Између рентадемократа и владе у сенци

Између рентадемократа и владе у сенци

15 марта 2015

Bosko Jaksic 4545Пише: Бошко Јакшић

Једно од мерила одређивања политичке снаге у Србији крије се у –београдским локацијама. Онај ко попуни Арену или велику салу „Сава центра” има озбиљан рејтинг. Онај ко заврши у Дому омладине, тек може да сања о томе да је релевантан фактор.

Употреба овог барометра готово скенерски прецизно одређује позицију килаве српске левице. Демократска странка, дуго година најорганизованија и најјача формација супротстављања режиму Слободана Милошевића, а потом водећа сила власти после промена 2000. године, дочекала је да у Дому омладине обележи 25 година обнове рада, што је тужно сведочанство кроз шта су све демократе прошле да би дочекале овај церемонијални пад.

Добро је што демократе имају амбицију да се врате на лидерску позицију и покушају да укрупне тугаљиво разбијену опозицију. Стабилна држава мора да има јаке ривале власти који као дежурни коректор делују конструктивно.

Да би се то догодило, демократе на граници цензуса прво морају да преиспитају себе. Бојан Пајтић се већ у име свих чланова ДС-а извинио за све грешке. Чак и у име оних који више нису ту, додао је јасно алудирајући на Бориса Тадића коме ДС, с правом, може да припише многа зла.

Без обзира на Тадићево „очеубиство” и последњи у низу расцепа ДС-а, демократама је потребно нешто више. Мораће поново да намагнетишу компас чија сказаљка не показује јасан правац од времена када су им напредњаци „украли” две кључне стратешке одреднице: евроинтеграције и преговарање око Косова.

Читава евроопозиција од тада лута. Уколико на те теме критикује власт, ризикује да погази сопствене програмске циљеве и постане наџак-баба српске политике којој ништа не ваља. Уколико се ларпурлартистички сведе на критику због критике, онда, такође, губи себе.

Ствара се атмосфера која Александру Вучићу омогућава да каже да није добро што елита земље – а то је већински део бирачког тела демократа – не подржава владу због нетрпељивости према њему и странци коју води, иако се слаже са општим курсом којим Србија иде. То је заводљива теза.

Тачно је да се та елита слаже са „општим курсом”, али елита је по природи ствари политички писменија, захтевнија, подозрива на веберовске флоскуле, осетљива на неиспуњена обећања, не купује лако демагошку робу, опире се ауторитарности, тражи истинску демократију.

Ако занемарим рентадемократе, оне који се усрдно нуде властима, истинска опозиција има и те како широк простор дејства. Евроинтеграције и Косово нису једине теме око којих заиста нема дилема и међустраначке расправе. Остваривање „општег курса” има своју методологију и форму. То је раван у којој власт против себе ствара нетрпељивост.

Тачно је да се премијеру с времена на време упуте непријатна питања на разне теме. Од послова са „Железаром” до „Ер Србије”, од приватизација до сече пензија. Тачно је и да премијер непријатно одговара на ова питања, махом избегавајући одговоре.

Опозиција се онда жали да нема медијски простор. О. К. Посао опозиције јесте да се и за тај простор избори. Што су већи отпори врхова власти, то су аргументи критика јачи. Ако премијер сматра да „није добро” што нема подршку елите, онда му треба показати да ће ту подршку добити уколико је његово свеколико политичко понашање у складу са владавином закона и слободе речи. Очигледна настава је најбоља настава.

Критике ипак нађу начин да доспеју до јавности. Не мисли ваљда неко да је Милошевић добровољно допуштао да опозиционих медија буде више него режимских. Све су то симптоми једног недорађеног демократског друштва.

Демократска станка се сада прихватила новог експеримента. Бледа сенка неке озбиљне опозиције добила је сопствену владу у сенци. Бојан Пајтић формулацијом о „уношењу светлости у Србију” можда може да обрадује овдашње масоне, али покушај копирања британског политичког модела делује као помпезан, али у суштини наиван хибрид.

Србија нема две странке, па да се зна да ће сменом на власти влада у сенци по аутоматизму преузети кормило. Владе су овде по правилу коалиционе и настају тек после избора сложеном политичком аритметиком.

Пајтић притом парадоксално делује као клон: Пајтић на власти у Војводини, Пајтић шеф владе у сенци на нивоу Републике. Да не помињем осенченог министра за европске интеграције. По чему ће се он разликовати од колеге на власти?

Демократска странка најављује да ће покушати да поврати изгубљено поверење „радника и сељака”. Није то лак посао за странку која је током година власти исказивала тајкунскољубни хабитус, охолост без покрића, малигни егоцентризам, патолошки страх од туђих идеја и унутарстраначке конкуренције, да би је тек одлазак у опозицију вратио социјалдемократији и амбицији да буде „природна матица” противника актуелне власти.

Драган Шутановац потврђује да ДС није мењао „мисију и визију”. Како није? Зашто су га онда бирачи казнили. Уместо владе у сенци, ближе су ми речи Борка Стефановића који каже да је ДС-у потребан „радикалан отклон” од грешака из прошлости, политички, идеолошки, програмски и кадровски заокрет.

Нисмо ми још зрели за владу у сенци, модел који видим да се допада и црногорској опозицији. Нема ту озбиљности која би обећавала успех.

Власт је добила прилику да поентира. Владајући СНС је одмах саопштио да ће ДС-ова влада у сенци остати „најдуговечнија влада у сенци у савременој политичкој историји”.

Није, међутим, време за ликовање. То што су шансе за настанак озбиљне опозиције слабе, требало би да брине, а не да радује напредњаке. Власт без ривала утоне у самозадовољство, лакше прави грешке, подложнија је ауторитарности. Уљушкана у сопствену моћ губи осећај за реалност, све је одбојнија на критике. Онда падне.

Заслепљеност влашћу је опасна замка.

(Политика)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u