Извештај о Сребреници из 2004. године се претворио у моћно пропагандно оружје против Републике Српске

Izveštaj o Srebrenici iz 2004. godine se pretvorio u moćno propagandno oružje protiv Republike Srpske

20 avgusta 2018

Piše: Stefan Karganović

Na sednici 14. avgusta 2018. Narodna skupština Republike Srpske se raspravljala o Izveštaju komisije Vlade RS iz 2004. godine „o događajima u i oko Srebrenice.“ Sporni Izveštaj je bio sastavljen pod pritiskom tadašnjeg Visokog predstavnika u BiH, Pedija Ešdauna, a usvojila ga je vlada tadašnjeg predsednika Republike Srpske, Dragana Čavića.

Izveštaj iz 2004. godine sporan se, pre svega, zato što u nastojanju da se zadovolje zahtevi tadašnjeg stranog upravitelja Bosne i Hercegovine uopšte nisu uzimale u obzir činjenice o događajima u Srebrenici koje su bile poznate u vreme kada je Izveštaj bio pisan. Umesto toga, nekritički je preuzeta „činjenička baza“ iz kontroverzne presude generalu Radislavu Krstiću u Haškom tribunalu. Mada se centralni zaključci iz te presude, da se u Srebrenici dogodio genocid koji je izvršila srpska strana i da je streljano oko „8,000 muškaraca i dečaka,“ u Izveštaju izričito ne navode, oslanjanje na presudu Krstiću i tekstualno preuzimanje podugačkih delova iz nje praktično isključuje svako drugačije viđenje srebreničkih događaja u julu 1995. Na taj način, Izveštaj se pretvorio u moćno propagandno oružje protiv Republike Srpske, čije vlasti su ga oportunistički sastavile i usvojile.

Izveštaj je takođe sporan i zbog toga što se Komisija nije bavila nikakvim nezavisnim istraživanjem na temu Srebrenice, pa samim tim kao radno telo Vlade Republike Srpske nije mogla doći ni do bilo kakvih nezavisnih zaključaka. Kao navodno službeni akt Republike Srpske, Izveštaj je već po tome izrazito manjkav.

Najzad, Komisijinim odustajanjem od istraživanja činjenica i nekritičkim ugrađivanjem u tekst Izveštaja tendencioznih zaključaka političkog suda kao što je Haški tribunal, Izveštaj je postao oruđe koje se od 2004. godine koristi za osporavanje legitimnosti Republike Srpske kao „genocidne tvorevine“ i za nametanje kolektivne krivice srpskom narodu za masakr ratnih zarobljenika u Srebrenici.

Predaja spiska sa imenima 22,000 Srba – navodnih učesnika „genocida“ u Srebrenici predstavniku nemačkog tužilaštva od strane Munire Subašić, predsednice Udruženja majki Srebrenice i Žepe, na obeležavanju srebreničkih događaja u julu ove godine, snažno je odjeknulo u javnosti Republike Srpske i prinudilo je državne organe da se najzad ozbiljno pozabave ovim pitanjem.

Predsednik RS Milorad Dodik je pokrenuo skupštinsku proceduru za poništenje spornog Izveštaja iz 2004. godine, sa mogućnošću formiranja nove komisije koja bi kritički ispitala predmetne događaje, uzimajući u obzir sve danas poznate činjenice i podatke o Srebrenici.

Neophodno je istaći nekoliko stvari.

Pre svega, kontroverzni Izveštaj o Srebrenici iz 2004. godine, i širi kontekst događaja na koje se odnosi, ne sme se tretirati kao elemenat predizborne kampanje u Republici Srpskoj, koja je već u toku. To pitanje je isuviše ozbiljno i važno da bi se razmatralo u sklopu dnevnopolitičkih potreba bilo koje stranke ili koalicije. Stranke na vlasti i stranke u opoziciji moraju mu prilaziti isključivo sa stanovišta nacionalnog i državnog interesa. Ako im nedostaju moralna snaga i principijelnost da tako postupe, bolje bi bilo da sporni Izveštaj — sa svim njegovim neprihvatljivim obeležjima — uopšte ne diraju i da se ne upuštaju u potencijalno još gore, trule političke kompromise.  

Nagoveštaji da bi novi izveštaj u značajnoj meri mogao slediti neku kompromisnu formulu koja se u suštini svodi na mazanje očiju već su se pojavili. To je, u prvom redu, insistiranje zvaničnika Republike Srpske, umesto da naglasak bude na raskrinkavanju starog izveštaja, da bi novi izveštaj trebalo proširiti prikazivanjem srpskih žrtava Srebrenice i Podrinja tokom celog trajanja rata, od 1992. do 1995. godine. Međutim, ova u suštini ispravna korekcija prvobitnog Izveštaja u sebi krije mogućnost da bi emotivno isticanje srpskog stradanja u Srebrenici zamenilo dekonstrukciju štetnog prvobitnog Izveštaja i da bi poslužilo kao pokriće za samo simbolične izmene izvornog teksta iz 2004. 

Ovo je važno zato što se pominjanjem i unošenjem u izveštaj pojedinosti o srpskom stradanju uopšte ne utiče na osnovnu poruku prvobitnog Izveštaja iz 2004, a to je da je srpska strana, ma koliko da su i njeni pripadnici stradali, izvršila genocid i protivpravno usmrtila 8,000 „muškaraca i dečaka.“ Niti bi pominjanje srpskih žrtava samo po sebi umanjilo politički učinak tog osnovnog utiska koji Izveštaj iz 2004. godine proizvodi, a to je da Republika Srpska prihvata te lažne optužbe i navode, stavljajući se implicitno u položaj „genocidne tvorevine,“ baš kao što njeni neprijatelji tvrde da ona jeste.

Bez političke analize i pažljivog vaganja posledica raznih mogućih poteza, dakle bez formulisanja trezvene političke strategije sa ciljem da se stanje i odnos snaga izmene u korist srpske strane, bolje je ne preduzimati ništa. 

A to znači sledeće. Svaki novi izveštaj koji bi išta vredeo mora obuhvatiti srpsko stradanje na području Srebrenice i šireg Podrinja, to se podrazumeva, zato što je to bitan elemenat za sagledavanje opšte slike događaja, neophodan za razumevanje dešavanja u julu 1995. Ali takav dodatak, ma koliko opravdan, ne sme poslužiti kao alibi za zaobilaženje svestrane kritike potpuno lažne slike koja se nalazi u biti Izveštaja komisije iz 2004. godine. I ne samo kritike, već i nečega što je neuporedivo složenije, zahtevnije i značajnije od puke kritike, a to je prilježan istraživački rad i pisanje novog, objektivnog teksta o okolnostima i kontekstu bošnjačkog stradanja, na čemu je optužnica protiv srpske strane i utemeljena. Za prvi zadatak dovoljan je patos, za ovaj drugi potrebni su kompetentnost, znanje i politička hrabrost.

Raspolaže li Republika Srpska takvim resursima? Daljnji razvoj rasprave u Skupštini i u javnosti, kao i potezi vlasti, pružiće odgovor na to pitanje. Ali već su na vidiku klasični znaci nepripremljenosti i retoričkog lutanja koji najčešće karakterišu stavove zvaničnika Republike Srpske.

Tu u prvom redu imamo u vidu izjave na velika zvona najviših funkcionera da se planira formiranje komisije međunarodnih stručnjaka da sastavi novi izveštaj o Srebrenici, koji bi zamenio onaj iz 2004. godine. To je, naravno, koncept koji izuzetno privlačno zvuči. Ali po prirodi stvari i na osnovu ranijih iskustava sa istim instancama, postavlja se škakljivo pitanje: da li su ti funkcioneri promislili teme istraživanja i metodologiju rada te hipotetičke „međunarodne komisije“? Koje međunarodne stručnjake oni imaju u vidu kao potencijalne kandidate koji bi mogli ući u njen sastav?

S obzirom na to da je u Republici Srpskoj uobičajeno da se sve radi ad hok, bez dubinske analize i svakako bez dugoročnog planiranja koje bi prevazilazilo vremenski okvir od petnaest dana, postoje ozbiljne sumnje u vezi sa gore postavljenim važnim pitanjima.

Zato ćemo pokušati da pomognemo sa nekoliko korisnih sugestija.

Da bi Izveštaj iz 2004. godine mogao biti uspešno doveden u pitanje, neophodno je beskompromisno staviti pod lupu sva njegova glavna uporišta. To znači, u prvom redu, ispitati rad Haškog tribunala u odnosu na Srebrenicu i specifično pravno nakaradnu presudu izrečenu generalu Krstiću, koja je bukvalno kamen temeljac Izveštaja komisije iz 2004. godine. Zatim, nova komisija bi morala da ispita i sledeće važne celine u okviru srebreničke problematike: forenzičke dokaze; rad laboratorije ICMP iz Tuzle i domete DNK tehnologije kojom se ona služi za dokazivanje srebreničkog narativa; razmere legitimnih gubitaka kolone 28. divizije u proboju koji se podmeću kao žrtve streljanja, pa samim tim i „genocida“; kritičko ispitivanje pouzdanosti drugih vrsta dokaza koji se koriste, n.p. radio komunikacije i snimci iz vazduha; i, napokon, međunarodnopravna analiza pojma „genocid“ i njegove primenljivosti u odnosu na Srebrenicu.

Kakvom bi se metodologijom nova komisija služila? Nekom ad hok metodologijom, usmerenom da na vreme, do oktobarskih izbora, nabrzinu sroči nekakvu žurnalističku kritiku Izveštaja komisije iz 2004. ili bi to bio ozbiljan, odgovoran i naučno utemeljen trud kojim bi se kompetentno osporio ne samo po Republiki Srpsku kobni izveštaj iz 2004. koji je vezan za ime Dragana Čavića, već bi ceo lažni srebrenički narativ bio u osnovi poljuljan?

Najzad, ko bi ušao u sastav tog „međunarodnog“ tela? O tome konkretno još ništa nismo čuli. Ali možda bi mogli pomoći sa nekoliko korisnih sugestija. Ako je u pitanju genocid kao pravni pojam i njegova primena, prof. Vilijam Šabas je za to svetski i nezaobilazni autoritet. O Haškom tribunalu i njegovoj delatnosti bespredmetno je raspravljati bez aktivnog učešća u radu nove komisije imena kao što su prof. Aleksandar Mezjaev, advokat Kristofer Blek i bivša haška sudinica Priska Nijambe. Za kritičku analizu forenzičke građe, Republika Srpska bi dobro učinila da se posavetuje sa prof. Lorenom Grandmezonom, koji je u stručnoj literaturi posvetio veliku pažnju ovoj temi sa osloncem na doprinos forenzičkog tima Istorijskog projekta Srebrenica. Za obradu legitimnih borbenih gubitaka 28. divizije, nekoliko desetina izjava preživelih učesnika o tome bili bi od velike koristi, a tim odbrane generala Mladića i Istorijski projekat Srebrenica, u čijim arhivama se nalaze, rado će ta dokumenta staviti na raspolaganje istražnim organima Republike Srpske. Spisak potencijalnih članova nove komisije i izvora neophodnih za njen uspešan rad mogli bi se produžiti.

Međutim, to nema veliku svrhu ukoliko u rukovodstvu Republike Srpske ne postoji čvrsta volja da se srebreničko pitanje najzad propisno izvede na čistac, bez obzira na rizike i političku cenu. Pritisci stranog faktora da se razmatranja i zaključci nove komisije za Srebrenicu obesmisle ili razvodne biće izuzetno perfidni i snažni, a manevri lokalne pete kolone u Skupštini i izvan nje da se komisijin rad onemogući pratiće ovu inicijativu na svakom koraku.

Stav koji po ovom pitanju od najvišeg nacionalnog interesa rukovodstvo bude zauzelo, način daljnjeg rada, kao i izbor stručnih saradnika, biće vidljiv odraz njihove stvarne ozbiljnosti, političkog kapaciteta i državničke svesti.

(Analitički forum)

KOMENTARI



3 komentara

  1. živoder iz Oseka i Ovčare says:

    Skupština RS je lepo poništila tu laž i sad krećemo sa pravom komisijom koja će utvrditi istinu i predstaviti je Svetu. Kome smeta nek mu smeta, smetaće mu i dalje.

    • Veliki brat says:

      Zašto ste onda bili protiv Kolindinog prijedloga da se krene s pravom komisijom koja će utvrditi istinu o Jasenovcu i predstaviti je svijetu? I to je, kome smeta, nek mu smeta, smetat će mu i dalje.

      • Filip says:

        Nacističko kopile, odbijena je jer je van svake pameti da unuka koljača dece, predloži da se popisuju mrtvi. Ne sumnjam da bi ustaška Hrvatska popisala nekoliko stotina mrtvih u Jasenovcu. Pozdrav nacisto

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *