Izgubljene iluzije

Izgubljene iluzije

16 oktobra 2014

boris-begovic-foto-ZZE-JOVANOVICHPiše: Boris Begović

Malo je koga u Srbiji interesovalo ko će biti novi predsednik DSS-a. Zaista, izbor kandidata je bio više nego otužan, pa pobedu niko, osim samog pobednika, nije ni imao potrebu da slavi. Više je to bila prilika da se ljudi prisete onog koji je otišao – Vojislava Koštunice, osobenog političara i verovatno jedne od najznačajnijih političkih ličnosti Srbije postmiloševićevskog perioda.

Radi se o političaru – jednom od retkih u Srbiji, Zoran Đinđić je možda bio drugi – koji svoje interese i interese sopstvene partije nije uvek stavljao ispred nacionalnih. Radi se o političaru koji se u medijima nije pojavljivao da bi bio viđen, već da bi nešto saopštio. Radi se o političaru koji je imao stav, sviđao se on nekom ili ne sviđao, i bio spreman da ga brani argumentima – koliko uspešno, drugo je pitanje. Radi se o političaru koji je, u meri nezabeleženoj u modernoj Srbiji, imao neke karakteristike državnika. Radi se o političaru koji je znao za red; ne onaj za ulje i mleko u Miloševićevoj Srbiji. Ukratko, radi se o ozbiljnom čoveku – pojavi toliko retkoj na savremenoj srpskoj političkoj sceni.

Kada se sve ove njegove karakteristike povežu s nesumnjivim značajem koji je imao na toj sceni u prošloj deceniji, postavlja se pitanje vrednovanja njegovog političkog doprinosa. O tome samo dve epizode – početak i kraj. Posle Miloševićevog pada (u kome je imao veoma značajnu ulogu i pokazao zavidnu odlučnost, poput „Nema drugog kruga!”), uz enormnu popularnost koju je tada imao, Koštunica je ušao u prazan politički prostor. Mogao je da se slobodno kreće i da uradi vrlo mnogo. Umesto toga, okrenuo se jačanju svoje partije i pokušao da od nje, umesto partije srpske građanske elite, kakva je bila, napravi veliku partiju. Da prime sve one prebege sa stranačkih brodove koji su tonuli, a neki i potonuli. I da, umesto pristojnih ljudi, dobije masu. Mogu da razumem principijelne razloge da ne dođe do 6. oktobra i radikalnog, ne radikalskog, čišćenja svih zapuštenih štala kako se ne bi zapatili revolucionarni metodi, ali dobar deo tog njegovog tadašnjeg manira, poput zaštite Radeta Markovića i sličnih likova iz crne hronike Miloševićevog režima, bio je u vezi sa jačanjem DSS-a i ličnom borbom sa Zoranom Đinđićem. A petooktobarska politička energija je rasuta. Za sva vremena!

Druga epizoda je njegov odlazak. Pošteno je podneo ostavku na mesto premijera u teškom vremenu u kome je svet priznavanjem samoproglašene nezavisnosti Kosova unizio Srbiju. I tada je Koštunica jasno stavio do znanja koje su to linije koje ne smeju da se pređu. Ukoliko je nekad postojala prilika da „patriotske” političke snage pobede na izborima, to je bilo upravo proleće 2008. Ali, Koštunica je potcenio samo jedno: strah ovdašnjeg biračkog tela od izolacije. Posle svih godina Miloševićeve vladavine, posle svih sankcija, bombardovanja, posle svih benzina kupljenih na flašu, ljudi jednostavno nisu želeli da prođu kroz sve to još jednom. A Koštunica se nije potrudio da ih razuveri. I time je omogućio da na tim izborima pobede oni kojima je sopstveni lik u ogledalu važniji od svega drugog.

Na nekom skupu u Briselu (gde bi drugde!), u jesen 2000, dok se još pušila zgrada Skupštine, jedan od učesnika iz zemlje sa kojom se graničimo na jugu oko čijeg imena nema saglasnosti, herojski poredeći nacističku Nemačku i miloševićevsku Srbiju, postavio je „svojim srpskim prijateljima” pitanje: „Da li će Vojislav Koštunica postati srpski Vili Brant?” Na to je jedan od „srpskih prijatelja” s prezirom odgovorio: „Ne, ali će možda postati srpski Konrad Adenauer!”

Nažalost, nije postao! Vojislav Koštunica je propustio tu priliku. A Srbija je propustila priliku da se politički stabilizuje, da mirno sagleda svoju prošlost, da upristoji svoj javni život, da krene putem prosperiteta, da postane ozbiljna i poštovana zemlja, bez obzira na to koliko je mala. Kad to nije uspelo Vojislavu Koštunici, odnosno dok se to nije dogodilo za njegove političke „smene” , malo je verovatno da će se to desiti u doba samozaljubljenih estradnih političkih zvezda, bez obzira na to kojoj partiji pripadaju.

Mnogima Koštunica nikada nije bio simpatičan – iz mnogo manje ili više opravdanih razloga. Međutim, nije pitanje da li je simpatičan onaj koji vodi zemlju, nego kako je vodi! Verovatno da u političkom životu Srbije u skorije vreme nije bilo dosadnijeg čoveka i zanimljivije ličnosti od Vojislava Koštunice. Istorija će tek dati sud o njemu. A naša tmurna sadašnjost svakako će biti deo te istorije.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *