Između Savla i Pavla – Obama

Između Savla i Pavla – Obama

14 septembra 2013

dragomir-antonicPiše: Dragomir Antonić

Da je u Svetim knjigama zabeležena priča kako je na putu od Havaja preko Čikaga do Vašingtona, Husein Obama, avansni dobitnik „Nobelove nagrade za mir“, začuo glas sina Božjeg svet bi danas bio spokojniji. Nažalost, to se na Havajima desilo nije. Nije se desilo ni u Čikagu. Kakvi su ga glasovi zaposeli u Vašingtonu, to možda sam Bog zna. Ljudski um je nemoćan. Medicinska nauka takođe. Možda zbog glasova sa i oko Kapitola, jeste ime malo izmenio. Ne koristi više Husein već sebe naziva Barak.

OPSEDNUT DAMASKOM

Zatim je poverovao, valjda zbog podrške iz Rijada ili mu je Šeherezada na uvo šapnula, da je moćan kao što je nekad bio moćan Savle iz Tarsa. Na kraju, izgleda da je opsednut Damaskom, kao što je na početku puta ka Damasku mržnjom bio opsednut i Savle. Pre dve hiljade godina je Savle gonio hrišćane po Jerusalimu „pustošio crkvu, ulazeći u kuće i silom odvlačeći ljude i žene u tamnice“ („Dela apostolska“ 8,3) da kad „dođe blizu Damaska, iznenada obasja ga svetlost sa neba i padnuvši na zemlju ču glas koji mu reče: „Savle, Savle, zašto me goniš“?(„Dela“ 9,3 i 4) . Nastavak priče je svakom hrišćaninu poznat. Savle se čuvši glas Isusa Hrista preobrati i od progonitelja hrišćana postao je njihov propovednik i apostol Pavle. Jedan od dva stuba hrišćanske crkve. Prve propovedi je u Damasku održao.

Zašto je danas narečenom Baraku stalo da uništi grad za koji mnogi izvori tvrde da je najstariji nastanjeni grad u kontinuitetu, nije jasno. U njemu bez prekida žive ljudi duže od četiri hiljade godina. Mnogi su kroz njega prolazili, mnogi ostajali, ratovalo se zbog njega, ali nikom do danas nije palo napamet da ga spali i sruši. Ni Nabukodonosoru, kome je inače svašta padalo na pamet. Nisu ga spalili ni Persijanci, Rimljani, Turci. mongolski vođa Tamerlan ga nije uništio. Ni ovih dana mnogo pominjani Hitler, nije ga razorio. Da ga sravni sa zemljom izgleda se setio samo Barak. Iz kosmičkih visina umesto poruke pomirenja nameran je da pošalje rakete i bombe. Umislio čovek, sam ili sa grupom saradnika, da zbog navodnog „nepoštovanja demokratije i upotrebe hemijskog otrova“ mora spaliti najstariji živi grad na kugli Zemaljskoj. Za primer drugima, ako ne poštuju demokratsku volju druga Obame, a pri tom muče sopstvene građane.

DAROVI „MILOSRDNOG ANĐELA“

Demokratija je neobična pojava. Čas je ima. Čas je nema. Nema čvrsto uređenih pravila. Ne zna se da li bi pravila trebalo da važe za sve ili samo za neke. Što se tiče definicije tu ne mogu ni najumnije glave da se slože. Uz pomoć etimologije, demokratija je definisana kao vladavina naroda. Gde toga ima umne glave ne kažu, a ja još nisam otkrio.

Mada mi se jednom desilo da sam zanoćio u nedemokratskoj državi, a osvanuo u demokratskoj. Bilo je to petog oktobra. Kad sam se probudio, doduše malo mamuran, šestog oktobra svi, a naročito strani novinari, rekli su da sad živim u demokratiji. Moguće. Trebalo bi ljudima verovati.

Što se tiče „upotrebe hemijskih otrova“ tu su stvari mnogo jasnije. Svima je jasno da legalni vladari Damaska i Sirije nisu odgovorni za trovanje Sirijaca otrovom. Jasno je onima koji tvrde da jesu, kao što je jasno i onima koji tvrde da nisu. Zašto se onda priča o otrovima? Zato što brzo deluju, a posledice – tela navodno od otrova umrlih – mogu se snimiti bilo gde mobilnim aparatom i odmah poslati medijima.

Sve smo mi u Srbiji videli i doživeli. Naši „hemijski otrovi“ su bili Račak, Markale, stotine hiljade silovanih, milioni proteranih Šiptara. Laži i samo laži. Prvo bi izmislili laž, a onda nas proglasili za najgori narod na Zemaljskoj kugli. Ponovo to rade, samo u Siriji. Zato ne smemo ćutati. Na svojoj koži smo osetili „vazdušno-raketnu demokratiju“ i „darove Milosrdnog anđela“.

NE SMEMO ĆUTATI 

Ne smemo ćutati zbog malene Milice Rakić, Sanje Milenković, Ljiljane Žikić, Tamniku Izabele, Zoltana Mokuša, Šandora Nađa i ostalih 3.600 stradalih (vidi Branimir B. Stanojević, „Milosrdni anđeo ili knjiga mrtvih“, Beograd 2008). Ne smemo ćutati zbog Aleksinca, Surdulice, Niške pijace, Varvarina, Batajnice, Pančeva, Vladičinog Hana, voza u Grdeličkoj klisuri, Beograda… Nemamo pravo da ćutimo zbog razorene Srbije. Ne smemo da ćutimo jer znamo kako će izgledati stradanje u Siriji. Molimo se svim svetiteljima i prorocima da ih sačuvaju. Molimo se Svevišnjem da izdrže.

Molimo se i nadajmo da će glas razuma pobediti u samoj Americi. Da će ta velika i nekad uzorna zemlja koju su mnogi poštovali pronaći snage i ubediti svog nobelovca da odustane od pogibeljnog nauma. Glasaće se 11. septembra. Na praznik Usekovanja glave Svetog Jovana. Ako se ne javi glas sa neba neka mu se jave glasovi senatora, kongresmena, članova komiteta koji su mu „Nobelovu nagradu“ dodelili i objasne na šta nagrada obavezuje. Ne smeju da ćute, jer budu li ćutali ko će u Nagradu verovati? Da se moćni Savle nije priklonio Božjem glasu bio bi zaboravljen. Postavši Pavle, postao je Svetac koga milioni ljudi slave i spominju već skoro dve hiljade godina. Valja se ovog setiti. Pokajanje daje moć i donosi večnu slavu. Zlo mogu svi činiti. A dobro samo posvećene i snažne osobe. Narodna izreka kaže:„ Nije moćan onaj koji nekog otera na vešala, već je moćan onaj koji može nekog sa vešala da skine.“

Setite se srpskih heroja koji se bore za čast Srbije u Hagu. Molite se za zdravlje arhiepiskopa ohridskog gospodina Jovana. Krivi su što su Srbi.

(Pecat.co.rs)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *