Извештај

Izveštaj

10 avgusta 2018

Piše: Čedomir Antić

Jednom davno u drevnoj Kini živeo je jedan čovek. Kuća u kojoj je srećno živeo sa svojom porodicom bila je lepa i velika, na dobrom mestu. Jedina mana joj je bila što je do najbližeg sela trebao preći preko jedne visoke planine. Jednog jutra ovaj stari Kinez izašao je do podnožja planine sa svojim sinovima i unucima i počeo da kopa tunel. Jedan prolaznik je neko vreme gledao šta rade pa reče:

  • Budalasto je to što radiš. Planina je ogromna, vas je malo…

Starac mu je smesta odgovorio:

  • Budala si upravo ti. Moji unuci će imati unuke, ovi takođe. Planina nema nikoga. Jednoga dana prokopaćemo tunel.

Kada smo pre deset godina počeli da sastavljamo godišnji Izveštaj o političkim pravima srpskog naroda u regionu bilo nas je nekoliko, radili smo na tom kratkom tekstu osam meseci i sami smo platili njegovo objavljivanje. Nastojali smo da budemo što je moguće umereniji. Da se oslonimo na opšte poznate i proverljive podatke, da ocenjujemo prava koja su Srbima u osam susednih država već zakonom, ustavima i međunarodnim sporazumima i konvencijama već bila data ili koja uživaju manjine u Srbiji. Izveštaj smo predstavili 4. avgusta 2009. godine. Tada je na vlasti bila evrofilska koalicija čiji je patriotizam zbog njenih dela i političkih obmana bio pod sumnjom. Mediji su se zainteresovali. Sećam se kako smo mi autori izveštaja zajedno sa poznatim piscem Vladimirom Kecmanovićem i muzičarem FeđomDimovićem stali pred brojne kamere i počeli da iznosimo niz nepobitnih činjenica. O tome kako je Repubika Srpska jedina država u Evropi čija prava i autonomiju neprekidno otimaju i osporavaju, da u Federaciji BiH 70 srpskih sela nema struju a da je u MUP-u RS oko 50 puta više Bošnjaka nego Srba u policijama federacije. Ukazivali smo na neispunjenost Erdutskog sporazuma, ukidanje autonomnih kotara i sistematske kampanje mržnje prema srpskom narodu u Hrvatskoj. Tražili smo da srpski narod u Sloveniji i Albaniji dobije makar status nacionalne manjine – ono što Slovenci i Albanci odavno imaju u Srbiji. Pozivali smo da bude vraćena sloboda veroispovesti Srbima u Makedoniji, da iz tamnice Idrizovo bude oslobođen Jovan Šesti poglavar drevne Arhiepiskopije Ohridske. Apelovali smo da malobrojni Srbi u Mađarskoj dobiju prava koja im garantuje Ustavni zakon. Hvalili smo Rumuniju pozivajući su se na govor njenog senatora. Grdili smo vladu Srbije zato što nema trajnu politku i samo formalno drži ustanove posvećene pitanjima zagraničnih Srba.

Bilo je reakcije. Šef hrvatske policije i budući premijer nije pročitao izveštaj ali je rekao da je to delovanje SANU i novo Načertanije. Od ustanova primili su nas savetnik predsednika republike i šef skupštinskog odbora za dijasporu. Utisci su bili različiti. Savetnik, sa kojim smo kasnije lepo sarađivali, počeo je razgovor tako što je mahao novinama sa intervjuuom u kome sam rekao da predsednik i premijer ne mare mnogo za zagranične srpske zemlje. Reče kako to nije tačno. Na pitanje kada je imenovan sa mandatom da predsednika Borisa Tadića savetuje o dijaspori i Srbima u regionu, reče kako tome ima pet meseci. Kada sam ga podsetio da je predsednik izabran pet godina ranije on se slatko nasmejao. U skupštini smo zavaljujući vrednom Aleksandru Čotriću 2012. imali javno slušanje o pravima Srba u regionu. MIP je zahvaljujući ministru Ivanu Mrkiću u program Diplomatske akademije uveo kurs „Srpski narod u regionu“. Konačno su 2011. usvojene strategije politike vlade i predsednika republike prema dijaspori i Srbima u regionu. Stručnjaci Naprednog kluba sami su sastavili deo posvećen Srbima u regionu. Vlada je ovu strategiju usvojila, ali ju je na prve proteste iz Zagreba i Podgorice promenila na telefonskoj sednici !

Pomaci su dakle postojali, ali bili su mali. Onda je uspostavljen Vučićev režim. Ustanove su ukinute. Gotovo sve: od ministarstva do kursa na Diplomatskoj akademiji MIP-a. Čitava politika postala je privatna. Ranije je bilo loše, sada je gore. Kada smo u subotu predstavili deseti godišnji izveštaj sa nama su bili bivša ministarka Sanda Rašković Ivić i Petar Lađević – osnivač Srpskog nacionalnog vijeća u Hrvatskoj. Izneli smo neporecive činjenice o kršenju prava i pogoršanju statusa srpskog naroda u regionu. Kao najgori slučaj naveli smo Crnu Goru. Segregacija i diskriminacija čine srpski narod u CG najugroženijom manjinom zapadno od Sirije. Naša crkva je pod udarom. Jezik i pismo tretirani su tako da u Podgorici, gde većina govori srpski, ima više natpisa na kineskom nego na Ćirilici. Naše političke vođe sude. Naše junake su utamničili. Crna Gora je jedina evropska zemlja u kojoj je dečak od 16 godina proveo mesec dana u pritvoru. Naše učenike kažnjavaju zbog papirnih aviona oni koji šuruju sa vojskom čiji avioni su u našim zemljama ubijali decu. To je današnja Crna Gora i to priznaju kako naš patrijarh tako i predsednik Vučić koji je godinama Đukanovićev mlađi saučesnik.

Vreme je za promene. Čak i posle osvešćenja i obnove, Napredni klub će izdavati godišnje izveštaje na srpskom i engleskom. U narednih deset i pedeset godina. Makar dokle god budem živ.

(Napredni klub)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *