašno i pomisliti da su one pale (i) zbog šake političkih avanturista. Ako smo se složili da 27. mart treba slaviti, hoćemo li se složiti i pred pitanjem da li ga onda, kad se ukaže prilika, treba i ponoviti. Svakako mislim da ne treba. Jer nisu sve pobede na polzu.

(Standard.rs)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *