Izborni cunami: Svom snagom u reforme…

Izborni cunami: Svom snagom u reforme…

21 marta 2014

pol-marina-ragusPiše: Marina Raguš

Prema podacima RIK-a, od 6.728.170 birača upisanih u birački spisak, glasalo je 3.573.847 ili 53,12 odsto. Koalicija okupljena oko Srpske napredne stranke osvojila je 48,34 odsto glasova ili 1.727.444 glasa (808.902 glasa više nego 2012. godine), i u novom sazivu Narodne skupštine Srbije imaće 158 poslanika od mogućih 250, što je 63,20 odsto. Koalicija oko SPS osvojila je 482.710 glasova ili 44 poslanička mandata, (73.638 glasova manje nego 2012. godine). Naprednjaci su u 63 opštine osvojili više od 50 odsto glasova, u deset više od 60 odsto, a u dve više od 70 odsto. Ovo su zvanični privremeni rezultati vanrednih parlamentarnih izbora, koje je saopštila Republička izborna komisija (RIK), na osnovu 99,08 odsto obrađenih podataka. Od 19 izbornih lista koje su konkurisale za mesta u srpskom parlamentu, cenzus je prešlo samo šest partija i koalicija: pored koalicija oko SNS i SPS, u parlament su ušle i Demokratska stranka (DS), Nova demokatska stranka (NDS) i tri manjinske stranke.

Ispod cenzusa su ostali: DSS sa 4,24 odsto ili 151.677 glasova birača; „Dveri“ sa 3,57 odsto biračkog tela ili 127.753 glasa; LDP sa 3,35 odsto birača, odnosno 119.855 glasova; URS koji je osvojio 3,04 odsto ili 108.693 birača; Srpska radikalna stranka sa dva odsto ili 71.640 glasova birača; Saša Radulović i lista „Dosta je bilo“ koja je osvojila 2,08 odsto ili 74.445 glasova birača.

Dakle, nedelja 16. mart bio je pravi izborni cunami u korist SNS. Ova partija osvojila je apsolutnu vlast na republičkim i gradskim izborima (Beograd) i očekivalo se da će, s obzirom na kampanju „spržene zemlje“ tokom koje su u poslednjoj nedelji svoje političke protivnike klasifikovali kao „ekstremiste“ i one koji gravitiraju oko tajkuna, slavodobitno krenuti u formiranje „kabineta“. Uostalom, ko pobedi čini vlast, zar ne? U slučaju Srbije, to baš i nije tako. U samoj noći pobede lider SNS je izjavio da je ostvario „najveći i najbolji rezultat ikada u višepartijskoj Srbiji“, da će Vladu formirati do praznika rada ili Prvog maja, i da će u tu istu Vladu pozvati sve (čak i one koji nisu prešli cenzus) koji žele da Srbija ide napred.

Višepartijska Srbija, prolazila je kroz razne faze. Nekako se po izbornim rezultatima, pa tako i ubedljivim pobedama izdvajaju: izbori 1990, kada je Slobodan Milošević sa SPS osvojio 2. 320. 587 glasova birača ili 194 mandata; deset godina kasnije (2000) koalicija DOS, osvaja 2. 402. 387 glasova birača ili 176 mandata; 14 godina kasnije (2014) SNS osvaja 1. 727.444 ili 158 mandata u parlamentu Srbije. DOS je danas sveden na urušenu Demokratsku stranku koja je sa Tadićevom frakcijom prešla cenzus i neizvesno je kako će izgledati ubuduće. Kada je reč o Miloševićevoj neverovatnoj popularnosti i izbornoj pobedi (1990), Milošević je već 1991 imao masovne demonstracije (9. marta) na ulicama Beograda.

Iako je nezahvalno porediti periode i kontekst u kom su se „dešavale“ izborne pobede partija personifikovanih kroz lidere, zajednički imenitelj je da je pobeda vrlo brzo prevedena u poraz. Mogućnost da partija može sama da formira vlast ostavlja i neverovatno opasnu priliku za uzurpaciju političke (i ne samo) moći, s jedne strane. Gledano iz perspektive odgovornosti, jasno je da će nadalje lider SNS biti odgovoran za sve, čak iako je nekome pregorela sijalica u stanu. O reformama, nadi i perspektivi da i ne govorimo. Zato su brže bolje oni koji su političke protivnike pobedili kampanjom „sržene zemlje“ ili da ne ostane kamen na kamenu u protivničkom taboru najčešće po tabloidima požurili tim istim protivnicima s parolom „za buduće generacije“.

Od tih budućih generacija, jer sadašnje očito niko i ne računa već je oduzeto mnogo. Država je u ropcu, pitanje je šta će sve morati da se po „preporuci“ MMF i stranih „investitora“ saseče, u svemu tome politička „elita“ nam je saopštila da više ne želi da radi jer „neko koči reforme“ – Srbija je posle godinuipo dana dobila nove izbore. I to izbore koji su ličili na rekonstrukciju rekonstruisane vlade, ali s mnogo više utrošenog novca:

Iz budžetske rezerve na izbore je utrošena milijarda 146 miliona i 440 hiljada dinara, ako se tome doda promocija stranaka računalo se da će i ove godine na promociju potrošiti oko 30 miliona evra, koliko se potrošilo za prošle izbore (2012). Iako je kampanja trajala znatno kraće, čini se da su ulozi bili veći (osvajanje apsolutne vlasti ili prelaženje cenzusa) pa tako se veruje da su stranke uložile skoro isti iznos. Kada se u toj strukturi promocija uzmu u obzir, recimo zakup sale kakva je Kombank Arena (zakup košta 25 000 evra) plaćeni termini u zavisnosti od trajanja od 13 000 do 40 000 evra, bilbordi, oglasi…dođe se do zbira od oko nekoliko desetina miliona evra. Sve to da bi dobili, šta u stvari? Apsolutnu pobedu inače najjače partije u Srbiji bez koje nijedna važna odluka nije mogla da se donese i koja je po osvojenoj ubedljivoj pobedi rekla, kako razumemo: e, sad ne želimo sami da vladamo već pozivamo sve čak i one koji nisu prešli cenzus. Navedeni razlozi nalaze se u opštim mestima poput: demokratski, civilizacijski, (ne)uskostranački? Onda, opet (jače je od nas) moramo da pitamo čemu izbori i tako bespoštedno agresivna kampanja? Pokazali smo-jaki smo i sad….šta s tim? Treba voditi državu, kako i s kim? U momentima koji nisu nimalo jednostavni, ni za Srbiju, ni za region, ni za celu međunarodnu scenu…i to kako je zvučao slogan SNS: „Svom snagom u reforme“. Treba ga odbraniti, i to istom predanošću kako se „sahranila“ doskorašnja politička scena Srbije…a para nema.

Nemačke iskrene „čestitke“ iskrenim „prijateljima“: Izvestilac vladajuće nemačke Hrišćansko-demokratske unije i Hrišćansko-socijalne unije za spoljnu politiku Filip Misfelder čestitao je SNS pobedu i ocenio je kao „značajni korak napred za Srbiju pred kojom su mnogobrojni izazovi“ jedan od tih je kako ističe Misfelder priznanje nezavisnosti Kosova: „Mora dalje da bude sproveden plan pregovora Srbije sa Kosovom koji na kraju treba da vodi do priznavanja Kosova od strane Beograda“. Nije nepoznato, naprotiv isuviše je uočljivo insistiranje budućeg premijera Srbije na prijateljstvo i uvažavanje s Nemačkom, pokatkad se ode i u neku vremensku milju i dalje pa se prijateljstvo dokazuje pozivanjem na nemačke teoretičare moderne države, i onda ta ista racionalna i (nad)moćna Nemačka na samom početku „prijatelju“ stavi bukagiju oko noge verovatno kao zavet prijateljstva. I u tome se ide dalje: „Iz naše perspektive“ piše Misfelder „ za Srbiju je pravi put da sa SNS i Aleksandrom Vučićem ide dalje ka EU…veoma veliki državni aparat, i veliki broj državnih firmi, birokratske strukture koje su prevelike i obrazovni sistem koji je zastareo“ dijagnoza su stanja srpske privrede, države i društva za koje je prema Misfelderu „Konzervativna SNS najavila da će se svom snagom posvetiti suzbijanju korupcije i nezaposlenosti. Mogući premijer Aleksandar Vučić najavio je da će upravo staviti naglasak da bi narednih godina ubrzao razvoj Srbije. Privredu i društvo učinio delotvornijima. Poslanička grupa CDU/CSU u Bundestagu podržava Srbiju u tim naporima“iv saopšteno je iz Bundestaga.

Dakle, od „prijatelja“ toliko. Uostalom, kada je avgusta 2011, nemačka kancelarka posetila Beograd vrlo jasno bez „okolišanja“ je rekla „Nemačka je priznala Kosovo, vi niste i u tome se razlikujemo“v nagoveštavajući da će Srbija to morati da uradi pre ulaska u EU i da je bolje da se to jasno zna. Ona je tadašnjem predsedniku Srbije Tadiću pred novinarima rekla da ne očekuje da Srbija odmah uradi sve što EU (ili Nemačka) od nje traži-ali korak, po korak uslove treba ispuniti na način da najjači EUropljani budu zadovoljni.

Svima je tada diplomatski skandal bio jasan signal da se pred Srbijom nalaze prepreke koje Tadić nikako nije mogao preći bez velikih žrtava. Zato je Tadić sklonjen s vlasti i zamenjen nacionalnom opcijom i novim nemačkim partnerima spremnim da odgovore na zadate teme. Ostalo je istorija. Stoga su nemačke reakcije i uoči izbora, tokom kampanje kao i „čestitke“ očekivanom pobedniku deo iste slike. Više nego uočljivo (pro)zapadni mediji u etar „puštaju“ analize koje o SNS i njenom lideru govore na način da ukoliko se samo htela apsolutna vlast-to neće izaći na dobro. Ni poseta Helmutu Kolu, ni tolika insistiranja na nemačkom putu nisu pomogla da se poruke racionalne i (pre)snažne Nemačke ublaže. Naprotiv. U susret okupljanja regiona pod jednu (nemačku) upravu, s te strane često dolaze vrlo decidne poruke: Hrvatska je model. Kosovo je nezavisno, a Srbija mora pod kontrolu. Ovde, takođe valja podsetiti na 2011 godinu kada su poslanici Bindestaga Srbiji poručili da neće biti prepreka za ulazak u Eu ukoliko „ispuni sve uslove“ jedan od tih je i ulazak u NATO: „Treba biti obazriv s izjavama „Nikad u NATO“, rekli su poslanici Bundestaga izražavajući pritom da je poželjno da se „Srbija zalaže za ulazak u NATO, jer između tog vojnog saveza i EU postoji bliska veza koja se ogleda u zajedničkoj bezbednosnoj i odbrambenoj politici“.

Sve tako postaje jasnije, i izbori koji su manifestovali prekomponovanu političku scenu Srbije sa koje su izbačeni i oni koji su protiv EU i NATO u potpunosti konvergiraju oštro izraženim stavovima velike Nemačke. Toliko velike da ne preza da svojim „saveznicima“ vrlo jasno i nedvosmisleno stavi do znanja da greške nisu moguće. Stoga, ne treba da iznenade analize koje dolaze iz uticajnih nemačkih i evropskih medija koje se svode na pažljivo praćenje kako će SNS osvojeni politički spektar da iskoristi: za autokratiju ili reforme. Premda, reforme koje su u najavi bez autokratskog pečata nije ni moguće sprovesti. Gušenje reakcija nezadovoljnih i izbornim obećanjima prevarenih može doći samo iz jednog centra moći; kao i najava promene Ustava, (re)definisanja spoljnopolitičkog kursa u smislu svrstavanja na EUropsku sferu uticaja i to bez ostatka kao i konačno ulazak Srbije u NATO koji je sada ostvariv s obzirom na novonastale okolnosti. Ovome treba dodati i prekrajanje Dejtona u kontekstu formatiranja regiona zapadnog Balkana koji samo kao celina može da računa na članstvo u EU (pa tako i NATO) do 2020. godine. Glavni problem biće status Republike Srpske koja je jedini kamen spoticanja u projektu „G6“. Ona mora da se utopi u unitarnu BiH koja će, kako Zapad nalaže uskoro (do kraja tekuće godine) morati da napusti Dejton i uđe u potpuno novu organizaciju. S tim u vezi, na brifingu za strane novinare održanom u prostorijama SNS (17.mart) lider ove stranke rekao je da, iako, postoje posebne veze s Republikom Srpskom Srbija „nije ni u jednom trenutku ugrozila niti se negativno odnosila prema teritorijalnom integritetu i suverenitetu BiH“. Sledstveno tome najavljene su zajedničke sednice vlada Srbije i BiH, i sve su prilike da Milorad Dodik (bar kada je region u pitanju) ostaje sam na čistini narastajućeg pritiska sa Zapada za unitarizacijom BiH.

Pred Srbijom se tako nalazi vrlo turbulentan put u neizvesno, za koji će kako na unutrašnjem tako i na spoljnopolitičkom planu biti odgovoran jedino lider stranke koja je odnela apsolutnu pobedu na vanrednim izborima kojima je legitimitet dalo tek pola nacije, i od te polovine izašlih 48,34 odsto je glasalo za SNS. Pitanje je da li će tih1.727.444 birača koji su odredili prethodno opisani put Srbije imati zaista dovoljno hrabrosti da se suoče s odgovornošću za sudbine ostatka Srbije i Srba u regionu. Pogotovo, kada tih 1.727.444 usko vezanih za postojeće ili obećane sinakure shvate da će oni prvi biti žrtve „reformi“

(Fondsk.ru)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *