Izliv istine u narodni mozak

Izliv istine u narodni mozak

31 maja 2013

marinko-m-vucinicPiše: Marinko M. Vučinić

Dva veoma važna  pojma – duh samoporicanja i autošovinizam- uneli su u svojim esejima i člancima  na veoma ubedeljiv i argumentovan način u našu javnost Milo Lompar, Čedomir Antić i Slobodan Vladušić. Oni su već postali sastavni deo svih rasprava o našoj kulturnoj i identitskoj politici.Ali u isto vreme su i predmet stalnih osporavanja, negiranja i svrstavanja u manifestaciju  ideološki ogoljenog populizma i nacionalizma. Ako se prati naš savremeni politički i kulturni život jasno se može prepoznati da duh smoporicanja i autošovinizma imaju svoj specifični tok i način ispoljavanja, svojevrsni ritam delovanja izražavanja. Primera ima mnogo, kako u sferi kulture tako i drugim oblastima društvenog i političkog života.

Ali nedavna istupanja Čedomira Jovanovića u Kažiprstu na TV B 92 i u  obimnom razgovoru u listu Vreme ogledni su primer   duha samoporicanja i autošovinizma. Iskazan je istinski vrhunac u ruženju i nipodaštavanju našeg naroda, pređena je elementarna granica pristojnosti i odmerenosti i izrečene su  neumerene  ideološke ocene koje su u sklopu pooznate liberalno-demokratske političke floskule o neophodnosti da se našem narodu konačno kaže istina o njemu samom, o njegovom  endemskom i neunuštivom nacionalizmu, i da se pri tome bude brutalno iskren u iskazivanju ocene o samoskrivljenom tragičnom stanju duha u našem društvu i naciji. Tog  istorijski važnog zadatka se zdušno poduhvatio  upravo Čedomir Jovanović.

A kako zapravo izgleda ta lekovita i otrežnjujuća istina koju moramo da prihvatimo i usvojimo  i to  u njegovoj  zapenušanoj i neupitnoj interpretaciji. On ne preza u ovom svom istinoljubivom pohodu ni od najgrubljih uvreda i političkih diskvalifikacija. Ova njegova već uveliko izražena opsesivna težnja može se jasno prepoznati u  istrajnoj nameri da se srpsko društvo suoči sa njegovom neprikosnovenom istinom o našem moralnom i političkom rastrojstvu. Pri tome ona je izrečena bez ikakvih ozbiljnije iznetih  argumenata, zasnovanijih  uvida u istorijski i društveni konstekst vremena u kome smo živeli i što je još gore i neprihvatljivije , bez ikakvih obzira i neophodne mere. A izriče ih narodni poslanik koga bi trebalo da obavezuju elementarne norme pristojnosti i odgovornosti za svaku izgovorenu reč i političku ocenu i kvalifikaciju.

Ali njegova mesijanska opsesija je jača od svakog obzira i argumenta jer on nam konačno donosi toliko potrebnu istinu o nama samima, gorku  i neprijatnu, istinu koju samo on ima snage i „hrabrosti“ (bolje reći  bezobzirnosti) da nam saspe konačno i besprizivno u lice. A kako izgleda ta samoponištavajuća verzija čedističke istine, kao poseban i ekstreman oblik samoporicanja i autošovinizma. To je „nagao izliv istine u narodni mozak“ kako bi to rekao Borislav Pekić. Interesantno je primetiti da je Čedomir Jovanović u svom beskompromisnom traženju da se bude brutalno iskren u kazivanju Srbiji istine i tako prekine lanac dugogodišnjeg laganja i sejanja iluzija i političkih obmana dobio snažnu podršku u liku i delu Ivice Dačića koji se „proslavio“ svojom državničkom izjavom da smo laž o teritorijalnom integritetu naše države u čijem je sastavu naša južan Pokrajina – Kosovo i Metohija ugradili u naš važeći Ustav. Ali još je indikativnija njegova tvrdnja  u „ autorskom tekstu“ objavljenom na prvoj strani Politike.“

I prvo što smo kao vlada i koalicija uradili, bilo je da prestanemo da lažemo. I međusobno, i sve druge ljude u Srbiji i prijatelje pa i neprijatelje u svetu. Da priznamo u kosovskom krugu nema kvadrata i da onda polako Srbiju počnemo da spuštamo na zemlju. Izabrali smo  na zemaljskim a ne na nebeskim izborima za zemaljsku Srbiju“. Čovek bi pomislio da je Ivica Dačić iznajmio nekog od ideoloških jurišnika iz građanske Srbije  ili iz istinoljubive Liberalno-Demokratske partije  da mu piše autorske priloge i skupštinske govore. On se  ovakvim „autorskim“ tekstovima i istupanjima pokazao kao  dobar i priličan učenik a sada sve više i politički sledbenik ideoloških postulata tzv. građanske Srbije i Vesne Pešić , koja zbog toga ne prestaje da krije svoje zadovoljstvo i oduševljenje jer se  Srbija konačno oslobađa svog nacionalizma, a njene ideje o njegovom prevazilaženju  kao osnovnog obeležja našeg društa i naše političke istorije  najzad dobijajaju svoje ovaploćenje u preumljenju reformisanih socijalista i radikala.

Bez obzira što ovo mišljenje  ne dele  svi sledbenici Druge Srbije čiji je sada glavni i prostali  politički glasogovornik  upravo Čedomir Jovanović. On svakao ima i svoje političke i ideološke sledbenike  koji prate njegov osnovni ideološki stav o  srpskom nacionalizmu koji je isrpeo svoju zloćudnu prirodu u odnosu na predstavnike naših  bratskih naroda i narodnosti i sada se okreće u pustošenje svog vlastitog zabrana.

Pišući svoj  tekst iz Britanije (osigurana objektivnost i dalekovidost) u Peščaniku Aleksandar Lukić samo potvrđuje ovo glavno ideološko stanovište. „Jedina promena na bolje je u tome što Srbija više nije u stanju da remeti mir i razvoj svojoj okolini:efekat srpskog nacionalizma sada su koncentrisani u Srbiji“.I izjava Blagoja Grahovca – bivšeg savetnika predsednika Crne Gore, objavljena u našim novinama na tragu je ovakve političke koncepcije. “Ovim dogovorom presečen je vekovni problem da se Srbima  ne može  verovati. Sada, kada civilizovani svet hoće da nam poveruje, to grlato hoće da sruše dežurni srpski usud političari, udruženi sa nekim oltar-zatucanim tipovima, neofašistima i mafijašima“. Najzad nas je prihvatio civilizovani svet i uspeo da obavi proces  pacifikacije uvek remetilački  raspoloženih i nepouzdanih Srba a  rešen je  vekovni problem da se Srbima ne može verovati jer smo prihvatili da se pogazi ustav naše zemlje  i prihvate  zakoni samoproglašene države Kosovo. Zar ovo nije pravi primer poništavanja elementarnog dostojanstva i  istorijske tradicije srpskog naroda. Ovakav autošovinistički pristup ima i svoj „ pesnički izraz“ u nečemu što se naziva pesma Tomislava Markovića Pravoslavni kukasti krst. (iz knjige –Vreme smrti  i razonode-VBZ,2009 godine).

Pravoslavni kukasti krst

Srpska duhovnost je životinjsko carstvo,

Prirodno stanište belih orlova, tigrova

 škorpiona, srpskih vukova, sokolova,

žutih osa, pantera i paukova.

U njemu caruje strvinarstvo

U njemu je sve slepo, u njemu je sve kužno,

u njemu se uvek ratuje.

Srpska se duhovnost s Kosova čuje,

Zaudara nas spaljeno ljudsko meso.

Kome je drastično pala cena,

više ne služi ni kao moneta za potkusurivanje.

Srpska duhovnost je centralni eksponat

u imaginarnom muzeju genocida.

Koji nikad neće biti sagrađen.

Jer mi gradimo hram, hram gradi nas.

Srpsak duhovnopst je pravoslavni kukasti krst.

 Na kome treba raspeti sve što je srpsko.

Prvo onog prljavog Ješu Hrista , pa redom.

Spisak je dug kao svetlosna godina

Na posao.

Ali za nas je u ovom tekstu od posebne važnosti da se osvrnemo i navedemo izvorne i ne tako poetski „sofisticirane“ izjave narodnog poslanika Republike Srbije Čedomira Jovanovića, ali koje su veoma bliske ovakvom načinu poetski oblikovanom  „mišljenju “ o srpskoj duhovnosti. “Ja ne znam neodgovorniji narod prema sebi i prema drugima od ovog našeg. Da ne ulazimo u analizu 20 veka, ali niko ne postavlja  pitanje vrednosti života.

Za mene je ta neverovatna potreba da sami sebe jedemo i agresija koja nam je postala jedini način da se dokažemo poput one rečenice-ako ne znamo da radimo. Ali znamo da se bijemo-.To je ono s čim  moramo da se suočimo. Zatrovani smo strašno.Sada se suočavamo sami sa   sobom, jer nema ustaša, balija. Šiptara, Srebrenice, Vukovara i svih tih mesta na kojima smo ispoljavali to svoje drugo ja i ostali sami sa sobom. Od velike Srbije stigli smo do Velike Ivanče.

Mi smo zemlja koja je toliko lošeg uradila drugima da nam se sad to vraća.Sve ono što su drugi vidli u nama opisujuči tu sliku koju smo doživljavali kao uvredu, sada vidimo sami kod sebe“.Veoma je utešno što ovaj liberalno –demokratski  analitičar našeg nacionalnog autokanibalizma nije ulazio u analizu dvadesetog veka jer bi onda njegov sud o destruktivnoj i zločinačkoj prirodi srpskog nacionalizma bio još radikalniji i eksplicitniji.Ovako se samo blagonaklono  zadržao na ideološkom stavu koji čini osnovu njegovog  političkog delovanja a čini ga ocena da je srpski nacionalizam predstavljao glavni faktor u razbijanju nikad prežaljene  multietničke Jugoslavije kada je ispoljio svoju  zlućudnu prirodu , a on predstavlja i danas preovlađujući  način mišljenja i života.

I kada je srpski nacionalizam obavio svoj dugo pripremani krvavi i rušilačkio  pohod  sa čijim posledicama i tragovima se nismo još uvek suočili na pravi način , već smo ostali njegovi zatočenici a sve nevolje, progoni, pogromi i zločini koje je doživeo srpski narod u vreme odvijanja građanskih ratova na tlu Jugoslavije samo su pravedna kazna za njegovu vernost nacionalizmu koji se u tumačenju Čedomira Jovanovića svom silinom sada okreće protiv nas samih jer nije uspeo da ostvari svoje ekspanzionističke, zločinačke i imperijalne ciljeve. Sada smo ostali sami sa svojim nacionalizmom koji ubira gorke plodove u savremenom srpskom društvu jer je iscrpeo svoje delovanje u našem okruženju koje je bilo žrtva  velikosrpskog ekspanzionističkog  nacionalizma koji je razbio  jugoslovensku multikulturnu utopiju.

Čedomir Jovanović  je  zato preuzeo na sebe  najveći mesijanski politički   izazov da našem  narodu saopšti istinu,   da se mora odreći svog  velikosrpskog i ekspanzionističkog nacionalizma , jer mi sami sebe jedemo , a  jedino tako nećemo  postati žrtva svog vlastitog političkog kanibalizma. Jedini pravi odgovor na ovako drastično izraženo samoporicanje i autošovinizam mogu biti reči Jovana Cvijića o pravom nacionalizmu  iz njegovog teksta O nacionalnom radu .“Za svako pravo i  za svaku akciju Srbije treba strani svet zadobiti i raspoložiti istinom, i što je moguće preciznijim dokazima. Pravo nacionalno osećanje ne sme da bude  osećanje mržnje prema drugim narodima, zatim ne sme da bude precenjivanje svoje vrednosti i svojih prava, a potcenjivanje osobina dugih naroda“.

(Napredni klub)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *