„Извините, али Ваши зуби су у мом врату“

„Izvinite, ali Vaši zubi su u mom vratu“

26 oktobra 2017

Piše: Slobodan Antonić

To je podnaslov filma „Bal vampira“ (ovde). Mrtvac je, u stvari, živ i hrani se krvlju žrtve – prava slika umrle države zakačene za vrat Srbije.

Zapravo, više mrtvih država danas parazitira na Srbiji. Po tome smo, valjda, jedinstveni u Evropi. Osmansko carstvo veselo se prostire po „Sandžaku“, duh Austrougarske uporno se mota po Vojvodini, a u Beogradu je za većinu naše kulturne elite rahmetli Jugoslavija zapravo živa majka, dok im je Srbija tek povampirena maćeha kojoj nastoje da zabodu kolac u srce.

Kada Sonja Biserko kaže da je „Jugoslavija bila naša prva EU“ (ovde), proklinjući „srpski nacionalizam“ što ju je, navodno, „ubio“, ona zapravo izražava mišljenje najvećeg dela kulturne i medijske elite iz kruga dvojke. Tim banalnim malograđanima Srbija je, kao otadžbina, nekako mala i bedna. Oni se nje gade i sanjaju o vremenima kada Srbije ili nije bilo ili sanjaju o vremenima kada Srbije više neće biti. Simbol prvog je Jugoslavija, a drugog EU.

Zanimljivo je da se Srbija proglašava ubicom Jugoslavije, a da ta odavno mrtva država čak i nominalno nigde nije prisutnija nego upravo ovde.  Samo u Srbiji možete pročitati vest, kao 4. oktobra 2017. godine, da „Jugoslovensko sportsko društvo Partizan danas slavi 72. rođendan“ (ovde); ili vest da će se „u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, 23. oktobra 2017, publici predstaviti Herta Miler.“ (ovde); ili vest da će „Jugoslovenska kinoteka, 26. oktobra 2017, obeležiti Svetski dan audio-vizuelne kulture“ (ovde); a samo u Srbiji toliko nacionalistička SANU i dalje radi na „Rečniku srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika“ (ovde).

Sada je čitav taj naš svet kolonijalnih lakeja i kulturtregerskih Fema dobio i svoju Utopiju – roman Marka Vidojkovića „E baš vam hvala“ (Laguna, 2017). U njoj paralelno s našim univerzumom postoji i svet u kom je SFRJ živa i zdrava. Zapravo, u tom, drugom, univerzumu SFRJ je do 2017. godine izrasla u naprednu i moćnu zemlju, u društvo blagostanja. Zaplet počinje kada se između našeg sveta i sveta paralelene SFRJ otvore kapije i kada dođe do mešanja. No, sve se završava hepiendom: vojno i tehnološki nadmoćna SFRJ iz 2017. izvršiće invaziju na Srbiju iz 2017, pobiti „nacionaliste“ i na celoj nekadašnjoj teritoriji obnoviće Soc-Jugoslaviju.

Tu bi se, ujedno, i završila priča o ovom romanu da, iznenađujuće, nije u pitanju, ipak, dobra knjiga. Neke knjige su zanimljive, neke podstiču čitaoce na razmišljanje, a dobre knjige, posebno u žanru političke fantastike, jesu i jedno i drugo. Vidojkovićev roman je takav.

Kritikovao sam, svojevremeno (2008) jednu od Vidojkovićevih prethodnih knjiga (ovde), kao doprinos utemeljenju naše „klozetske književnosti“. Nesrazmeran deo te knjige, naime, činili su opisi stomačnih tegoba, načina vršenja nužde i sadržaja klozetske šolje. Od tada se „klozetska književnost“, kod nas sasvim lepo razvila. Tako smo prošle godine dobili i „hit slikovnicu“ za decu, u kojoj su glavni junaci komadi izmeta čija su imena: Kakani, Govnica i Tvrdokak (ovde).

Ne može se baš reći da u najnovijem Vidojkovićevom romanu nema natruha ranijeg manira, ali tu je tek jedna epizoda sa flatulencijom (ispuštanjem gasa iz zadnjice; str. 38) čija je funkcija za radnju romana, moram priznati, nejasna. Postoje i psovke: izbrojao sam 15 glagola ili prideva (kao i izvedenica) na „j“, 10 na „s“, 7 na „k“, a posle me je mrzelo dalje da brojim. No to, valjda, i nije previše za roman od dvesta strana, barem kada je reč o vulgarnosti u današnjoj srpskoj književnosti.

Međutim, ako izuzmemo te pojedinosti (kao i neznanje lektorki koje su u dva navrata „Obod“ [iz Cetinja] prepravile u „obod“; str. 8 i 17), sve ostalo u knjizi u skladu je sa dobrim standardima romana iz napomenute vrste fantastike. Radnja je dinamična i uverljiva, stvarnosna i fikcionalna komponenta su koherentne, čitalac biva usisan u osobeni svet i sa zanimanjem prati priču o njegovom  nastanku, kao i ono što se s tim svetom dalje zbiva.

Posebno su duhovite stranice na kojima se pripoveda o susretu glavnog junaka, koji dolazi iz SFRJ 2017, sa aktuelnom Srbijom, zapravo sa Beogradom, a posebno sa Beograđankama: „Fasade su bile razjebane, udžerice ulegnute, prljavština i haos, kao da su umesto ljudskih bića u gradu živeli gremilini. Uočio sam dve mlađe ženske osobe: izgledale su kao prostitutke iz filmova, u minićima i majicama, s usnama punim kolagena. Bila su to dva jeziva, gotovo nestvarna bića“ itd. (str. 91).

Naročito pohvalno za ovu knjigu jeste to što se ona, po svojim karakteristikama, čini književno uspelijim delom od oba romana srpske političke fantastike u poslednjoj deceniji: od „Leposave“ (2007) Pavla Ćosića, kao i od romana „Neznanom junaku“ (2010) Sretena Ugričića.

Ugričićevo delo uglas je hvalila drugosrbijanska „književna kritika“: „izdvaja se za nekoliko kopalja od svega drugog što se kod nas objavljuje, a pretenduje na status literature“; „kao čaša hladne vode usred leta“; „tekst od 343 strane bez likova, a čitalac ni u jednom trenutku ne pomišlja da ostavi knjigu; neka magija je u pitanju“; „avanturističko-ljubavni narativ o borbi dobra i zla koji se ne razlikuje od bilo kog holivudskog blokbastera“ itd. (ovde i ovde). Međutim, svako ko pročita prvih deset stranica ovog „romana“ shvatiće koliko književni kritičari umeju da lažu, posebno kada im je to u ideološkom ili ličnom interesu.

Ugričićeva distopija zapravo je beskrajno dosadno, pretenciozno, nadobudno i patetično štivo bez života i duha, o nekakvoj nacionalističkoj i devastiranoj Srbiji koja i dalje, uz pomoć Rusa, ratuje u Bosni i na Kosovu, a kojom upravlja zli Diktator. Glavni opozicionar je Neznani junak, opisan kao  „neustrašivi dezerter“ (str. 209) – u kome je jedan kritičar prepoznao Ugričićevu samoprojekciju (ovde). To maštanje iz fotelje direktora Narodne biblioteke Srbije o junačkoj borbi sa imaginarnim nacionalističkim diktatorom tipično je za drugosrbinanskog malograđanina koji je hrabar samo u svojim fantazijama. Štivo je puno patoloških ideologema koje se neprekidno klate od autošovinizma tipa: „Dovoljno je živeti u Srbiji pa da razumeš šta znači biti u nemilosti sudbine i smisla“ (str. 115; o pejorativnoj upotrebi ćirilice kod Ugričića videti ovde), pa sve do autofašizma poput: „U Srbiji se ne vrše eksperimenti nad ljudima, nego samo nad Srbima“ (str. 183; opširniju kritiku  videti ovdeovde, str. 33‒34 i ovde).  

Ćosićeva „Leposava“, naravno, daleko je književno uspelija distopija od Ugričićeve. U njoj se pripoveda o našoj zemlji u kojoj je Druga Srbija potpuni gospodar društva. Reč je o satiričnom prikazu Beograda u kome je jedna ulica nazvana po Nataši Kandić, Peri Lukoviću se pravi spomenik, a Sonja Biserko dobija Nobelovu nagradu za mir; za bilo kakav dokument obavezno je da se izvadi „nekrštenica“ koju mora da izda SPC; Srbiju su njeni prijatelji „iz normalnog sveta“ već četiri puta „civilizovali iz vazduha“, ali još uvek nisu zadovoljni, pa je oko Srbije opasan „sanitarni kordon“; u školama postoji predmet „Politička korektnost“ iz koga se polažu istine poput: „Novu srpsku fašističku misao treba potpuno ignorisati, to je grupa nacionalističkih i mafijaških apologeta i kvazianalitičara, propalih novinara i intelektualaca u pokušaju“, itd.

Ipak, bez obzira na mnoštvo duhovitih pojedinosti, kao i na činjenicu da je reč o neuporedivo životnijem i dinamičnijem štivu od Ugričićevog, „Leposava“, ipak, ima izvesnih problema sa radnjom – na momente naivnom, na momente nategnutom, na momente komplikovanom – što donekle kvari inače vrlo dobar utisak koji ovo delo ostavlja na čitaoca.

Vidojkovićev roman pak ne samo da je u odnosu na Ugričićevo delo prava književnost već je i koherentniji i ubedljiviji u odnosu na „Leposavu“. Ali, kako je onda „E baš vam hvala“ istovremeno dobra knjiga političke fantastike i, ujedno, Utopija drugosrbijanskih jugonostalgičara?

To je stoga što je drugosrbijanski utopizam jednodimenzionalan. Naši kulturtregerski snobovi skaču od sreće kada kod Vidojkovića čitaju kako su specijalci iz SFRJ 2017. godine upali u Vladu Srbije i pobili „nacionaliste“, ne bi li i ovde uspostavili Jugoslaviju. No, mnoštvo drugih detalja ukazuje na to da Vidojkovićeva Jugoslavija zapravo i nije drugosrbijanska.

Njegova Jugoslavija ne samo da je ostala izvan EU i NATO – JNA je četvrta armija u svetu, a u vojsku, osim muškaraca, idu i žene – nego je SFRJ i dalje socijalistička zemlja i izrazito antikapitalistička. Glavni junak primećuje da Srbijom upravljaju „kriminalci pod kontrolom belosvetskih bankarskih i korporativnih zločinaca“ (str. 143) – što naši drugosrbijanski kompradori nikad ne bi smeli ni da pomisle za svoje drage bele gospodare.

Takva SFRJ preživela je u paralelnom univerzumu, o kome nam priča junak pripovedač, samo zato što je Udba 1989. godine pobila kompletan politički vrh zemlje. Udba je ne samo i dalje svemoćna: došljake iz „nacionalističkog“ univerzuma ona će deportovati na Goli otok, gde će biti jednostavno likvidirani i pobacani u more. Štaviše, u Udbi ne radi nijedan Hrvat (str. 58, 80 i 106) – što baš ne deluje kao ideal drugosrbijanskih jugonostalgičara.

Uz sve to, čitaoca na razmišljanje svakako podstiče i surovost Udbe prema svakom ko joj se nađe na putu. Možda i nemamo problem s tim što Udba baca nacionaliste u more, likvidira političku elitu ili upada u „Pink“ i pred kamerama postrelja sve učesnike „Farme“. Ali Udba, takođe, likvidira i potpuno nedužnu Tamaru, opisanu kao „finu neku ribu, za razliku od ostalih ovde“ (str. 197) – ona je dobila metak u potiljak samo zato što se udbašima našla na putu.

Dakle, to je cena očuvanja ili obnavljanja SFRJ. Neko bi je platio, a neko ne bi. I to je ono o čemu razmišljamo kada zatvorimo Vidojkovićevu knjigu. Zato je ona dobra.

Po koju cenu Jugoslavija? – to jeste aktuelno pitanje ne samo zato što je sledeće godine stogodišnjica osnivanja prve Jugoslavije već i zato što se Srbija ponovo nastoji uvući u tzv. Malu Jugoslaviju – Zapadnu Balkaniju (videti ovde i ovde).

Čini mi se da čak i Vidojkovićeva knjiga – bez obzira na njegove namere – pokazuje da bi mrtvace trebalo vratiti u grob. Srbija valja da kaže toj bledoj dami koja joj je obgrila leđa: „Izvinite, ali Vaši zubi su u mom vratu“. Neka bleda gospođa lepo ode u Zagreb, u Ljubljanu ili u Prištinu na dalji pansion – jer mi smo je ubili, sećate se?

Srbija je dva puta probala Jugoslaviju i nije išlo. Sada pokušava sa EU i, nekako, opet ne ide. Zar nije vreme za nešto treće – za suverenu Srbiju u savezu sa stvarno srodnim i prijateljskim narodima?

(Fond strateške kulture)

KOMENTARI



2 komentara

  1. goran says:

    Sve je u redu, osim kraja: sta je pisac mislio pod pojmom "suverena drzava ... u savezu sa srodnim i prijateljskim narodima". Neverovatno koliko je jugoslovenski kompleks ugradjen i u nase ozbiljne patriote i kriticare nase stvarnosti. Zasto bi bili u savezu sa bilo kime? Meni bi dovoljno bilo da smo suvereni.

    • Batina says:

      Jesi glup gorane, covjek misli na sve slobodarske zemlje, Rusiju, Kinu, Indiju, Iran itd. Krizari su poceli da napadaju druge I osvajaju tudje teritorije od kada postoje, pa I ranije dok se nisu zvali krizari, a pocelo je u sestom vijeku stare ere kada je vojna hunta izvrsila vojni prevrat u Rimu. Niko nije svijetu nacinio zla koliko su to krizari uradili. Ima jedno prorocanstvo koje kaze da kada se unisti grad na sest brda nastat ce mir na svijetu. Koji je to grad, pa vatikan.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *