Избеглице цепају Европску унију (Други део)

Izbeglice cepaju Evropsku uniju (Drugi deo)

18 septembra 2015

pol-iskenderov 786 Piše: Petar Iskenderov

Pojava stotina hiljada izbeglica i migranata iz Afrike i zemalja Bliskog i Srednjeg Istoka u Evropi je stvorila čitav niz linija suprotstavljenih jedna drugoj i čvorišta za konflikte koji su se još do skora činili skoro nemogući. Mađarske vlasti su se oštrom kritikom obrušile na Austriju i još više Nemačku zato što, po njihovom mišljenju, svesno mame izbeglice i tako Mađarsku pretvaraju u „prolazno dvorište“. Retorika Viktora Orbana, mađarskog premijera, postaje sve grublja, kao da nas vraća u vreme od pre sto godina, prepuno komplikovane kolizije u uzajamnim odnosima Austrougarske i Nemačke, kao i tihog suparništva Beča i Budimpešte.

Još vrelije strasti besne u Skandinaviji, gde je sve očiglednija suprotstavljenost Švedske i Danske. Reklo bi se da švedske vlasti pristaju da prihvate izbeglice i migrante, ali istovremeno pokušavaju da im zatvore pristup preko švedsko-danske granice, optužujući Kopenhagen da teži da „izađe suv iz vode“ preko leđa svojih severnih suseda.

Međutim, suština problema je u švedskoj principijelnoj neodlučnosti i u vezi sa bilateralnim odnosima sa susedima, i preko gradnje prepreka na sopstvenim granicama. I jedno i drugo neizbežno nailazi na norme i principe koje su evropske zemlje u prethodnim periodima same ponudile Evropskoj komisiji i drugim institucijama Evropske unije. Zato danas one ne mogu čak ni da pretenduju da u ovakvim situacijama samostalno vode politiku. Kako to pokazuje iskustvo – nezadovoljstvo vlastima koje se pojavljuje s vremena na vreme u Mađarskoj, Grčkoj ili Češkoj – pokazuje da stepen samostalnosti ove ili one države unutar postojećeg evrointegracionog modela teži nuli. A samim tim, za efikasniju borbu za sopstvene nacionalne interese neophodni su ili preispitivanje navedenog modela, ili njegovo izvođenje van okvira same države uz smenu nacionalno-državne elite na vlasti.

Koliko je verovatan sličan razvoj događaja u današnjoj Evropi? „Guru“ američke geopolitike Zbignjev Bžežinski je još krajem devedesetih pisao o zadatku „nacionalističkog antagonizma koji je stajao pred Evropom“. Danas može da se govori da sama Evropska unija svojom politikom ne samo unutar nje, već i izvan njenih granica, faktički obnavlja navedeni antagonizam i na međudržavnom, i na državnom nivou svake zemlje pojedinačno.

Nacionalni obaveštajni savet SAD, blizak američkom obaveštajnom miljeu, još pre nekoliko godina prognozirao je da će do 2015. godine u evropskim zemljama živeti do 30 miliona muslimana (u tom trenutku ih je bilo 18 miliona). Navedena procena se bazirala na tadašnjem nivou migracije i pokazateljima rasta broja stanovnika preko nataliteta i nije mogla da pretpostavi sadašnji migracioni talas. Međutim, i tada su eksperti već udarali u zvona. „Sve veća koncentracija muslimana može da dovede do zaoštravanja napregnutosti i destabilizacije situacije“, prognozirali su analitičari američkog Nacionalnog obaveštajnog saveta.

Jasno je da su te pretnje danas mnogo jače. Prema proračunima nemačke radiostanice Deutsche Welle, samo u ovoj godini „u Nemačkoj može da zatraži političko utočište od 800.000 do milion ljudi. Smatra se da će ga polovina njih i dobiti“.

„Prihvatajući izbeglice iz zemalja koje su zahvaćene ratom, Nemci polaze od humanitarnih i moralnih razloga, pri tom malo misleći na moguće posledice onoga što se dešava“, konstatuju nemački eksperti.

Istina, ima Nemaca koji sa pragmatizmom koji im je kao naciji svojstven, već pokušavaju da izračunaju kakvu će korist moći da steknu od talasa izbeglica i migranata. „Eksperti su odavno zazvonili u zvona: da bi se sačuvao današnji standard Nemačke neophodan je jak i vrlo širok dotok emigranata, jer će se do 2030. godine nemačka ekonomija sudariti sa manjkom od 10 miliona radnika“, navodi pomenuta radiostanica.

Takve procene nisu neosnovane, ali upravo one omogućuju da se predvidi dalje zaoštravanje suprotnosti u samoj Evropskoj uniji. Problem je u tome da ako još pre par godina u Evropskoj komisiji uopšte nije postojao jasan plan za reagovanje na izazove migracije, danas može da se govori o pravom klinču u koji su upale i odluke i norme EU. Sa jedne strane Brisel i pojedine zemlje-članice EU već se po navici pozivaju na Dablinski sporazum, koji odgovornost za prijem migranata stavlja na prvu zemlju u kojoj su se migranti našli pošto su ušli u Evropsku uniju. Sa druge – predlozi Evropske komisije o organizovanju sistema kvota obavezuje sve koji učestvuju u tom sistemu da prihvataju izbeglice i migrante i da na sebe preuzimaju njihove troškove.

Takva kolizija za vlade glavnih zemalja EU (u prvom redu Nemačke, Francuske i Austrije) otvara širok prostor za manipulacije, omogućujući im da prihvataju samo one izbeglice i migrante koji zadovoljavaju njihove „proizvodne“ uslove, i da šalju nazad u Mađarsku, Hrvatsku, Slovačku, Češku i druge države sve one, koji im ne odgovaraju.

Evropske vlasti se ne libe i da otvoreno, cinično, trguju kvotama. Tako je Španija, prema podacima portugalskih izvora, kao odgovor na molbu Evropske komisije da prihvati 5849 izbeglica, izračunala (sa preciznošću od jednog čoveka) da je spremna da primi samo 2749 ljudi.

Sve su oštrije protivurečnosti i u redovima vladajućih elita. Pitanje izbeglica sve više muči i vladinu koaliciju u Nemačkoj. Pošto su vlasti Minhena ocenile da je broj izbeglica koje su stigle u taj grad samo u toku proteklog vikenda premašio cifru od 40.000 ljudi, glavni grad Bavarske je digao neviđenu uzbunu. Ta federalna zemlja je razmestila približno dve trećine svih izbeglica koje su do tada stigle u Nemačku, a dramatični kadrovi iz okoline glavne železničke stanice u Minhenu su šokirale aktiviste lokalnog Hrišćansko-socijalnog saveza. Njihov lider Horst Zehofer je izjavio da je odluka Angele Merkel da se bez kontrole u njihovu zemlju propuste izbeglice i migranti iz Mađarske – „pogrešna“. A ministarstvo unutrašnjih poslova druge federalne zemlje – Meklenburg- Prednja Pomeranija je pozvalo da se odmah preduzmu mere radi suprotstavljanja „nekontrolisanom dolasku izbeglica“, jer inače već kroz nedelju-dve u toj federalnoj zemlji jednostavno više „neće biti mesta“.

Po strani od diskusije nije ostao ni predstavnik Nemačke u Evropskoj komisiji Ginter Etinger.Otvoreno pokušavajući da sačuva „lice Brisela“ on je predložio da se za rešavanje problema izbeglica promeni nemački ustav. Sadašnja redakcija nemačkog Ustava, po njegovim rečima, ne omogućuje da se operativno odbijaju izbeglice iz takozvanih „sigurnih zemalja“ i da se vraćaju kući. „Osnovni zakon može da se promeni tako da procedura donošenja odluka o davanju pribežišta ide mnogo brže nego do sada“, smatra Etinger, koji u vladinoj koaliciji Nemačke zastupa CDU Angele Merkel.

Međutim, problem je u tome što najveći deo izbeglica i migranata koji se uputio u Nemačku dolazi iz onih drugih, nesigurnih zemalja. I ako je moguće da Etingerov predlog postane još efikasniji kako bi se stanovnici Malija ili Senegala poslali nazad u zemlje iz kojih su došli, šta da se radi sa Sirijcima i Iračanima koji su po volji SAD i rukovodstva Evropske unije postali taoci geopolitičkih igara i borbe za ponovnu podelu uticajnih sfera?

U suštini – sadašnja kriza je rasvetlila četiri osnovne slabosti Evropske unije.

Prva je nesposobnost da se vodi samostalna spoljna politika, izdvojena od interesa SAD. To se odnosi i na Severnu Afriku, i na Bliski Istok, i na Ukrajinu, i na Rusiju.

Druga je nepostojanje realnog prognoziranja razvoja situacije i sposobnosti da se preduzimaju preventivne mere.

Treća je činjenica da u arsenalu Evropske unije ne postoje jasni mehanizmi i pravne norme za rešavanje problema izbeglica i migranata. Oni koji postoje nisu samo neefikasni, već su direktno protivurečni jedni drugima, tako da parališu procese reagovanja.

Četvrta slabost je ona koja čuva dubinske protivurečnosti u redovima same organizacije, kako u njenim centralnim organima i nacionalnim vladama, tako i među članicama EU pojedinačno. I očigledno je da, da bi se te slabosti prevazišle i Evropska unija izvela na novi nivo shvatanja situacije, ni sadašnje rukovodeće elite, a tim pre ni briselska birokratija, jednostavno – nisu sposobni.

(Fond strateške kulture)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *